Никола Видовић
никола видовић | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Никола Видовић | |||||||||
Лични подаци | |||||||||
Датум рођења | 28. март 1917. | ||||||||
Место рођења | Стипан, код Вргинмоста, | ||||||||
Датум смрти | 15. јун 2000.83 год.) ( | ||||||||
Место смрти | Београд, | ||||||||
Професија | војно лице | ||||||||
Деловање | |||||||||
Члан КПЈ од | 1940. | ||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1964. | ||||||||
Чин | генерал-потпуковник | ||||||||
Херој | |||||||||
Народни херој од | 20. децембра 1951. | ||||||||
Одликовања |
|
Никола Видовић (Стипан, код Вргинмоста, 28. март 1917 — Београд, 15. јун 2000), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.
Биографија
Рођен је 28. марта 1917. године у селу Стипану код Вргинмоста. Био је у периоду од 1936. до 1938. браварски помоћник у Загребу. Тада иде на одслужење војног рока, а послије одслужења 1939. године, запошљава се у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, гдје ради до априла 1941. године.
Одмах се послије окупације Краљевина Југославије, враћа на Кордун. Ту се укључује у рад партијске организације на припреми народа на устанак. Ради на прикупљању оружја, а врло брзо и на организацији првих партизанских одреда.
Заједно са Милом Кличковићем, 23. јула 1941. године, учествује у првој партизанској акцији на Кордуну, и том приликом убија једног усташу и заробљава два карабинијера. Убрзо организује партизански одред Стипан, који у свом саставу има 25 бораца. Са својим одредом, 13. августа 1941. године, напада у селу Лукинићи усташку посаду, и у том нападу бива рањен. Пошто број бораца расте, Никола ускоро командује четом, а у октобру мјесецу постаје командир Четвртог батаљона Првог кордунашког партизанског одреда. Децембра 1941. године његов батаљон је у десетодневним борбама имао кључну улогу у спасавању и повлачењу око 15.000 жена, дјеце и стараца на ослобођену територију у унутрашњост Петрове горе.
20. августа 1942. године, Никола је командант Прве кордунашке бригаде. По наређењу Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, бригада је 20. августа кренула на специјални задатак на подручју Жумберка, да шири Народноослободилачки покрет са Кордуна у друге крајеве. 26. августа, напали су логор Јастребарско и при томе ослободили и спасили 727 дјеце са Козаре, Кордуна и Баније.
22. септембра 1942. године, ова бригада дочекује италијанску колону и потпуно је уништава, убивши 120 италијанских војника. За овај војни подухват, бригада и њен командант добили су признање од Главног штаба Хрватске. Никола даље, са својом бригадом, води непрекидне борбе и послије борбе за ослобођење Бихаћа одлази на десетодневни официрски војни курс. 5. децембра 1942. године, формирана је Петнаеста партизанска бригада, а Никола постаје њен командант. Са овом бригадом прошао је многе борбе у четвртој непријатељској офанзиви, и за успјехе које је остварила у овој офанзиви, бригада је проглашена је ударном, а њен командант је поново похваљен од штаба Четвртог корпуса НОВЈ.
Јануара 1944. године, Никола је оперативни официр Осме кордунашке ударне дивизије. У прољеће 1944. године, постављен је за команданта Друге бригаде Осме кордунашке дивизије, а затим постаје командант првог кордунашког партизанског подручја до 9. маја 1945. године, када је постављен за управника Војно-техничког завода у Сарајеву.
У току рата био је и члан Котарског комитета КП Хрватске за Вргинмост, члан Котарског народноослободилачког одбора за Вргинмост, члан окружног Народноослободилачког одбора за Кордун, већник Првог, Другог и Трећег засједања ЗАВНОХ-а и вијећник Другог засједања АВНОЈ-а.
Послије рата, Никола је начелник Персоналне управе Друге, а затим и Прве армије, начелник одјељења Генералштаба ЈНА и помоћник команданта Подручја за позадину. Године 1945. био је савезни посланик за Вргинмост, члан предсједништва СУБНОР-а. Имао је чин генерал-потпуковника.
Умро је 15. јуна 2000. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Литература
- Југословенски савременци: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година, 764. стр.
- Војна енциклопедија (књига десета), Београд 1975. година
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.