Хабсбуршка Монархија
Хабсбуршка Монархија (њем. Хабсбургермонарцхие), некад и Аустријска Монархија (њем. Öстерреицхисцхе Монарцхие) или Дунавска Монархија (њем. Донаумонарцхие), назив је који се односи на подручја којима је владала аустријска грана династије Хабсбург, а потом, од 1745. до 1918., и насљедници из династије Хабсбург-Лотхринген. Главни град био је Беч (од 1583. до 1611. Праг). Монархија се од 1804. до 1867. називала Аустријско Царство, а од 1867. до 1918. Аустро-Угарска. У претходним раздобљима није имала службеног заједничког назива, него је била ријеч о већем броју земаља које је уједињавала особа владара.
Хабсбуршка Монархија своје почетке налазила је око дворца Хабсбург у данашњој Швицарској, а касније се развила око хабсбуршких насљедних земаља (углавном данашња Аустрија и Словенија), које су Хабсбурзи стекли од 1278. Монархија је нарасла уз помоћ женидби и ратова, а особито је полет доживјела након Максимилијана I, Карла V и Фердинанда I који је изабран и краљем Чешке и Хрватско-Угарског Краљевства. Од тог тренутка владари Хабсбуршке Монархије понекад су изравно владали и половицом Еуропе.
Значајке
уредиРазличити хабсбуршки посједи никад нису чинили јединствену земљу, него се сваком поједином земљом владало према њезиним властитим обичајима. До средине 17. стољећа нису свим тим земљама увијек владале ни исте особе, него су млађи чланови обитељи владали неким од насљедних земаља. Озбиљна настојања око централизације започела су у вријеме Марије Терезије и посебице за њезина сина Јосипа II. од средине до конца 18. стољећа, но многа су напуштена због снажна отпора Јосиповим покушајима реформе. Ипак, обзирнија настојања око централизације настављена су и у доба револуције 1848.-1849. као и у дугачком раздобљу Меттерницхова снажна утјецаја.
Након 1849. средишња је управа покушала преобликовати Монархију у централизирану бирократску државу којом се влада из Беча. Престало је постојати Угарско Краљевство као посебна јединица, а појединим се његовим земљама, касније познатим као Земље Круне св. Стјепана, владало изравно из Беча. Након аустријских ратних пораза 1859. и 1866. ова је политика напуштена, а преговори су коначно довели до Аустро-угарске нагодбе 1867., што је Хабсбуршку Монархију претворило у двојну монархију под називом Аустро-Угарска. Угарско Краљевство добило је суверенитет с владом и сабором, док су заједничке остала вањска политика, војска и финанције. Остале земље Монархије, односно насљедне земље, имале су заједничко Царевинско вијеће (Реицхсрат). Кад је Босна и Херцеговина прикључена Монархији, она није прикључена Троједној краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији, како је то тражио хрватски Сабор, нити угарском дијелу Монархије, већ је остала под заједничком управом министарства финанција.
Хабсбуршка Монархија распала се под притиском неријешених националних питања и као посљедица пораза у Првом свјетском рату. На њезину територију настало је више нових земаља, а у средишњем дијелу Република Аустрија.