Холоцен

Холоценска епоха је геолошки период који се протеже од прије 10.000 радиокарбонских година, односно отприлике 11.430 ± 130 календарских година БП (између 9560. анд 9300. пне.) до данас. Означен је као МИС 1, односно интерглацијал. Слиједећи глацијал се тек треба догодити.

Холоценска ера се односи на предложену реформу календара односно Холоценски календар.

Све људске цивилизације су настале у холоцену. Прецизније датирање се има захвалити Блyтт-Сернандеровој класификацији климатских периода захваљујући траговима полена у мочварној маховини. Та се схема користи за сјевер Европе, али су се климатске промјене догађале и у другим дијеловима свијета. Периоди на основу те схеме укључују неколико коначних осцилација ледењака, а након тога и класифицирају клима блиске прахисторије

Почетак холоцена је означио хладни период млађег Дрyаса, завршни дио плеистоценске епохе. Крај Млађег Дрyаса се датира на прије 11.600 календарских година БП (9600. пне.). Међутим, докази о Млађем Дрyасу нису тако јасни у областима изван сјеверне хемисфере.

Холоцен је почео касмно с повлачењем плеистоценских ледењака. Холоцен је четврта и завршна епоха неогенског периода (друга епохе неслужбене квартарске под-ере). Назив му долази од грчких ријечи ὄλος (потпун(о)) и καινός (ново). Такођер је назван и "Алувијска епоха".

Палеонтологзи нису дефинирали фауналне стадије за холоцен. Уколико су потребне под-подјеле, користе се периоди људског технолошког развоја као палеолитик, мезолитик и неолитик.

Геологија

Покрети континената су били безначајни у распону од само 10,000 yеарс—износили су мање од километра. Међутим, разина мора је расала за ко 35 метара на почетку холоцена захваљујући топљењу леда. Уз то су многе области изнад 40. ступња географске ширине били лишени притиска ледене масе те су нарасли преко 180 метара.

Пораст разине мора и привремена депресија копна је дозволила повремене продоре мора у области које су данас далеко од мора. Холоценски морски фосили се могу наћи на мјестима као што су Вермонт, Qуебец, Онтарио и Мицхиган. Осим у областима везаним уз повремене продоре мора, холоцемнски фосили се углавном налазе на дну језера, равницама и пећинским наслагама. Холоценски талози дуж нижих географских ширина су ријетки због пораста разине мора.

Осим повремених продора мора, пост-глацијални поврат у скандинавској регији је резултирао стварањем Балтичког мора. Та регија наставља расти, још увијек изазивајући благе потресе дуж сјеверне Европе.

Клима

Иако су географски помаци у холоцену били безначајни, промјене климе су биле знатне. Подаци из ледене језгре показују да је и раније било глобалних затопљења и захлађења, али су промјене климе добиле регионални карактер на почетку Млађег Дрyаса. Међутим, Хуелмо/Масцарди поврат хладноће у јужној хемисфери је започео прије Млађег Дрyаса и већина топлине је била струјала с југа на сјевер од прије 11.000 до прије 7.000 година. Изгледа да постоји образац у односу сјевер и југа, тако да су јужне географске ширине показивале максимум затопљења неколико миленијума прије сјеверне хемисфере

Холоценски климатски оптимум је био период затопљења у коме је глобална клима била 0,5-2 °Ц топлија него данас. Међутим, то затопљење није било једнозначно широм свијета. Почело је отприлике прије 9.000, а завршило прије 5.000 година, у доба када су цвале прве људске цивилизације у Азији. Овај период топлине завршио је с хладнијим периодом и мањом глацијацијом, која је била трајала до око 2.000 година. У то вријеме клима није била битно друкчија од данашње, али је ипак забиљежен краћи топлији период од 10. до 14. вијека познатији као Средњовјековни топли период. Мало ледено доба, које је започело у 13. и 14. вијеку, а завршило средином 19. вијека, био је још један период захлађења, иако не тако оштар као ранији периоди захлађења у холоцену.

Холоценско затопљење је у ствари само још један интерглацијални период и не представља коначни крај плеистоценске глацијације. Сматра се да ће се планета вратити у стање глацијације за неких 3000 година. Међутим, ако се људском активношћу покренуто глобално затопљење настави, могао би настати супер-интерглацикал, те постати топлији, а можда и дужи интерглацијални периоди него сви они у плеистоцену. Супер-интерглацијал може постати топлији од Ееемијског интерглацијала, који је врхунац био досегао прије 125.000 година и био топлији од холоцена.

Насељиве зоне су се прошириле на сјевер. Велике области на средњим географским ширинама попут Сахаре, које су у прошлости биле продуктивне, претвориле су се у пустиње. Епоха је започела с великим језерима у многим областима које су данас сухе.

Биљке и животиње нису скоро уопће еволуирале током холоцена, али је зато било значајних промјена у дистрибуцији биљака и животиња. Велики број крупних животиња попут мамута и мастодонта, сабљозубих мачака попут Смилодона и хомотерија и дивовског љењивца су нестали у касном плеистоцену и раном холоцену—посебно у Сјеверној Америци гдје су животиње које су биле преживјеле другдје (укључујући коње и деве) такођер изумрле.

Ово изумирање америчке мегафауне се често објашњава доласком предака данашњих америчких Индијанаца.

Кроз свијет су екосистеми хладније климе, раније регионалне природе, остали изолирани на вишим географским ширинама у посебним еколошким "отоцима".

Људски развој

Почетак холоцена кореспондира с почетком мезолитског доба у већем дијелу Европе; али у областима попут Блиског истока и Анадолије с високим ступњем неолитизације, умјесто неолита се користи израз епипалеолит. Културе тог доба укључују : Хамбуршку, Федермессерскуи Натуфијску културу.

Обје прати а-керамички неолит (Предгрнчарски неолитик А и Предгрнчарски неолитик Б) те грнчарски неолитик.

Повезано

• Холоценско масовно изумирање
• Холоценски календар
• Геолошка кронологија
• Вијекови
• 10. миленијум пне.
• Велика прича

Литература

• Неил Робертс Тхе Холоцене: ан енвиронментал хисторy (Блацкwелл Публисхинг)

Холоцен на Wикимедијиној остави