Византијска књижевност

Књижевност
Основни облици
Роман Пјесма Драма Кратка прича Приповијетка
Основни жанр
Епика Лирика Драма Романса Сатира Трагедија Комедија Трагикомедија Аутобиографија Мемоари Дневник
Медији
Перформанс (представа) Књига
Технике
Проза Стих
Хисторија
Древна (грчка, римска) Средњовјековна (бизантска, латинска) Ренесансна Барокна Модерна (18. 19. 20. 21.)
Књижевност по језицима и поријеклу
албанска арапска арменска бјелоруска босанскохерцеговачка бугарска црногорска чешка данска енглеска (америчка) француска хебрејска грчка хрватска индијска ирска италијанска јапанска кинеска мађарска македонска њемачка перзијска пољска португалска руска словенска суринамска српска шпанска шведска турска украјинска виетнамска
Расправе
Критика Теорија Часописи

Византијска књижевност назив је за средњовековну књижевност на грчком језику, која почиње око 330. године, када је римски цар Константин Велики посветио Бизант, древну колонију Грка из Мегаре на пелопонеском Истму, за нову престоницу Римског царства, изградио га као Нови Рим, у свему изједначио са старим и дао му своје име ― Константинопољ, и траје до 1453. године, када је погинуо Константин XI Палеолог, зван још и Драгаш, син византијског цара и властелке Српкиње, од свих напуштен, безнадежно бранећи Царски град од Мехмеда II Освајача и његових Турака Османлија. На своме је почетку византијска књижевност једноставно грчка књижевност касног царства. Одликује је само то што је у потпуности срасла са хришћанском књижевношћу грчког језика и што ова више не живи засебним животом скривено од државне и службене јавности. На свом крају византијска књижевна предаја постаје битна подлога за стварање модерне грчке нације, а важне је и занимљиве везе вежу и за европски хуманизам.

Утицаји

Византијско царство у 6. веку.

Ако се византијска књижевност схвати као израз интелектуалног живота хеленизованог становништва Источног римског царства током хришћанског средњег века, онда се она мора посматрати као вишеслојан организам, у коме се старогрчка и хришћанска цивилизација комбинују на темељима римског политичког система, постављеног у интелектуалну и етнографску атмосферу Блиског истока. У византијској књижевности учествују четири различита културна елемента: на хеленистичку интелектуалну културу и римску управну организацију наслањају се и емотивни живот хришћанства и свет оријенталне имагинације, при чему овај последњи елемент прожима преостала три.

Грчки

Најстарија од ове три цивилизације јесте грчка, која се није развијала само у Атини, него и у Александрији, па и у читавом хеленистичком свету. Током овог периода Александрија је била средиште и грчког интелектуалног живота и грчко-јудејске свакодневице, па је свој поглед управљала како ка Атини тако и ка Јерусалиму. Овај интелектуални дуализам учене и народне културе прожима цео византијски период. Чак и хеленистичка култура показује две различите тенденције, једну рационалистичку и научну, и другу романтичарску и народну: прва је настала у школама александријских софиста и свој врхунац доживела у реторским романима, док је друга свој корен имала у Теокритовим идилама и свој врхунац доживела у романима с идиличном тематиком. Обе ове тенденције опстале су у Византији, али је прва, будући званично прихваћена, задржала доминацију све до пада Цариграда 1453. године. Реакционарни лингвистички покрет познат као атицизам пружао је подршку овој ученој тендендији. Атицизам је превлађивао од 2. века пне. и задржао контролу над целом потоњом грчком културом, тако да је живи облик народног грчког језика био потиснут у позадину и само повремено је долазио до изражаја у приватним документима и народној књижевности.

Римски

Александрија као интелектуални центар има свој пандан у Риму као управном средишту владе. Наиме, Византија на историјску сцену ступа као Римско царство: њени грађани себе су, све до пада Цариграда 1453, називали Римљанима или Ромејима (Рхомаиои), а свој су град често звали Новим Римом. Византијски су закони по карактеру били римски, а таква је била и организација византијске владе, војске и владајућег сталежа, приватни и јавни живот, а у почетку је и званични језик био латински. Организација државе одсликавала је управну организацију из доба Римског царства, скупа са њеном хијерархијом и бирократијом.

Хришћански

Византијско Еванђеље из 11. века

Грчко-оријантално хришћанство настало је управо у Александрији. Тамо је настала Септуагинта, тамо је настала мешавина грчке филозофије и јеврејске религије која која свој врхунац доживела у Филону, тамо је цветао мистичко-спекулативни неоплатонизам уз који се везују имена Плотина и Порфирија. У Александрији су велики грчки црквени писци деловали упоредо са паганским реторима и филозофима, а неколико њих се ту и родило, на пример, Ориген, Атанасије и његов супарник Арије, Кирил Александријски и Синесије Киренски. На египатском тлу је настало и процветало монаштво. Након Александрије, велики је значај имала Антиохија, где је под Јованом Хризостомом цветала једна школа хришћанских коментатора и где је касније настала хришћанска светска хроника као књижевна врста. У Сирији налазимо праве бисере грчке црквене поезије, док је из суседне Палестине потицао Јован Дамаскин, последњи од великих црквених отаца.

Оријентални

Грчко хришћанство имало је изразито оријентални карактер. Египат и Сирија заправо су истинске колевке грчко-оријенталне цркве и византијске цивилизације уопште. Египат и Сирија су, заједно с Малом Азијом, за тамошњу аутохтону грчку цивилизацију постали места где је настало на стотине напредних градова и где је до изражаја могла доћи сва енергија која је у домовини била скучена или осиромашена. Не само да су ови градови по материјалном богатству превазишли грчку земљу-матицу, него су ускоро постали и много већим средиштима интелектуалног живота. С обзиром на то није чудно да око девет десетина свих византијских писаца током првих осам векова византијске књижевности потиче из Египта, Сирије, Палестина и Мале Азије.

Књижевне врсте

Историје и хронике

Ове две врсте секуларне прозне књижевности јасно указују на двојни карактер византијског интелектуалног живота у његовим друштвеним, религијским и лингвистичким аспектима. С те тачке гледишта историографска и хронографска књижевност надопуњују једна другу: прва је више аристократска по својим ауторима и секуларна по карактеру, док друга и по ауторима и по карактеру више припада црквеном и манастирском окружењу. Византијске историје припадају ученој књижевности, док су хронике ближе народној књижевности и народном грчком језику. Историје су пажљиво компоноване, док хронике углавном дају само сирову грађу. Историје се ограничавају на описивање савремених и тек минулих догађаја, док хронике обрађују целокупуну светску историју, онако како је она била перципирана у средњем веку. Стога су историје значајне пре свега за политичку историју, а хронике за историју цивилизације.

Историографија

Византијска историографија у најширем смислу речи представља наставак и неговање античких грчких традиција. Античка историографија (Херодот, Тукидид, Ксенофонт и Полибије) била је, дакле, непосредан узор византијској историографији, и она је све до Лаоника Халкокондила настојала да одржи континуитет историјског приказивања, у истом духу и на истом нивоу. У томе је Византија дала своја најбоља, "најлитерарнија" књижевна дела, која се могу мерити само са остварењима у црквеној поезији и неким делима теолошке литературе. Античке и хеленистичке традиције у историографији настављају непосредно византијски историчари, не само они из рановизантијског односно позноримског периода, или историчари 6. и 7. века (Приск, Прокопије, Агатија, Менандар Протектор и др.) него и они из каснијег доба све до 15. века. Историчари саопштавају грађу својега или непосредно протеклога времена: њихово подручје је заправо савремена историја. Публика којој су ова дела намењена састављена је од високо образованих људи византијског двора и цркве. I мада византијски историчар пише да би своју публику упознао са чињеницама историјских збивања, он те чињенице саопштава на начин који је литераран, језиком свежим и пластичним. Личност је у средишту историјског приказивања, а с тиме и читаво то приказивање бива обојено литерарно-субјективном интерпретацијом њенога карактера, како то иначе бива у књижевном стварању. За византијског историчара, историја је пре свега историја људи, не друштва, и законитости историјског збивања своде се, наравно, најпре на метафизичке законе, а онда на психолошке и моралне законитости понашања појединих личности. Зато личност овде даје основни тон.

Византијска историографија броји многа крупна имена, без чијег бисмо дела у познавању Византије имали ненадокнадивих празнина. Ови су историчари, поред тога, имали и непосредних заслуга за развитак византијске државе и културе уопште, представљајући културну и политичку елиту, врхунац на друштвеној лествици. Већина византијских историчара заузимала је највиши положај и имала врло одговорне функције царских саветника, секретара, дипломата, правника, логотета и сл., па међу њима налазимо правнике као што су Прокопије, Агатија, Евагрије, Михаило Аталијат, државнике као што су Јован Кинам, Никита Хонијат, Георгије Пахимер, Лаоник Халкокондил, официре и дипломате као што су Никифор Вријеније, Георгије Акрополит, Георгије Сфранцес, па чак и цареве и чланове царских породица као што су Константин Порфирогенит, Ана Комнина, Јован VI Кантакузин и други.

Цар Јустинијан I.

Византијски историчари, према томе, представљају не само социјални него и интелектуални бисер свога времена, наликујући на своје античке претходнике, Херодота, Тукидида, Ксенофонта и Полибија, које су узимали за узоре. Понеки византијски историчар одабира једног античког писца да му служи као узор у стилу и методу, али најчешће се за узоре узимало више писаца, а тај је обичај допринео изградњи особеног мозаичког стила, карактеристичног за византијску књижевност, који је онемогућавао развој неког индивидуалног ауторског стила. Да су тако значајни историчари какав је био Прокопије своја дела састављали по узору на Полибија, а не Тукидида, византијске би историје можда наставиле традиционални стил и методологију хеленскога доба. Међутим, хеленистички атицисти су каснијим генерацијама снажно наметнули свој укус и осећај дивљења према златном добу Атине. Није случајно ни то што су војни официри као Никифор Вријеније (11-12. век) и Јован Кинам (12. век) подражавали Ксенофонта у прецизности дикције, нити што је један филозоф какав је био Никифор Григора (13. век) за свој узор узео Платона. С друге стране, несумњиво је управо случајност то што су неки теолошки писци као Лав Ђакон и Георгије Пахимер одабрали да се ослањају на хомерски стил. У сваком случају, управо код историчара каснијег периода највише долази до изражаја дуалитам византијске цивилизације: црквено-политичка тематик заоденута у стил класичне прозе.

Премда су византијски историчари највише зависили од античких модела, па се стога чини да они представљају један континуирани низ у коме се на претходника наставља његов наследник, они се ипак не стапају у једну униформисану целину. Већина историчара припада или периоду 6. и 7. века, дакле током владавине источноримских царева, или периоду од 11. до 14. века, дакле у доба владавине династије Комнина и Палеолога. На свом врхунцу, који пада у време владавине македонске династије (9. и 10. век), византијски је свет дао многе велике јунаке, али не и значајне историчаре, осим усамљене личности цара Константина VII Порфирогенита.

У првом периоду (6. и 7. век) најзначајнији је Прокопије, како због теме коју обрађује тако и због књижевне вредности његова дела. Његова Тајна историја, типично византијско дело, напада цара Јустинијана с једнако снажним патосом с којим га његово дело О грађевинама уздиже и слави. Међутим, у књижевном стилу и начину историјског излагања он следи античке узоре, као што се види по прецизности и луцидности његовог приповедања моделованог према Тукидидовом те у поузданости обавештења која даје, што су све веома значајни квалитети за једног историчара. Прокопије, а у великој мери и његов следбеник Агатија, остали су узорима овог дескриптивног стила све до 11. века. Прокопије је први представник узвишеног стила у византијској књижевности, а у томе га је превазишао само Теофилакт Симоката у 7. веку. Међутим, упркос некласичном облику њихових дела, ови историчари приближавају се антици по својој слободи од црквених и догматских тенденција.

Учени цар Константин VII Порфирогенит, представљен како га крунише Исус Христ

Између историјских дела првог и другог периода стоји једна изолована скупина дела, која по тематици и облику представљају јасну супротност обема овим групама. То су дела сачувана под именом цара Константина VII Порфирогенита (10. век) и која обрађују управу над царством, његову политичку поделу и церемонијал византијског двора. Ова дела баве се углавном унутрашњим приликама у царству, те представљају важне изворе за етнографске информације и историју цивилизације, а нека су значајна и по томе што се служе и изразима из народног говора.

Друга група историчара представља класични еклектицизам испод кога се скрива некласична традиција пристрасности и теолошког фанатизма. Премда су писали у раскошним класичним облицима, историчарима доба Комнина и Палеолога недостајало је класичног духа. Иако су многи од њих имали јаче и привлачније личности него писци Прокопијеве традиције, сама снага личности ових појединаца и њихове блиске везе са царском владом нарушиле су објективност историјског приказивања и произвеле субјективна и пристрасна дела. Тако Алексијада, педантно дело принцезе Ане Комнине, слави њеног оца Алексија I Комнина и реорганизацију царства коју је он започео. Историјско дело њеног супруга, Никифора Вријенија, описује унутрашње сукобе који су пратили успон Комнина у облику својеврсне породичне хронике (крај 11. века). Јован VI Кантакузин самозадовољно приповеда о својим властитим достигнућима (14. век). У овој групи историчара налазе се и снажне антитезе, како личне тако и објективне. Насупрот Јовану Кинаму, који је искрено мрзео све што долази из западне Европе, стоје толерантни Никита Хонијат (12. век) и помирљиви али достојанствени Георгије Акрополит (13. век). Насупрот теолошком полемичару Георгију Пахимеру (13. век) стоји грађанин света Никифор Григора (14. век) са својим дубинским познавањем филозофије и античкога света. Премда субјективни у унутрашњим питањима византијске историје, ови и други историчари овога раздобља ипак су објективни у приказивању спољашњих догађаја, а посебно су вредни као историјски извори за појаву Словена и Турака на историјској позорници Европе.

Хронографија

Хроничарски вид историјског приказивања развио се у Византији до савршенства, и постао карактеристичан за византијску историографску књижевност уопште. То је последица чињенице да хроника, која жели да пружи заокружену историју света како би свет у своме динамичком процесу могао опет бити схваћен као једна целина, највише и одговара византијској (можда уопште средњовековној) потреби да властиту историјску стварност изведе – преко божанске космогоније – из акта божје воље и дејства божје промисли, или, како би то Византинац најрадије рекао, из Божје "икономије" (= плана). У хроници се опет срећемо са оним што је изразито византијски, средњовековни колорит: са религиозном, односно историозофском интерпретацијом света. Историја је драма, а хроника приручник са грађом која треба да омогући реконструкцију те драме и разумевање њене основне поруке. Зато хроника најчешће, и по правилу, настаје у црквеној средини, и то управо у монашкој средини. Византијска хронографија по свом је основном карактеру лектира за широке слојеве, лектира која треба да поучи и забави. Зато је њен тон дидактичан, али и приступачан и читак. Писана је једноставним језиком, који се у многим елементима приближава народном говору. Захваљујући тим особинама, хроника је раширенија од "чистих" историјских дела: она је прешла границе грчког језика и, преведена на латински, старословенски и неке оријенталне језике, одиграла је значајну улогу у формирању историјске свести многих европских народа. Од читаве византијске историографске књижевности једино су хронике превођене на старословенски. Због свега тога је с правом речено да је културно-историјски значај хроника далеко већи од значаја "правих" историјских дела.

Чињеница да су византијске хронике, за разлику од "чисто" историјских дела, биле намењене широкој публици утицала је на разлике које између ова два корпуса постоје у погледу њиховог порекла, развоја, раширености, те карактера, методологије и стила. Премда корени византијске хронографије још увек нису поуздано утврђени, њихово релативно касно појављивање (6. век) и потпуно одсуство хеленистичке традиције у њима значе да оне представљају релативно нову творевину. Хронистика је првобитно била нешто страно грчкој цивилизацији, па је и прва хроника која се појавлила у Византији била је дело једног необразованог Сиријца. Њен претпостављени прототип, Хронографија Секста Јулија Африканца, указује на оријенталне хришћанске изворе. Неповезана са људима од угледа и положаја и без додира са светом двора и аристократије, она прати моделе ограничене на своју властиту уску сферу. У 9. веку византијска хроностика доживљава свој врхунац, управо у доба када долази до опадања историјске књижевности. Након тога хронографија убрзано пропада; каснији мањи хроничари, којих је било све до 12. века, угледали су се делом на савремене, а делом и на старије историчаре. За време Палеолога више се не појављују хронографска дела.

Илустрација и текст из хронике Јован Скилице из 11. века

Хронике нису само важан извор за историју византијске цивилизације, него су и саме утицале на ширење те цивилизације према новопридошлим Словенима, Мађарима и Турцима. Обрађујући оно што је занимало обичан народ – чудесне и застрашујуће догађаје описане живим бојама и протумачене терминима хришћанске интерпретације – хронике су извршиле значајан утицај. Методологија обраде историјске грађе сасвим је примитивна: иза сваког њиховог дела налази се неки старији извор који је само мало модификован, тако да целина наликује неком зборнику сирове грађе а не брижљиво обрађеном мозаику византијских историчара. Хронике су богати извор за проучавање компаративне граматике, јер су писане народним језиком, који одаје сиромашно образовање и њихових аутора и публике којој су биле намењене.

Најзначајније византијске хронике написали су Јован Малала, Теофан Исповедник и Јован Зонара. Малалино дело представља први примерак једне хришћанске византијске хронике настале у манастирском окружењу, а саставио ју је у Антиохији у 6. веку хеленизирани Сиријац и монофизитски теолог. Првобитно замишљена као градска, проширила се у светску хронику и постала популарно историјско дело, пуно фактичких и хронолошких грешака, али ипак главни извор за већину каснијих хроничара као и за неке црквене историчаре. Та је хроника истовремено прва народна историја која је преведена на старословенски језик (почетком 10. века). Боља је у обради и распореду грађе, и више историјска, јесте Хроника коју је написао Теофан исповедник, монах из 9. века, рођен у Малој Азији, која је такође постала узором каснијих хроничара. Она садржи много вредних информација које потичу из извора који нам се нису сачували, а посебно важном за Западну Европу чини је чињеница да је већ до краја 9. века била преведена на латински језик. Кратка историја Јована Скилице написана је као повест византијских царева, па је и класификација грађе изведена на том принципу. Универзална хроника, названа и Сажета историја, Јована Зонаре (12. век) донекле одсликава атмосферу комнинске ренесансе: не само да приповедање тече лепше и лакше него Теофаново, него су у текст укључени и многи одломци из античких писаца. Та је хроника била преведена не само на старословенски и латински, него и на италијански и француски језик (16. век).

Хагиографија

Посебну врсту историјске књижевности, која уједно припада и религијској књижевности, чине житија светаца, односно хагиографија. Овај се књижевни род обично и ставља у групу теолошких списа, јер његов основни циљ више и није спасавање људских догађаја од заборава путем писаног бележења, већ чиста религиозна поука. Житија светаца припадају, строго узев, литургијској књижевности: историја није њихов основни задатак и смисао. Међутим, хагиографија се може сврстати и међу дела историјске књижевности због историографске генезе и теолошко-дидактичке еволуције овог књижевног рода, што представља једну карактеристичну појаву за византијску и средњовековну књижевност уопште. Метафизичко-морализаторске тенденције византијског историјског приказивања дошле су овде до свог пуног изражаја и однеле потпуну победу.

Хагиографија почиње као истинита прича о мучеништву и храбрости, о суђењу, тортури и смртној казни стварних, историјских особа – мученика. Понекад су то чак и сачувани судски записници, дакле непосредна документација, својеврсни досијеи процеса. Понекад је то, опет, сведочанство присутних, повест непосредног очевица, нека врста веродостојне судске репортаже. Таква ацта мартyрум (кратки извештаји о појединим мученицима) представљају аутентичан историјски извор. По угледу на ова историјска саопштења наслеђена из превизнатијског, римског периода црквене историје, рановизантијско житије је писано трезвено, о реалним историјским личностима, у оквирима могућег. Међутим, у својој даљој еволуцији, житије као историја, историја појединих личности – дакле као биографија или документ о мучеништву – све више губи на веродостојности, историјска истина у њему се одева у рухо привлачно за машту средњовековног човека и бива оптерећена чудесима, демономанијом и сујеверјем. У читавом свом вишевековном постојању византијска се хагиографија креће између та два пола: историје и легенде. Баш та промена казује врло много о византијском поимању историје, управо о оном схватању које је условило појаву и чак неку врсту победе византијске хронистике. Колико год се "чисти" историчари трудили да у својим историјским делима пруже само историјску чињеницу, то ни њима не успева у потпуности. Хронографија је већ рађена у библијским оквирима, тако рећи са библијском претензијом: у њој је историја и видљиво обележена као процес који почиње стварањем света, дакле актом божјим, и који води циљевима идентичним са циљем стварања – успостави царства божјег.

Хагиографија је отишла у томе до краја. Од историје је у њој остало само језгро, извесна несумњива фактографска подлога – мање или више аутентична у зависности од тога о коме се пише, ко пише и када пише. Заправо, није то једино што је у житију остало од историје, и свако житије је – поред све своје евентуалне фантастике – у другом смислу историјски аутентично: оно је сведочанство времена и средине, у објективном смислу; а у субјективном, у томе шта хоће да пружи па и шта пружа, оно је симболично и алегоријско или чак сасвим непосредно саопштавање неке етичке идеје. Ту, дакле, византијска историјска књижевност прелази у теолошку, претвара се у теологију, а у исто време добија и обележја неких других књижевних врста, пре свега песништва, и песничке драме посебно, а затим реторике (елементи панегирика, паренезе и др.).

Византијска хагиографија би живнула кад год је неко велико збивање у цркви актуализирало било исповедничку смелост мученика или бизарност пустињачког подвига. У тим приликама хагиографија се увек враћа на своју полазну тачку, на темељ реалних историјских чињеница, те и поред све своје панегиричности, садржи увек убедљиво језгро историјске истине. Хагиографска легенда настаје тек када се житије одвоји од актуелног збивања, било исто то житије од свог архетипа, или читава једна група житија од догађаја због којих је настала. С обзиром да се догађаји везују за једног главног јунака, житија се често налазе на граници романескног. Најчешћа сцена у којој се одиграва живот свеца је пустиња, а главни центри жанра су Египат, Палестина и Сирија, где је подвижништво и највише цветало; то су уопште центри теолошких збивања. Хагиографија опада средином 7. века, као и византијска књижевност у целини, а до обнове долази почетком 9. века. Међу писцима хагиографија можда најверније изражавају погледе и расположење византијског становништа Кирил Скитопољски (рођен око 524), који пише верски надахнуто али историјски верно (нпр. Житије светог Саве, Житије светог Евтимија итд.), те Јован Мосхо, палестински калуђер (умро 619), који у својојДуховној ливади описује читав низ стварних особа, пустињака и других, које је аутор срео на својим путовањима у Палестини, Египту и на Синају.

Поезија

Страница из Палатинске антологије (Цодеx Палатинус 23), 10. век, из библиотеке Универзитета у Хеиделбергу.

Раније се сматрало да Византија никада није имала своје песништво, да је поетски дух стран византијском књижевном стваралаштву, да је све што нам је од Византинаца остало на том подручју проза, или у најбољем случају имитација, и то увек лоша, великих класичних узора хеленске поезије. Класично образоване генерације историчара књижевности, све до каснога 19. века, тражиле су у песништву средњег века – нарочито у песништву грчком – присуство класичних поетских мерила и врста, пре свега стих организован у духу квантитативног начела према дужини слога. Такве поезије Византија, заиста, скоро да нема, а уколико је и има, онда је то углавном покушај да се мање или више коректно подражава класични узор. Али је зато Византија створила песму слободну од квантитета класичне метрике, кретану чистим, изворним ритмом језика – књижевног или народног, поезију црквену и религиозну, и песму писану језиком демоса, у оно доба презреног али једино способног да преживи горку судбину византијске културе. У ствари, византијско песништво је велико по обиму и значајно по вредности. Поготово од тренутка када је у грчкој црквеној поезији откривена ритмичка законитост химни и канона, и када је њеном религиозном песничком језику призната вредност искреног и надахнутог уметничког израза, увидело се да је византијским песништвом поетика обогаћена једном новом категоријом.

Осим тога, песништво је у овом случају најбољи пут да се схвати сав комплекс књижевног стварања једног друштва далеког од нас не само временом него и једним огромним културно-историјским хијатусом који нас чини неспособним да – у своме времену – доживимо једно другачије време, не наше и не нашим схватањем света прожето. Песништво је, поред историографије, управо она врста књижевног стваралаштва кроз које се најбоље може разумети византијска култура, њен дух, поглед на свет, њене вредности, преокупације. Ту ће се видети да Византинац није хладан, досадно учен, неинвентиван, иако и то уме да буде. Он јесте обузет црквом, али он није само теолог: његова религиозност достиже и сублимне висине лирског доживљаја у коме се религиозно спаја с естетским, Логос са Лепотом. Византинац је и политичар, али не само ватрени навијач дема него и пажљиви посматрач историјског збивања. Он је у свему песник више но приповедач. I када хоће да каже своју реч о људима с којима живи, рећи ће то кроз песму, пре свега кроз епиграм. Песничке творевине писане на народном, димотичком језику, откриће свежину народног духа кроз читаво доба Византије, све изразитије што се оно књижевно, и нарочито – учено стварање буде ближило своме крају.

За разлику од црквеног песништва, самосталног у своме настанку и развитку, византијска профана поезија наслања се на антику. Она је заправо профана по својој нелитургијској немени, с једне стране, и по античкој форми, с друге, али је та поезија добрим делом и даље религиозна по својој тематици или бар по колориту у који је одевена. У ствари, и профана поезија Византије тек је својим мањим делом у правом смислу речи профана. У посебну групу, у односу на црквено ритмичко песништво, издваја га недвосмислено надовезивање на античку књижевну традицију, пре свега у формалном смислу. Квантитативна метрика је полазни принцип, мада не сасвим доследно спроведен и нарочито не у својим чистим првобитним стопама. I профана поезија, заправо, раскида своје везе са метричким нормама антике. Она је у Византији развила нову метричку форму, тзв. политички стих. Политички стих је грађен према акценту, и истоветни стихови се понављају један за другим, за разлику од ритмичке песме у којој се с периодом мења и стопа. По речима Крумбацхера, политички стих је најважнија концесија коју византијска профана поезија чини духу свога времена. Порекло политичког стиха није сасвим разјашњено. Мишљење да је тај стих настао у 10. веку кориговано је открићем овог стиха у пословицама наведеним у делима 7. века (Лествици Јована Лествичника и Лугу духовном Јована Мосха. Могуће је да се у политичком стиху певало и пре 7. века. Као што се није могло потпуно надовезати на антику у својој метрици, тако профано песништво није могло оживети ни извесне песничке врсте које су обележавале античку књижевност. Ни епика, ни драма, чак ни лирика класичног периода у Византији нису могли да опстану.

Епиграм

Епиграм је одговарао укусу Византинца због своје орнаменталног карактера и могућности да се кроз њега изрази ауторова интелектуална домишљатост. Тај књижевни облик у потпуности је одговарао минијатури у уметности која је доживела велики процват у Византији. Епиграм од аутора је није захтевао неку велику имагинацију, а главна се тешкоћа састојала у техници и постизању најбоље могуће прегнантности у изразу. Међу византијским епиграматичарима могу се разликовати две скупине: једна класицистичко-хуманистичка и друга хришћанско-религијска. Најзначајнији представници прве групе јесу Агатија (6. век) и Христифор из Митилене (11. век), а друге теолошки писци Георгије Писида (7. век) и Теодор Студита (9. век). Између ове две скупине, како хронолошки тако и по карактеру, стоји Јован Геометар (10. век).

Основне фазе у развоју византијског епиграма могу се видети на примеру Агатија, Теодора Студите и Јована Геометра. Агатија, који је значајан и као историчар, као епиграматичар показује особености књижевног правца који је започео полу-Византинац полу-Египћанин Ноно (око 400). Писао је афективним и помпезним стилом у класичним хексаметарским стиховима, али ипак обилује брилијантим идејама и вешт је у подражавању античких узора, посебно у еротским епиграмима у којима надилазе већину епиграматичара царскога периода. Агатија је саставио и један зборник епиграма, у који је уврстио и своје епиграме али и епиграме других аутора, од којих су неки касније ушли у Палатинску антологију, па су нам тако и сачувани. Монах Теодор Студита у сваком погледу представља супротност Агатији: дубоко побожан са добром моћи запажања природе и живота, пун осећаја, топлине и једноставности израза, слободан од ропског подражавања античких писаца, премда донекле под Ноновим утицајем. Премда у епиграмима обрађује најразличитије ствари и ситуације, за историју цивилизације посебно су занимљиви они који говоре о животу и људима у његовом манастиру. Јован Геометар комбинује аспекте ова два епиграматичара. Током свог живота он је вршио и секуларне и црквене дужности, а његова поезија има универзални карактер. Премда дубоко религиозне нарави, он ипак цени величанственост античке културе. Поред епиграма о античким песницима, филозофима, реторима и историчарима, писао је епиграме о црквеним оцима, песницима и светитељима. С књижевне тачке гледишта епиграми на савремене и секуларне теме бољи су му од оних који се бави религиозним и античким темама, а они најбољи описују историјске догађаје и ситуације у којима је сам учествовао.

Панегирик

Чак су и најбољи писци састављали званичне панегирике о царевима и њиховим достигнућима. Типичне су за ову врсту књижевности комеморативна песма Павла Силенцијарија о посвећењу цркве Свете Софије и песма Георгија Писиде о принчевој слави. На основу тога о карактеру ових писаца не треба доносити негативне закључке, јер су такве похвале састављали не само дворјани као Михаило Псел и Манојло Фил (13. век), него и такве независне личности какви су били Евстатије Солунски и Михаило Хонијат. Та је песничка врста постала традиционална, па се пренела из царскога Рима у Византију као део античке реторике са свом екстраваганцијом једне декадентне књижевности. То је била нека врста неопходног уступка деспотизму, која није вређала укус византијске публике.

Сатира

Претеча византијске сатире био је Лукијан, чији су прослављени Дијалози мртвих представљали узор за два дела, од којих сатиру Тимарион (12. век) карактерише помало сиров хумор, а сатиру Мазарисов пут у Хад (почетак 15. века) бритка сатиричност. Обе сатире описују пут у подземни свет и разговоре са мртвим савременицима; у Тимариону њихови недостаци критикују се са дозом добронамерности, док се у Мазарису, под кринком покојника, једноставно стигнатизују још живи људи и савремене прилике, посебно на византијском двору. Тимарион је више књижевна сатира, а Мазарис политички памфлет, с оштрим личним нападима без много књижевне вредности, али ипак веома занимљив за историју цивилизације. Тимарион је писан искрено популарним тоном, а Мазарис једноставно вулгарним и сировим. По угледу на ова два дела у 16. веку састављене су две народне сатире које такође описују силазак у подземни свет. Тимариону одговара Апокопос, која представља сатиру мртвих на рачун живих, са доста поетичких делова (нпр. процесија покојник) и одаје утицај италијанске књижевности. Мазарису пак одговара сатира Пиццаторес, подуже метричко дело, али не бас поетично.

Друга група сатира има облик дијалога између животиња, који се очигледно развио из популарне хришћанске књиге која је позната под насловом Пхyсиологус. Те сатире описују окупљања четвороножаца, птица и риба које изговарају разне жалопојке на рачун клера, царске бирократије, страних народа који живе о царству итд.

Овде припадају и пародије у облику црквених песама, у чијем је стварању учествовао и сам клер, нпр. епископ Никита из Сере (11. век). Један пример овакве "богохулне" књижевности, премда он није сасвим разумљив, јесте Исмевање једног безбрадог човека у облику опсцене литургије (14. век).

Просјачка песма

Страница из Продромовог дела Енарратио ин еротемата грамматица, фирентински рукопис из 1314. године, Библиотеца Медицеа Лаурензиана, Плут. 55,7, фол. 64в.

Најчуднији профани песник Византије живео је у 12. веку, за време царева Алексија I, Јована II и Манојла I Комнина у Цариграду: то је Теодор Продром, чувени "просјак" византијске поезије, назван Птохопродром (= сироти Продром), песник двора и улице, раскоши и крајње беде, слуга аристократије и вечни припадник демоса. Продром је био необично плодан и разноврстан писац. Његова прозна дела значајнија су и срећнија од поетских састава, али је ових последњих много. Песме су му кратке или веома опсежне. Најопсежнији му је роман у стиховима Роданта и Досиклеј, у девет књига са укупно 4616 јампских стихова, чији узор треба тражити у Хелиодоровим Етиопикама. Друго важније дело је Рат мачке и миша, драмска пародија у 384 стиха, инспирисана такође антиком. Занимљиву алегорију развија Продром у Прогнаном пријатељству (јамб), а алегорију даје и у песми О слици живота, као и у Стиховима о дванаест месеци. Као песник сатира дао је два дела: Сатиру против похотљивог старца и Сатиру против једног брадатог старца, обе са по 102 јампсха стиха. Највећи му је број пригодних песама, посвећених личностима двора, у којима се приказује као просјачки песник који богоради и захваљује до изнемоглости. Тих неколико просјачких песама испеваних димотиком свеже су и трајне попут песама старофранцуског песника Рутебеуфа (умро 1280), и својим сетним хумором на рачун материјалне бесплодности научних студија способне су да и у наше време изазивају живе асоцијације.

За разлику од Теодора Продрома, други типично дворски песник, угледни дипломата Манојло Фил (око 1275–око 1345) бавио се искључиво поезијом. Писао је песме о природословним предметима (нпр. о особинама животиња, биљака и др.), дијалошке комаде, епиграме о црквеним светковинама, описе уметничких дела (екфразе) и епиграмске пригодне песме. Многи од његових епиграма су захтеви за помоћ у намирницама, нарочито у дивљачи, а упућени су истакнутим личностима, па се по томе приближавају Продромовој "просјачкој песми".

Црквена поезија

Не рачунајући народно песништво, црквена поезија је, по речима Крумбацхера, једина песничка новотворевина позногрчко-византијског доба, управо она група византијских песама која има властити развитак, која се као узајамно повезана целина органски, по својим унутрашњим законима развија, цвета и опада. Ту византијска књижевност достиже потпуно оригинални домет, и ствара нешто што нема корена у антици и не представља подражавање старих образаца. Истина, почеци црквене поезије, "доба припреме", настају према овим обрасцима, како у погледу језика и израза тако и у метричком смислу: у химни Климента Александријског (150–215) долази до изражаја класични анапест, у Методијевом (умро 311) Симпосиону – хорска односно драмска композиција песме и јампска стопа, мада с много одступања. Међутим, то су још хеленистички утицаји, и ове песме никада нису биле у широј црквеној, литургијској употреби. Није се могао одржати ни антички манир Григорија из Назијанза (338–390), који се обилно и не без успеха служи хексаметром, трохејем и јамбом. Немају следбеника ни Аполинарије Млађи (умро 390) и Синесије Киренски (умро око 413), а ни Ноно (почетак 5. века), који метрички парафразира Еванђеље по Јовану пошто је већ пре тога написао свој Спев о Дионису.

Роман Мелод и Богородица, минијатура из Месецослова Василија II.

Премда ће се античке форме покаткад срести и касније, код једног Јована Дамаскина, Игњатија Ðакона, Лава Мудрог, Продрома, Манојла Фила и других, црквено песништво ипак није могло бити изграђено на античким формалним основама. Изгледа да узрок тој појави треба тражити у новини религиозне инвенције и старојеврејским односно ранохришћанским утицајима (Псалми) те у потреби за новим, квалитативно другачијим изразом, а никако у заборављању песничке вештине наслеђене из античког доба. Византијска црква није могла певати скандирајући кратке и дуге слогове, јер јој то није допуштала ни нова мелодија грчког језика, заснована на новим гласовним вредностима дифтонга и временском изједначавању кратких и дугих вокала и слогова подвргнутих закону нагласка а не трајања, али ни тип религиозног надахнућа византијског човека – емотивни, пекторални више но интелектуални. Право византијско црквено песништво јесте песништво ритма, где се као главни принцип узима број слогова и акценат: слогови се броје без обзира на краткоћу и дужину, хијат се занемарује, као и елизија, а разлика између акута и циркумфлекса остаје непримећена. То су све управо разлози због којих је византијској црквеној песми врло дуго оспоравана њена поетска суштина, и што се све до недавно сматрало да је форма грчких црквених песама у ствари – проза. Томе је можда допринео и естетички став самих Византинаца, који су црквене химне, насупрот класицистичкој метрици, држали за прозу. Али управо они су откривали да се те химне састоје из одређеног броја слогова, акцента и риме те да се од обичне прозе потпуно разликују. Крумбацхер примећује: "Да су своје химне Византинци сматрали за прозу у обичном смислу речи, не би њихове ауторе називали мелодима, певачима, песницима". Управо је већ за Византинце појава ритмичке песме била нова појава, коју ни сами нису могли објаснити у складу са до тада, и тада још увек важећим поетским нормама.

У формалном погледу, у ритмичкој црквеној поезији истичу се два вида као главна: то су химна и канон. Химне (назив је новијег датума, док се у византијској поетици употребљава назив кондак) јесу песме састављене од већег броја строфа (20 и више) исте конструкције, са рефреном и једним општим уводом; строфе се зову "тропари". Канони су песме сложеније него химне, јер се састоје од осам или девет "ода", а свака ода од више строфа (тропара); тема сваке оде садржана је у првој строфи, која се зове ирмос и представља образац за прављење песама тематски узет из тзв. девет "библијских" песама, које су се певале још од најранијих времена хришћанства; сваки тропар у оди мора одговарати по броју слогова и акценту схеми ирмоса. Нарочито у канонима примењен је тзв. акростих (први још код Методија, затим код Григорија из Назијанза и у Акатисту, али највише тек у канонима), који је оријенталног и античког порекла. Античког је порекла и рима, која је углавном реторска фигура и не одговара у свему рими модерне поетике, а примењена је често у химнама.

Св. Јован Дамаскин (арапска икона).

Прве песме ритмичког типа стварао је Григорије из Назијанза, но његови дуги стихови (14-16 слогова) нису се могли одржати. Праве химне настају у 5. веку (Антим, Тимокле, Јован Монах, Маркијан и други), а цветају у 6. и 7. веку. Најпознатији византијски песник био је Роман Мелод, који је саставио божићне и друге химне (кондаке), дајући хришћанској догматској речи "озбиљан и заносан, узвишен и близак израз", па се може убројити међу највеће песнике светске књижевности. Свечана химна Акатист један је од врхунца култа Богородице, а претпоставља се да ју је саставио цариградски патријарх Сергије, будући да се уводна строфа песме везује за аварско-словенску опсаду Цариграда 626. године. Изрази одушевљене захвалности Богородици теку у овој химни кроз низ блиставих метафоричких епитета.

Од 8. века у црквеној се поезији посебно стварају канони, чији је творац Андреј Критски (око 660-740). Његов Велики канон има 250 строфа, па код њега ритмичка песма добија импозантне размере и сложену композицију, али губи лирску топлину, будући да у поезију продире догматички стил. Већу књижевну вредност имају канони Јована Дамаскина (умро 753), који је имао одлучујућу улогу у формирању Октоиха, једне од главних литургијских књига у византијској цркви. Дамаскин је и реформисао структуру канона, скративши га на три до четири строфе (тропара) уз ирмос као носиоца теме у свакој оди.

У каснијим вековима химнографи као што су Теодор Студит и други углавном се налазе на линији стагнације и опадања, уз само повремене песничке узлете до поезије ранијих песника. Њихов израз је често опширан, замршен и формалистички. У 11. веку химнографија је дошла до краја, будући да је до тада завршено поптпуно оформљавање литургијских књига.

Роман

Византијски роман представља неку врсту наставка античке епике у оквиру уметничке књижевности Византије, али је то и најмање успели наставак хеленистичког епског стваралаштва. Неуспех византијског романа објашњава се његовом нестварношћу: он је далек од живота и извештачен. Уосталом, све до појаве неколико значајнијих романописаца у доба хуманистичке ренесансе Комнина (Теодор Продром, Константин Манаса, Никита Евгенијан и Евстатије Макремболит) не пише се на овом пољу ништа већ се приписују и читају углавном романи хеленистичког раздобља.

Теолошка књижевност

Византијско Еванђеље из 13. века, где се види тенденција да се слоновача користи као уметничко изражајно средство

Црквено песништво и религиозна дела профане поезије имали су у Византији као свој прозни пандан велику библиотеку теолошке књижевности са врло разноврсном тематиком. Теологија је можда основно обележје византијског књижевног стварања уопште. Једва да у Византији има књижевног дела које не би стајало у извесном, ближем или даљем односу према теологији, коме теологија не би давала бар један колорит умовања о "небеским стварима", коме теолошка књига не би претходила као уџбеник или узор. Византијску друштвену свест формирало је хришћанство, и то онако како је постављено и разрађено у току првих догматских полемика и борбе за ортодоксију, у епохи васељенских сабора.

Рановизантијска теолошка књижевност

Одлучујућу улогу у развоју теолошке књижевности у Византији играла је литература настала у 4. веку, који се назива златним веком патристике. Теолошка књижевност је тада у пуном смислу речи књижевност црквених отаца, патристичка књижевност. Њене основне теме биле су одређене потребом да се ортодоксија изрази и одбрани насупрот снажним утицајима остатака хеленистичке гностицизма (Ориген, Климент Александријски) и нових, хетеродоксних система – аријанства, полуаријанства, македонијанства, евномијанства и других (Атанасије, Василије Велики, Григорије из Нисе, Григорије из Назијанза, Јован Хризостом). Тек пошто је у делима ових отаца и одлукама првих васељенских сабора постављен темељ ортодоксије, могла се развити византијска теологија у правом смислу речи, теолошко-научна, с једне стране (Кирил Александријски, Теодорит Кирски, Леонтије Византијски, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Григорије Палама и др.), и теолошко-мистична, с друге стране (Евагрије, Псеудо-Макарије, Псеудо-Дионисије Ареопагит, Јован Лествичник, Симеон Нови Теолог и велики број исихастичких писаца).

У настанку и даљем развоју византијске теолошке књижевности главну су улогу одиграла два центра, александријски и антиохијски. Кроз концепције и дејство ове две "школе", како се ти центри обично називају, унете су у византијску теологију хеленистичке идеје (Александрија) и извесне оријенталне традиције (Антиохија). Читава доктрина византијског православља, потом, представљаће резултанту ових утицаја, и тек ће код појединих писаца избити преовладати један или други моменат. Основни тон је, ипак, дат у александријској теологији с краја 2. и из прве половине 3. века. Климент Александријски и нарочито Ориген, велики учитељи александријске школе, одредили су заправо тип византијске теологије као научно систематизоване разраде откровења. Научност је овде, разумљиво, сасвим условног карактера, не у данашњем смислу речи, али је битно обележје њиховог рада једна рационална тежња да се откровење – као ирационални пут сазнавања, као дато, а не освојено сазнање – уклопи у систем филозофског знања, да се донекле рационализује, да се формално оправда и потврди. за разлику од гностичке теологије, која је у стварању својих система веома слободна и препуштена личним инспирацијама, александријска теологија откровења тежи да остане у строгим оквирима дате истине и зато филозофија постаје више њен израз и речник него њена суштина; уколико концесије рационалној мисли нису само терминолошке природе, онда оне доводе до извесне идејне забуне и отварају могућност за нове спорове и нове хетеродоксије. Потпуно ортодоксна теологија добиће свог великана у личности Атанасија, архиепископа александријског (296–373).

Група тзв. великих Кападокијаца, Василије Велики, Григорије из Назијанза и Григорије из Нисе, још је ближа византијској теологији у ужем смислу и више утиче на њено обликовање него дело Атанасија Александријског. Они настављају да пишу у духу основних концепција Атанасијеве неоалександријске школе, али су у развијању ортодоксног учења, подстакнути и новим јересима (македонијанство, евномијанство, аполинаријанство), испољили и неке црте којих нема у Атанасијевом делу. Ту сада долази до већег продирања класичне филозофске методологије у теолошко расуђивање, и без обзира на библијску аргументацију као основну, дијалектички приступ теолошким питањима осваја своје место. У књижевноисторијском погледу значајно је што су и Василије и Григорије из Назијанза ученици Академије, а и Григорије из Нисе, мада самоук, има огромно класично образовање и мисли на неоплатонски начин.

Представник антиохијске струје у рановизантијској теологији јесте Јован Златоусти (354–407), антиохијски ђакон и презвитер, и архиепископ цариградски. Антиохијска школа је трезвенија и хуманија од александријске; мање мистична, мање заплетена у алегоријске интерпретације откровења, она је развила већи смисао за историјски, хумани приступ религији откровења, непосреднија је и топлија у свом изразу. По својој намени и карактеру сасвим је другачија византијска мистичка теологија, на чијем се почетку налазе дела "отаца пустиње" 4. и 5. века.

Теолошко-научна књижевност

Илустрација Приче о добром Самарићанину из еванђеља из Россана, за која се верује да представљају најстарији илустровани Нови завет који је сачуван.

У каснијем периоду окосницу византијског књижевног стварања на пољу теологије чине крупни догматски проблеми што су их постављале јереси 5–9. века као и комплекс "латинског спора", укључујући и исихастички спор, 9–14. века. Крупна фигура несторијанског и монофизитског спора био је архиепископ Кирил Александријски (умро 444), у првом као непосредни учесник, у другом као писац који је иза себе оставио дело отворено за многа двосмислена и опречна тумачења. Кирилов први непријатељ, епископ кирски Теодорит (око 392–457), иако сиријски Грк, није се одликовао много инвентивнијом књижевном природом, мада је доста писао. Он је велики само као егзегет (називају га "кнезом егзегезе") и као историчар (Црквена историја, Историја монаштва, Кратка историја јереси). Леонтије Византијски (рођен крајем 5. века у Цариграду и монах Нове Лавре у Палестини), један од најватренијих дифизита, наставља полемику против монофизитизма бриљантном дијалектиком. Са релативном сигурношћу може се утврдити његово ауторство за дела Три књиге против Несторијанаца и Евтихијеваца, Епилипсис или Против монофизита и 30 глава Против Севира Антиохијског. Значајан је по томе што је у христологију увео аристотеловске и платоновске појмове да би тако посредовао између догме утврђене на Халкедонском сабору и схватања о Христу које је било уврежено у народу. У току 6. века пише велики број писаца у духу халкедонске доктрине (неохалкидонци): Нефалије, Максенције, Јован Скитопољски, чак и сам цар Јустинијан I, Леонтије Јерусалимски и Анастасије I Антиохијски.

У следећем периоду, са настанком моноенергетског и монотелитског спора, истичу се велики полемичари Софроније Јерусалимски и Максим Исповедник. Софроније, јерусалимски патријарх (на катедри 634–638) био је један од првих противника моноенергетизма, чије је учење покушао да побије у једном изгубљеном патристичком флорилегију. Писао је у области догматике, хагиографије (после Мосхове смрти довршио је Житије Јована Милостивог), као и известан број хомилија, а познат је и као добар црквени песник. Најзначајнији теолошки писац овог времена је, међутим, Максим Исповедник (580–662), кога нарочито карактерише мистичко-аскетска оријентација, која прожима читаво његово дело и која се коначно изразила у Центуријама (Екатонтадама), збирци духовних сентенци у 100 параграфа; ту се његова теологија показује као права "теологија срца" и ту се теолошка наука повлачи пред наступом мистичког богосазнања. Поред Центурија, нарочито је значајно дело Мистагогија, у коме се даје симболично објашњење литургије.

Епоха иконоклазма (8–9. век) изазвала је појаву извесног броја великих теолошких писаца. Највећи је несумњиво Јован Дамаскин (око 675–753), чије је најзначајније дело Извор сазнања, где је дата најпотпунија ортодоксна догматика патристичког доба. У 9. веку, главни је представник иконофилске књижевности Теодор Студита (759–826), чији су највећи књижевни допринос аскетска и монашка дела, у којима разрађује киновитски идеал Василија из Цезареје.

Од многобројних теолошких писаца који су живели и писали после победе ортодоксије у 9. веку, најзначајнији је цариградски патријарх Фотије (820–886), чији је значај нарочито велики у области библијских студија (Катене), где се по методу научно-критичког тумачења Библије приближава принципима модерне егзегезе. Главно његово полемичко дело је Мистагогија, уперено против Латина.

Следећи векови дају теолошкој књижевности низ полемичара, коментатора, компилатора, прагматичних теолога. Евтимије Зигабен (12. век) значајан је једино као аутор Паноплије (Пуне догматске бојне опреме), полемичког зборника коме је циљ био да оповргне све јереси, нарочито оне које су се у то доба бујно шириле (нпр. павликијани и богумили), те начела античке филозофије, која су почела оживљавати. Од позновизантијских мистика значајан је ученик Симеона Новог Теолога Никита Ститат (умро после 1054), који је познат по своме Житију Симеона Новог Теолога, као и полемици против Латина, али још више по одлично написаним Центуријама, које настављају са традицијом синајске школе и његовог непосредног учитеља, али којима ипак недостаје Симеонова поетичност.

Теолошка књижевност достићи ће поново некадашње врхунце тек са исихастичким спором у 14. веку, са делом Григорија Паламе, архиепископа солунског (1296–1359), који у својим теолошким списима даје научну синтезу и догматско образоложење исихастичке праксе, која за собом има вишевековну историју, зачињући се у аскези египатских пустињака, а нарочито у пракси и књижевним делима тзв. "синајске школе".

Сведоци последњег пада и коначне пропасти Цариграда чврсто су већ коракнули на праг нове историје грчкога народа. А духовно је тај развој битно усмерио Генадије Схоларије (око 1405–после 1472), писац, учитељ и један од првака протулатинске странке, којега је Мехмед II Освајач учинио цариградским патријархом и поглаваром свих православних хришћана у својој држави. За собом је оставио изузетно богато литерарно дело, које га показује као доброг познаваоца дела црквених отаца али и западноевропске схоластике. Сачувано је много говора и расправа у прилог унији, а још више против ње, против Варлаамових присталица и сл. Уз ова дела налазе се и мања егзегетска и аскетска дела, хомилије, коментари Аристотелове Физике и Логике, те писма и расправе против хуманизма Плитоновог, чије је дело О законима свуда тражио и спаљивао.

Теолошко-мистична књижевност

Византијска мистика има своје корене у делима "отаца пустиње" из 4. и 5. века, која су везана за апофтегматску литературу Египта, Палестине и Сирије (Изреке отаца) и за праксу великих зачетника монашког живота. Евагрије Понтијски (346-399) знаменит је византијски интелектуалац који је напустио светску каријеру и повукао се чак у египатску пустињу да живи као анахорет. Тамо покушава да инрегрира египатску подвижничку практику, нарочито молитву, у једном метафизичком и антрополошком систему инспирисаном неоплатонизмом, у духу александријске традиције. Плод овог покушаја је Евагријева концепција "чисте молитве" (у делу Духовне главе), којом се постиже богосазнање, у процесу дезинкарнизације ума. Због анатеме која је била бачена на њега сачувано је мало од његовог дела на грчком језику, а више у сиријском и јерменском преводу. Спритуалистичкој доктрини Евагрија супротстављена је концепција Хомилија, приписиваних Евагријевом ученику Макарију Египатском (умро око 400), али насталих свакако тек у 5. веку.

Из 5. или најкасније 6. века потиче Ареопагитика, велики и утицајни споменик византијске мистике, сачуван под именом Дионисија Ареопагита. Порекло овог зборника није разјашњено, али је несумњиво да се већ и у језику осећа жиг неоплатонизма. Иза терминологије хеленских мистерија крије се ипак хришћанско мистичко искуство. Ареопагитика је главни извор неоплатонизма у средњем веку, али и један од главних извора и теоријских основа византијске мистике, као, уосталом, и западне мистике једнога Јована Скота Ериугене (9. век).

Највеће дело византијске мистике јесте Духовна лествица синајског игумана Јована Лествичника (умро после 649), која је сматрана ремек-делом источног аскетизма. Наслов алудира на небеске лествице које је у сну видео Јаков. Чак и сама композиција од 30 глава чини алузију на 30 година од света скривеног живота Исуса Христа. Писмо пастиру, које је раније сматрано посебном расправом, заправо је представљало саставни део списа, његов завршни део. Лествица је састављена од тридесет поука или "ступњева", од којих свака поука разматра по правилу једну тему из духовног живота, било да се ради о врлини или пороку ("страсти"). Основна је идеја у методичком и постепеном духовном успињању према самом божанству, како би се кроз синтезу врлина разбио ланац страсти и постигло сједињење са богом.

Једнако је важан и Симеон Нови Теолог (око 949–1022), који представља највишу тачку постпатристичке византијске мистике. Од његових су дела најзначајнији химнични састави, као и тзв. Практичне и теолошке главе, компоноване је у виду "центурија", тј. низова од по стотину афоризама. Чувена му је и Посланица о исповедању, дуго приписивана Јовану Дамаскину, која представља једно од најважнијих сведочанстава о духовним концепцијама византијског монаштва.

Класицистичка књижевност

Византијска учена проза, разноврсна и хетерогена по своме саставу, али неуједначена по квалитету, није никада могла да достигне висину песништва – чак ни онога профаног, теолошке књижевности или историје. Филозофија је занемарена захваљујући томе што је теологија апсорбовала сву филозофску мисао Византинаца. Зато ће се развити реторика, софистика и епистолографија, а читав низ писаца прославиће се као прави полихистори и енциклопедисти, без којих би можда и сама антика остала заборављена, далеко од нас, и који су учинили много за рађање и победу европског хуманизма. На пољу реторике Византија не даје ништа ново, мада се може похвалити великом плодношћу. Систем реторике који су још у римско доба фиксирали хош Хермоген и Афтоније никада потом није превазиђен, и највећи успех византијске реторике биће једино у томе да бар понекад достигне античке реторске нормативе, да одржава класични ниво. Реторика је негавана углавном захваљујући црквеном говорништву и дидактичном тону византијске учености уопште. Епистолограгија је била њен саставни део, и разноврсни епистолари, збирке писама, били су изванредно распрострањени па су чак и наџивели Византијско царство, јер настају и круже чак и у првом столећу турског ропства. Највеће успехе и у једној и у другој грани реторског књижевног стварања достиже низ рановизантијских ретора, непосредних ученика хеленистичких школа.

Филозофија

Михаило Псел (лево) са својим учеником, византијским царем Михаилом VII Дуком.

Византијска епоха није оставила велике филозофске ствараоце. Прихвативши откровење као објашњење целокупног света, Византинци су могли само готовим решењима октровења давати колорит античке мисли, и то у њеној хеленистичкој трансмисији. Тек у 11. веку Михаило Псел (1018-1078) покушава да покрене неку самосталну филозофску мисао. Он је на кратко време обављао дужност професор филозофије ("конзула филозофа") на новооснованом "универзитету" у Цариграду и том је приликом, са много креативности и интелектуалне храбрости, обновио интерес за изучавање платонске филозофије. Због давања предности Платону над Аристотелом морао се бранити од оптужби за хетеродоксију. Писао је списе из области филозофије и теологије, природних наука (медицине, физике, математике, астрономије), права, археологије, граматике, историје. Оставио је и велики број говора и писама.

Пселов наследник као "конзул филозофа" био је Јован Итал, који се вратио Аристотеловој филозофији па је оставио већи број коментара на различите Аристотелове списе. После Итала тек ће Никифор Влемид (1197-1272) имати слично свестрано образовање као Псел. Његов Приручник логике и физике, који даје уопштени преглед античке филозофије, био је доста коришћен као уџбеник у последња два века Византије. Античку филозофију у правом смислу речи обновиће Георгије Гемист Плитон (око 1355-1452), који је више окренут филозофији него теологији; окренут је Платоновој филозофији и много је утицао на италијанску ренесансу.

Полихистори и енциклопедисти

Занимање за антикварска истраживања пробудио се у Византији раније него на западу, али прво код лаичких теолога, а не код лаика. Из тих су разлога антикварска истраживања увек имала одређени схоластички призвук; византијски хуманистички дух с једнаким се жаром бавио и антиком и средњим веком. Посебно занимање за старогрчку књижевност, усмерено првенствено на прикупљање и класификовање рукописа, прво је оживело у Цариграду крајем 9. века. У 12. веку почиње период оригиналних дела која подражавају античке моделе, оживљавање александријског есеја и реторичке књижевности, где приличан број писаца показује изузетну оригиналност. Сасвим изолован између ова два периода стоји универзални гениј Михаила Псела (11. век). Док је хуманизам 9. и 10. века задржао одређени теолошки колорит и непријатељски став према Западној Европи, период од 12. до 14. века дао је неколико писаца који су настојали да напусте ортодоксни класицизам како би достигли истински хуманизам и постали претече италијанске ренесансе.

Страна из модерног издања обимне византијске енциклопедије назване Суида (11. век

Нови класицистички дух прво је дошао до изражаја у једној школи класичних студија која је 863. године основана у Цариграду. Отприлике у исто време свестрано образовани Фотије (820-897), цариградски патријарх и велики државник, с великим је ентузијазмом почео сакупљати заборављене рукописе, оживљавао заборављена античка дела и поново откривао изгубљена дела. Он је пажњу усмерио пре свега на прозна дела, што одсликава његов прагматизам. Фотије је написао кратке коментаре о свим делима које је открио, укључивши понегде и кратке изводе из тих дела, те их издао у делу под насловом Библиотека: премда сувопарно и схематско, то дело остаје највреднији књижевни зборник из средњег века, јер садржи поуздане сажетке многих античких дела која су нам данас изгубљена, заједно с добрим карактеризацијама и анализама као што су оне које се односе на дела Лукијана и Хелиодора. Оваква енциклопедијска делатност још је снажније настављена у 10. веку, а врхунац достиже у систематском прикупљању материјала које се доводи у везу с царем Константином Порфирогенитом. Учени су људи стварали и велике компилације, распоређене према тематици, на основу старијих извора. Међу њима је једна енциклопедија политичких студија, сачувана фрагментарно, која садржи одломке из античког, александтијског и римско-византијског периода. Ове компилације, заједно са збирком античких епиграма познатом као Палатинска антологија и са научним речником познатим као Суида – чине 10. век енциклопедијским добом.

У 11. веку делује највећи енциклопедиста у византијској књижевности, Михаило Псел. Стојећи на размеђу средњега века и модерног доба, он је био правник и свестрано образован човек отвореног ума. За разлику од Фотија, који се више занимао за поједине филозофске ставове, Псел не потецњује старе филозофе, па и сам показује одређени филозофски темперант. Псел је био први у Византији који је Платонову филозофију прогласио супериорнијом у односу на Аристотелову те први који је филозофију поучавао као школски предмет. Међутим, предмда надилази Фотија и по интелекту и по разуму, њему ипак недостаје достојанство једног научника и чврстина карактера, па је његов живот и књижевну делатност карактерисала немирна генијалност. Прво је био адвокат, а затим професор; затим монах, а онда дворјанин; своју је каријеру завршио на месту шефа царске администрације. Једнако несталан и вишестран био је и у својој књижевној делатности; елегантни платонски стил његових писама и говора стоји сасвим у складу с углађеном природом једног дворјанина. Његова обимна кореспонденција пружа огроман материјал који илуструје карактер његове личности и његове књижевности. Оплемењујући утицај атичких узора на које се угледао видљив је у његовим говорима, посебно надгробним; говор одржан поводом смрти његове мајке одише дубоком осећајношћу. Псел је имао више поетскога духа него Фотије, како се види из неколико његових песама, премда оне више дугују сатиричким искрицама духа него дубокој поетској проживљености осећања. Иако Псел показује више вештине него креативности, његова су дела блистала у једном добу које је, што се тиче естетичке културе, било посебно назадно. Интелектуална култура великих полихистора, како црквених тако и световних, током каснијих векова била би незамислива без Пселовог тријумфа над византијским схоластицизмом.

Рукопис Хесиодове Теогоније из 16. века са Цецесовим коментарима.

У 12. веку делује Јован Цецес (1110-после 1180), чије је најкрупније дело својеврсна филолошко-историјска енциклопедија под насловом Хилијаде, састављена негде између 1140. и 1170. године. Разноврстан митолошки, историјски и књижевноисторијски материјал тематски се везује за корпус његових 107 Писама. Цецес је писао коментаре на античке ауторе, укључујући Хомера, Хесиода, Аристофана, Ликофрона и друге. Испевао је две мање алегорије уз Илијаду и Одисеју, у политичком стиху, као и један додатак Хомеру, у хексаметру, под насловом Илијске песме.

Мада Пселовим његовим настављачима, као што су Никифор Влемида и Хиртакен, има карактера који су једнако корумпирани као Пселов, ипак већину одликује исправност њихових намера, искреност осећања и широка култура. Међу овим великим интелектима и јаким личностима посебно се издваја у 12. веку неколико теолога, на пример Евстатије Солунски, Михаило Италик и Михаило Хонијат; у 13. и 14. веку неколико секуларних полихистора као што су Максим Плануд, Теодор Метохит и, пре свих, Никифор Григора. О три поменута теолога најбоље се може судити на основу њихових писама и краћих есеја. Евстатије се чини најважнијим од њих, јер је написао учене коментаре на Хомера и Пиндара, као и властита оригинална дела која одишу јасноћом, храброшћу и контроверзношћу. У једном делу напада корупцију и интелектуалну стагнацију монашког живота свога доба; у другом полемичком спису критикује хипокризију и испразност свога времена; у трећем пак напада уображеност и арогантност византијског свештенства. Ретор Михаило Италик, касније епископ, напада оно што сматра главном слабошћу византијске књижевности – спољашњу имитацију. Ту је критику изнео након што је од једног патријарха примио спис који је заправо представљао само насумичну збирку фрагмената из других писаца, састављених тако лоше да су се одмах могла препознати оригинална дела из којих су узети.

Евстатијев ученик и пријатељ, Михаило Хонијат (12–13. век), био је атински архиепископ и брат историчара Никите Хонијата. Његов инаугурални говор, који је одржао на Акропољу, показује и његово дубоко класично образовање и високи ентузијазам, упркос материјалне и духовне декаденције тадашње Атине. Ове јадне прилике подстакле су га да састави једну елегију, познату и зато што је јединствена, о пропадању Атине, неку врсту поетског и антикварског епитафа палој величлини. Грегоровиус је његов инаугурални говор упоредио с говором који је Грегорије Велики одржао Римљана, а овај с ламентом бискупа Хиделберта из Тоурса поводом пустошења Рима од стране Нормана 1106. године. Његови надгробни говори поводом Евстатијеве смрти (1195) и смрти његовог брата Никите, премда речитији и више реторски, и даље одају ауторову племенистост духа и дубоку искреност осећаја. Михаило је, као и његов брата, остао фанатички протвник Латина. Ови су га прогнали на острво Кеос, одакле је пријатељима слао многа писма која илуструју његов карактер.

Теодор Метохит и Максим Плануд били су већ универзални учењаци (полихистори) доба Палеолога. Највећи полихистор 13. и 14. века био је Теодор Метохит, који је саставио зборник са есејима о филозофским, историјским и класичим књижевним темама, о полтици, естетици и др. I он је писао песме, остављајући за собом преко десет хиљада стихова у хексаметрима. Метохит свој класицистички хуманизам исказује употребом хексаметара, а Максим Плануд (око 1260-1310) познавањем латинског језика – и хексаметар и латински језик били су иначе непознати у средњовековној Византији, те је њихово познавање јасно указивало на једно много шире познавање античкога света. Обојица показују таленат за поезију, и то посебно за описивање природе. Метохит је састављао поетска размишљања о лепоти мора, док је Плануд написао једну дугачку поетску идилу – књижевни облик који Византинци нису неговали. Док је Метохит био мислилац и песник, Плануд је углавном био имитатор и компилатор. Метохитов је ум био више спекулативан, како показује његова збирка филозофских и историјских ексцерпата, док је Планудов био више разумски, како показује његово занимање за математику. Филозофске студије до тада су већ толико напредовале да је Метохит могао отворено напасти Аристотела. Он се искреније бави политичким питањима, како се види из његовог поређења демократије, аристократије и монархије. Премда је његово поље интересовања било широко, Метохит се у потпуности ослања на грчку културу и традицију, док је с друге стране Плануд веома много допринео ширењу интелектуалног хоризонта на истоку својим преводима са Катона, Цицерона, Цезара, Овидија и Боетија.

Ова наклоност ка западу још је видљивија код Никифора Григоре, великог Метохитовог ученика. Његов предлог реформе календара уврштава га међу најнапредније интелектуалце тога доба у Европи. Његов метод излагања прати Платонов, кога је подражавао и у црквено-политичким расправама, нпр. у дијалогу Флоренције или О мудрости. Ове расправе са Варлаамом бавиле су се питањем црквене уније, у коме је Григора заступао унијатску страну. Тиме је на себе навукао огорчено непријатељство, те је тако изгубио могућност да живи од професорског позива. Највише се занимао за природне науке, па је већ и тиме на себе навукао мржњу ортодокснијих Византинаца.

Премда су византијски есејисти и енциклопедисти у потпуности стајали под утицајем античке реторике, они су ипак у традиционалној форми излагали своје властите идеје и знања, па су тиме у ту форму удахнули и један нови дух.

Књижевност на народном језику

Живи, говорни, народни грчки језик, тзв. димотика, кроз сву историју Византије углавном ниподаштаван као језик простог демоса, продро је у књижевност углавном почев од 11. века, али потпуну победу никада није извојевао. То не значи да није освојио знатан простор у средњовековној византијској књижевности. Обим песничких творевина писан "вулгарногрчким" језиком прилично је велики, а поетске врсте заступљене у њима не мање разнолике. На томе језику никле су многе поучне и пригодне песме, љубавне песме, легендарне и историјске песме на новој етничкој и националној подлози, романтичне песме са античком тематиком, исте такве песме са средњовековном, делом чак и западноевропском тематиком, најзад чувени, симболично-алегоријски животињски еп. Све ове песме представљају, као и црквено ритмичко песништво, нову, специфично византијско-грчку творевину, чак и кад у њеном настанку играју неку улогу и страни елементи. Због те изворности самога језика на коме су писане, многе од ових песама зраче свежином и искреношћу, и скоро ниједна није извештачена и крута, као што је то чест случај са профаном поезијом чак и онда када су је стварали најдаровитији песници. Колико је живост језика била одлучујућа за утисак што га је песничко дело остављало и за вредност коју је могло стећи не само у смислу популарности, одличан је пример Теодор Продром, "Птохопродром" (= сироти Продром), онај исти дворски песник чији се епиграми, сатире и алегорије писане књижевним језиком понекад наметљиво труде да освоје некакво место у склопу византијске поезије. Његових неколико "просјачких песама" испеваних димотиком свеже су и трајне те својим сетним хумором и данас изазивају живе асоцијације.

Пад Цариграда и оснивање латинских краљевстава 1204. године уклонили су или ублажили аристократске и цкрвене стеге над књижевним укусом и стилом. Народна византијска књижевност се под утицајем нових утицаја са Запада кретала у различитим правцима. Док уметничка поезија извире из рационалистичке и класичне атмосфере хеленистичког периода, народна књижевност ослања се на идиличну и романескну књижевност тога истог периода. Као што се уметничка књижевност угледала на Лукијана, Хелиодора, Ахилеја Татија и Нона, тако су дела на народном језику подражавала Аполонија Рођанина, Калимаха, Теокрита и Мусеја.

Основна одлика средњовековног народног песништва јесте њен лирски тон, који стално долази до изражаја у емоционалним преокретима. У византијској књижевности еротска поезија достиже рафинисаност захваљујући утицају витешке љубавне песме коју су донели Франци у 13. веку и касније. Византинци су имитирали и прилагодили романтичне и легендарне мотиве који су дошли са Запада. Италијански су пак утицаји довели до оживљавања драме. Прослављање грчких јунака у народној књижевности било је резултат сукоба које су Грци проживљавали с пограничним народима у источном делу царства. Популарна дела о јунаштву античких хероја читала су се по целом истоку, па је и то допринело оживљавању херојске песме, премда прожете дубоким романтичним тоном. Резултат је био потпуни успон народних идеала и ширење идејног хоризонта како су атицистичке тенденције постепено опадале. Стога је дошло до потпуне промене у византијским књижевним врстама. Од свих облика уметничке поезије опстао је само роман, који је добио озбиљнију сврху и ширу публику. Од метричких облика остао је само политички стих. На овим једноставним темељима израсло је мноштво нових песничких форми. Поред наративног романа о јунаштву и љубави настала је и народна љубавна поезија, па чак и почеци модерне драме.

Планине Троодос, са којих је јунак Дигенис Акритас у истоименом епу прелазио на малоазијску обалу

Једини прави византијски херојски еп јесте Дигенис Акритас (Διγενής Ακρίτας) из 11. или 12. века који је настао на традицији акритских песама, односно јуначких народних песама које су се певале око борби византијских граничара (акрита) с арапским Сараценима у источном делу Мале Азије. Постојеће верзије овога епа показују мешавину неколико циклуса, моделованих према Хомеру. Главне теме епа су љубав, авантуре, битке и једно патријархално, идилично уживање у животу. По тематици, дакле, еп је својеврсна мешавина Илијаде и Одисеје, али већи део грађе узет је из Одисеје, премда прилагођен хришћанском окружењу. Истинска побожност и јака породична осећања комбинују се са јаким осећањима према природи. Уметнички гледано, овом епу недостаје драматскога квалитета и разлилитих карактера, па га пре треба поредити са словенским и оријенталним херојским песмама него са германским и старогрчким.

Византијски љубавни роман резултат је фузије софистичког александријско-византијског романа и народног француског романа из средњега века, али писан на основу хеленистичког погледа на живот и природу. То показују три најкрупније поеме те врсте, састављене у 13. и 14. веку: Калимах и Хрисороа, Велтандар и Хризанца, Ливистрос и Родамна. Док је за први и трећи пресудан утицај византијског романа, како у мисли тако и у начину обраде, други већ показује естетички и етички утицај старофранцуског романа, а и његова тематика веома подећа на легенду о Тристану. Стил је јаснији и транспарентнији, а радња драматичнија него у сачуваним верзијама епа о Дигенису. Етичка потка овог романа јесте романтична идеја о витештву, о задобијању љубави драгане путем храбрости и одважности, а не пуком случајношћу као у уметничким византијским романима. Поред ових независних адаптација француске грађе стоје и директни преводи Стари витез, Флорије и Плацијафлора и Имберије и Маргарона.

Главно је дело крсташкога раздобља Морејска хроника, чији писац остаје непознат. Састављена је у новогрчким стиховима, а казује историју француских феуда на Пелопонезу од 1204. до 1292. године. У уводу се укратко говори и о првом и четвртом крсташком рату. Непознати аутор, вероватно хеленизовани Франак, показује много предрасуда према Грцима. Морејска хроника је сачувана у две верзије на народном грчком језику те у преводу на старофранцуски, шпански (арагонски) и италијански. По свом облику, садржају и целом духу речито сведочи о франачко-ромејској симбиози у Мореји 13. века. Написана је пре 1326. године.

Отприлике у исто то време настала је једна изврсна збирка љубавних песама, вероватно из 14. века, под називом Родске љубавне песме. Збирка се састоји од циклуса сређених по аритметичком акростиху. По садржају представља, у ствари, једну поетску љубавну новелу, написану са много укуса и топлине. Ове љубавне песме убрајају се у најбоље и најзначајније поетске производе на народном грчком језику. Оне су одличан доказ како се суптилно лирски може певати на језику демоса, а с друге стране како је и Византинац, поред свега свог надземног отуђења, ипак остао човек који уме да воли људском, "обичном" љубављу мушкарца и жене, и да у ту љубав унесе поетику чистога еротског доживљаја.

Између периода француског утицаја у 13. и 14. веку и периода италијанског утицаја у 16. и 17. веку дошло је до краткотрајног оживљавања романтичких песама у којима се песнички обрађује античка грађа. Поред Илијаде Константина Ермонијака (почетак 14. века) и Тројанског рата, дословног превода познатог француског романа о Троји Беоноита де Саинте-Мореа из 14. века, треба поменути Ахилеиду и Александриду, две повести у стиху које су у 14. и 15. веку биле у Византији веома популарне. Ахилеида је повест о хомерским јунацима, али одевена у потпуно ново, романтично рухо. Није познато тачно време њеног настанка, али сачуване прераде потичу вероватно из 14. века. Сачуване су, у ствари, две редакције: краћа (761 стих) и дужа (1820 стихова); у оба случаја то је политички стих без риме. Збивања су у обе редакције иста. Главна је тема ове поеме судбина Ахилеја, чудесно снажног и умног сина мирмидонског краља. Ахилеј је овде витез, и сви догађаји су чисто средњовековног типа: ту је и витешка романтична љубав, и отмица, и помирење са срећном свадбом, чак и витешки турнир, најзад смрт Ахилејеве драгане Поликсене. Трагична Ахилова смрт у Троји, где га на превару убија Парис, далеки је одјек античке фабуле. Све је ово карактеристично, античко је само у именима јунака и извесним моментима радње, док је све остало деформисано у духу једнога новог доба. Ахилеида је чисто средњовековна витешка поема, обојена локалним колоритом. За разлику од ње, Александрида се дубље корени у античкој, тачније речено у хеленистичкој традицији. Апокрифна повест о Александру Великом, која је приписивана Калистену, настала је још у дома Птолемеида, а почетком 3. века пне. претрпела је даљу прераду. Верзија која знатно "модернизује" Псеудо-Калистена настала је не пре 14. века.

На другој страни леже опет фантастична дела с метафизичким призвуком, у којима се са светлости овоземаљског живљења силази у подземни мрак: Апокоп (Вечерњи одмор), као и дело Јована Пикатора с почетка 14. века, писани су на тему силаска у Хад. Метафизичка радозналост одводи у тајанствена збивања подземља. Ту се Византинац опет предаје својим оносветским опсесијама и проговара језиком средњовековне мистерије. Међутим, ова тематика ипак није могла да освоји главно место у песништву народног језика. Популарније су, а зато и бројније, легендарне и историјске поеме. То је уједно и најоригиналнији и највреднији део "вулгарногрчког" песништва византијског раздобља, где поново долази до изражаја епска инвенција грчкога духа. Роман о Велизару, Андроников син, Морејска хроника и Освајање Цариграда, затим две тужбалице (плача) о паду Цариграда 1453. и Атине 1458, читани су са великим уживањем.

Баштина византијске књижевности

Портрет Георгија Гемиста Плитона, детаљ са фреске, Палаззо Медици Риццарди, Фиренца, Италија.

Последње године Византије посебно су важне за западноевропски хуманизам. Филозоф Георгије Гемист Плитон (око 1355–1452), чије је главно дело О законима, обновио је платонску и аристотеловску филозофију и окупио ученике створивши тако у Мистри школу античке филозофије. Његов је ученик био Висарион (1395–1472), митрополит у Никеји и велики поборник уједињења са католичком црквом. Постао је кардинал и живећи у Риму окупљао је око себе италијанске хуманисте.

Након пада Цариграда у турске руке и многи су други Грци помогли да се знање грчкога језика и познавање грчке књижевности укорене у Италији. Међу њима се особито истичу Манојло Хрисолора, Јован Аргиропул, Георгије Хрисокока и Димитрије Халкокондил. Манојло Хрисолора (око 1350–1415) био је ученик Димитрија Кидона, писар цара Манојла II Палеолога, који га је послао на Запад да тражи помоћ против Турака; прешао је у католичанство и постао кардинал. Његов рад у Фиренци означава важан датум у историји западноевропске културе. Осим писама – међу којима се налази и једно упућено цару Јовану VIII с упоређивањем старог и новог Рима – и теолошких списа, важан је спис Питања грчког језика, који представља својеврсни први почетак грчке граматике на Западу.

Јован Аргиропул (око 1415–1487) био је учитељ граматике у Цариграду, затим је поучавао грчки у Падови, 1456. године дошао на академију у Фиренци, и најзад га је Сикст IV позвао у Рим, где је његов ученик био и Реуцхлин. Он је започео изучавање грчке филологије у Италији. Прочуо се пре свега својим преводима многих Аристотелових списа на латински језик. Осим тога, написао је више беседа, писама и других дела. Георгије Хрисокока био је лекар и један од Висарионових учитеља, бавио се физиком, математиком и астрономијом. Написао је дело О именима градова и места, те више астрономских списа. Димитрије Халкокондил (1424–1511), пореклом из отмене атинске породице, рођак Лаоника Халкокондила, живео је од 1449. године у Италији, био учитељ грчког језика у Перуги и Падови, и најзад следбеник Јована Аргиропула у Фиренци. Осим што је написао једну граматику, важну за проучавање грчког језика на Западу, први је објавио Хомера (1488), Исократа (1493) и Суиду (1499). Од њега је сачуван и низ писама.

Богата световна књижевност позне Византије улази тако својим историјским изданцима у процват западноевропског хуманизма. Црквена пак књижевност наставља, ограничена и скучена али несломљена, под турском владавином; одиграла је велику улогу не само у грчкој националној култури, него је важна и за остале балканске народе. Немерљива је улога Византије у очувању античке књижевне баштине: без византијске књижевности ми бисмо данас располагали с неупоредиво мањим корпусом античке грчке књижевности. I сама чињеница да се старогрчка књижевност очувала, али и да се Западна Европа упознала с њом ширећи тако хоризонте хуманизма и ренесансе, дугује се византијској књижевној баштини.

Литература

• Богдановић, Димитрије (1967). „Предговор”. у: Ханс Георг Бек [Ханс-Георг Бецк]. Путеви византијске књижевности [Wеге дер Бyзантинисцхен Литератур]. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Буцхwалд, Wолфганг; Хохлwег, Армин; Принз, Отто (1984). Речник грчких и латинских писаца антике и средњег века [Тусцулум-Леxицон гриецхисцхер унд латеинисцхер Ауторен дес Алтерумс унд дес Миттелалтерс]. Београд: Вук Караџић. 
• Диетерицх, Карл (1913). „Бyзантине Литературе”. у: Цхарлес Херберманн. Цатхолиц Енцyцлопедиа, Волуме 3. 
• Катичић, Радослав (1977). Повијест свјетске књижевности, књ. 2. "Бизантска књижевност". Загреб. 

Вањске везе

• Цатхолиц Енцyцлопедиа, с.в. Бyзантине Литературе
• Бyзантине Литературе Соурцес
• Бyзантине Теxтс Архивирано 2007-04-09 на Wаyбацк Мацхине-у