Велики турски рат
| Велики турски рат | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Сегмент аустро-турских ратова, пољско-турских ратова, млетачко-турских ратова и руско-турских ратова | |||||||||
| |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Свето Римско Царство Царска Русија Пољско-литавска унија Млетачка Републикасрпски побуњеници албански побуњеници грчки побуњеници |
 Отоманско царство
| ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
| Леополд I. Еуген Савојски Јан Собјески Францесцо Моросини |
Мехмед IV. Сулејман II. Ахмед II. Мустафа II. | ||||||||
Велики турски рат или Рат Свете лиге, такођер и Велики бечки рат назив је за низ војних сукоба између Османског Царства и тадашњих еуропских сила, уједињених у Свету лигу. Рат се водио од 1662. до 1699. Након тог рата ослобођени су велики дијелови средишње Еуропе од Турака, а моћ Османског Царства битно је умањена.
Прилике 1667.-1683.[уреди | уреди извор]
Након устанка козачког вође Богдана Хмељницког против Пољске власти, Царска Русија је заузела дијелове источне Украјина од Пољско-Литавске уније, добар дио Козака остао је југоисточно од граница Уније, у Османском Царству. Њихов вођа, Петро Дорошенко, желио је под сваку цијену уједињење Украјине (чак и као вазалне државе под султановим суверенитетом) те обратио и Турцима за помоћ. Истовремено отпочео је побуну против својег дојучерашњег хетмана (пољског војног заповједника) Јана Собјеског.
Султан Мехмед IV., знао је добро да је Пољско-Литавска унија ослабљена унутрашњим раздорима, зато је напао на Камјањец-Подиљски, највећи погранични град. Мања пољска војска била је поражена од знатно веће османске у рату који се каткад зове Пољско-османски рат 1672–1676. Прва битка збила се код Сцонограда у Мађарској, којег је заузела османска војска. Пољаци су се повукли након три мјесеца. Они су након тога четири године покушавали безуспјешно поразити Османлије. Међутим, Османлије су задржали предност у односу на Пољаке све до почетка Руско-турских ратова.
На крају су Пољаци пристали предати Камјањец-Подиљски и Подоље, те платити одштету османском султану. Када је вијест о поразу и увјетима мира дошла до Варшаве и пољског Сејма то је изазвало такав бијес, да је одбачено плаћање одштете, већ је насупрот тому организирана велика војска под водством Јана Собјеског.
Након тога Пољаци су побједили Османлије у Битци код Хотима 1673. али Османлије су задржали власт и контролу над градом Камјањец-Подиљски. Након смрти пољског краља Мицхала Корyбута Wисниоwиецког 1673, Јан Собиески изабран је за краља Пољске.
Битка код Беча 1683.[уреди | уреди извор]
Кад је истекло двадесетогодишње примирје из Вашвара, хабзбуршки цар Леополд I је најрадије хтео да продужи то примирје, али је у Цариграду превладала ратоборна странка, па је султан Мехмед IV објавио рат Хабзбурговцима. Велики везир Кара Мустафа кренуо је с великом војском 1683. г. право на Беч и почео га опседати.
Турци су скоро заузели Беч, али је су посљедњи тренутак стигли Пољски краљ Јан III. Собјески и војвода Карло Лотариншки на челу удружене кршћанске војске. Они су до колена потукли турску војску у Битци код Беча 1683 чиме је срушена моћ Османског царства. Турска војска се почела повлачити у хаосу. Један део војске ишао је уз Драву, а код Бјеловара се одвојио и кренуо према Сави. Та победа охрабрила је Аустрију, Венецију и Пољску на нове нападе на Турке, па је у ту сврху створена Света лига 1684.
Рат Свете лиге 1683.-1698.[уреди | уреди извор]
Нова Света лига је основана на иницијативу папе Иноцента XI. укључивала је: Свето Римско Царство (које је водила Хабсбуршка Монархија), Млетачку Републику и Пољску од 1684 године.[1] Њима се придружила Царска Русија од 1686. године, као и бројни њемачки, енглески и шкотски протестански добровољци.
Убрзо се видио резултат ове коалиције у Другој Мохачкој битци која се претворила у други велики султанов пораз.
Укључење тадашње Русије у савез, означило је прекретницу, јер је то било први пут да се службено придружила неком савезу еуропских сила. Од тад је започео низ Руско-турских ратова, који се је наставио све до почетка 20. стољећа. Као резултат руских војних напора на Криму и Азову, Русија је заузела кључну османску црноморску утврду Азов.
Након одлучне Битка код Сенте 1697 и нешто мање значајних битака попут Битке код Подхајца 1698., Света лига побиједила је у рату 1699. и присилила Османско Царство да потпише Карловачки мир.[2]
Тим уговором Османлије су изгубиле највећи дио Мађарске, Трансилваније и Славоније, Подоље у Украјини враћено је Пољској.
Добар дио Далмације припао је Млетачкој Републици, као и Мореја у Грчкој.
Ослобађање Угарске и Хрватске[уреди | уреди извор]
Рат се водио на три фронта. У Угарској је ратовала царска војска, у Хрватској банска под баном Николом Ердедијем коју су помагали хајдуци и у Далмацији млетачка војска састављена од домаћих хрватских и српских чета. Као главни вође покрета у Далмацији истицали су се кнез Поседарски и Стојан Јанковић, око Пожеге се својим јунаштвом исказао фра Лука Ибришимовић (у пуку зван Сокол јер је Турке потукао код Соколовца), а у Лици Марко Месић (уз помоћ Херберштајна заузео је посљедњу турску утврду у Лици, Удбину). Године 1683. већ се диже народ под млетачком влашћу и ослобађа Дрниш, Обровац, Бенковац и Скрадин. Од 1684. започиње рат за ослобођење Славоније, ослобођењем Вировитице. Најважнији војсковође су бан Ердеди који ослобађа Костајницу и генерал Херберштајн. 1686. осваја се Печуј. До године 1687. највећи део Угарске и Славоније био је ослобођен, освојени су Осијек, Пожега, Удбина и Книн, а царска је војска 1688. г. освојила и Београд и Будим.
У страху да покрет народа у Далмацији не искористи Венеција и под своју надлежност стави и Дубровник, дубровачко велико вијеће доноси одлуку да признаје Леополда I за свога врховног господара и заштитника, па је Дубровник све до 1806. г. уживао заштиту Хабзбурговаца. 1699. г. Турцима је препуштен Неум и Клек да би се Дубровачка република физички одвојила од Млечана.
Нове побједе Хабзбурговци су искористили и у политичке сврхе. На вијећању угарског сабора у Пожуну испословали су да им се призна право наследства у мушкој лози у Хрватској и Угарској, а то је значило да те земље неће више посебно бирати краља. Племство се уједно одрекло свог права на побуну, које им је јамчила Златна була Андрије II из 1244.
Исто тако за време турских ратова догодиле су се и двије велике сеобе Хрвата. Из далматинског Залеђа сели се посљедња већа скупина католика Буњеваца у данашњу Бачку, док се у Подунавље насељавају Шокци из Босне.
Велики турски рат у Србији[уреди | уреди извор]
Након освајања Београда, царска војска под продире даље у Србију. Она продире све до Косова, а царски генерали позвали су тада Србе, Бугаре, Албанце и друге хриршћанске народе на Балкану на устанак против Турака. Нарочито су се одазвали Срби под својим патријархом Арсенијем Црнојевићем. Број Срба и Албанаца у аустриској војсци цењен је на 20.000; пред Призреном је дочекало Аустријанце око 6.000 Срба и Албанаца.[3]
Но кад је царска војска већ дошла до Косова, Луј XIV је напао снаге хабзбуршке монархије на Рајни, а главнина аустријске војске била је присиљена да се повуче. С њом се повукао и велик број Срба који су се населили у јужној Угарској и Срему.
Године 1691. покушао је султан Сулејман III повратити изгубљено. Војску води велики везир Ахмед Ћуприлић који накратко поновно осваја Осијек, али је поражен у бици код Сланкамена. Турци су поражени и 1697. у бици код Сенте, када је запечаћена њихова судбина. Еуген Савојски улази тада у Босну и осваја Сарајево, али није га могао задржати. При повлачењу аустријске војске с њиме се повукло више од 10.000 католика који су се населили у Славонији.
Спаљивање Скопља[уреди | уреди извор]
Кад је аустриска војска стигла пред Скопље, у најразвијенији турски град од Београда до Солуна, чији се број становника ценио на 60.000 у њему је владала куга. Генерал Силвио Пиколомини, пошто је опљачкао град он га је, као за уклон, дао спалити 16. (26.) октобра 1689. Хтео је, како сам каже, "да страх и трепет међу варварске народе распростре и оружје свога господара и у најудаљенијим крајевима учини страшним." Како су зграде биле махом од дрвене грађе пожар је направио праву пустош.[3]
Мир[уреди | уреди извор]
Мир је склопљен у Сремским Карловцима 1699. Хабзбуршка Монархија је добила сву Угарску осим Баната, Хрватску до Уне и јужног Велебита (Кордун, Лику и Крбаву) те Славонију осим југоисточног Срема са Земуном и Митровицом. Територија Хрватске се тако повећала са 18.200 km² на 40.000 km², но и даље је више од половице територија био у оквиру Војне крајине којом није управљао бан и сабор. Граница с Босном од тада је ишла рекама Савом, Уном, Глином и Кораном. Ердељ престаје бити независна кнежевина и сједињен је с Угарском. Венеција је добила све оно што је у рату освојила: Книн, Сињ и Вргорац, Обровац и Дрниш све до ушћа Неретве и тада се успоставила гранична црта Линија Гримани. Делове Херцеговине коју су Млечани освојили у залеђу Дубровника, морали су под притиском Аустрије вратити Турској на интервенцију Дубровника. Тако се Дубровник спасио из млетачког окружења.
Повезано[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ↑ Треасуре, Геоффреy, Тхе макинг оф модерн Еуропе, 1648-1780, (Метхуен & Цо Лтд., 1985), 614.
- ↑ Сицкер, Мартин, Тхе Исламиц wорлд ин децлине, (Праегер Публисхерс, 2001), 32.
- ↑ 3,0 3,1 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Велика сеоба Срба у Аустрију
Вањске везе[уреди | уреди извор]
- Велики турски рат
- 1680-е
- 1690-е
- Аустријски ратови
- Хрватска војна повијест
- Италијански ратови
- Мађарски ратови
- Млетачка војна хисторија
- Османски ратови
- Пољски ратови
- Румунски ратови
- Руски ратови
- Српски ратови
- Шпански ратови
- Хабсбуршка Монархија
- Свето Римско Царство
- Хрватска повијест 1527.-1790.
- Нововјековни ратови
- Ратови у Европи