Право

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Право (лат. јус), оно што је у складу с идејом праведности, право, исправно и оправдано и одговара захтјегима правног поретка, законскога или позитивног права. Као систем правила и друштвених норми који апстрактно регулирају односе међу појединцима и друштвеним скупинама, право те норме кодиицира и њихово извршење осигурава законским санкцијама кажњавајући њихово кршење.

Свако право је израз повијесне ситуације и промјењивих стања раличитих сфера човјечјег опстанка од економије до филозофије, па није никакво чудо да је тим факторима и суодређено. Тко доноси та правила и како их примјењује варира у различитим друштвеним групама односно државама.

Различите дефиниције и значења израза право

[уреди | уреди извор]

Право је непобитан суверенитет над одређеном територијом. Овај суверенитет има своје изворе или у моралу, као етичкој појави, или у сили (полиција, војска), а најчешће се остварује као комбинација оба елемента.

"Иус ест арс бони ет аеqуи"
Право је вештина (уметност) доброте и једнакости (правде).

Израз право има више значења, али је та многострукост значења речи "Право" више присутна у правној теорије и филозофији права него у обичном животу. Зато је сасвим у праву италијански правни филозоф Ђорђо дел Векио који тврди да сви знају шта је право али га тешко могу дефинисати.

За правног теоретичара Ханса Келзена право је систем норми специфичног логичког значења, особени принудни поредак. Он, као и други заступници нормативне теорије, право схватају као идејну творевину, састављену од творевина људског духа. Те духовне творевине, скупови уређених систематизованих значења, међусобно повезаних везама, немају ни временску ни просторну димензију.

Овакво схаватање права треба разликовати од природно-правних схватања. За њих је право првенствено етичка појава тј. систем вредности.

У правној теорији и филозофији право се одређује не само као идеална, духовна појава, тј. као скуп мисли, већ и као реална појава. Реалне појаве су оне које имају и временску и просторну димензију. Као реална појава, право је везано за људе и њихову психу, као и за њихово друштво.

Могуће је утврдити три различита приступа одређивању појма права: Јуснатурализам: за који је право етичка појава. Легализам и нормативизам: право је скуп норми као психолошких или логичко-језичких појмова. Социјализам: За које је право социјално-материјална категорија.

Неки писци виде право као вољу владајуће класе са циљем да се одржи дати друштвени поредак. Док се у погледу спољног елемента права - државне санкције - већина теоретичара слаже, дотле се они не слажу за унутарњи елемент тј. онај који изазива такав спољни елемент. Тражење унутрашње суштине права своди се углавном на испитивање које друштвене односе одн. радње, понашања људи право регулише. Неки те односе одређују непосредно, а неки посредно на тај начин што одређују тзв. циљ права.

Прво гледиште које разграничава право од других друштвених норми по односима тј. понашању људи које право регулише сматра да право регулише само спољне, телесне радње, понашање људи док унутрашње, психичке радње регулише морал.

Друго гледиште јесте да право регулише слободу човековог поступања када бих та слобода била у сукобу са слободом другог човека.

Сва ова гледишта се своде на једно да право регулише друштвене односе у којима може доћи до повреде општедруштвеног интереса, заједничих интереса свих чланова друштва. Ови заједнички интереси према једнима састоје у реду, другима у миру, а трећима у правди.

Поставља се питање зашто би била потребна државна принуда ако право штити опште друштвене интересе. Спољно обележије права је државна принуда што указује на његову унутрашњу суштину. У друштвеним односима које право регулише долази до непомирљивих сукоба различитих класа па је принуда једини начин регулисања тих сукоба.

Воља једне стране се потчињава вољи друге стране. Право се дефинише и као одбрамбени бедем друштва. Право се може дефинисати и као скуп правних правила понашања (норми). Правна норма је правило понашања које уређује и санкционише(за непоштовање) држава.

Гране права

[уреди | уреди извор]

Право се по областима које регулира обично дијели на посебне гране:

  • Управно право, која проучава дјеловање тијела државне управе и других државних тијела и правних особа с јавним овластима.
  • канонско право је скуп правила која вриједе за одређену вјерску заједницу. Тако нпр. римокатоличко канонско право, православно канонско право англиканско канонско право и шеријатско право.
  • Грађанско право, које регулира односе између приватних физичких или правних особа .
  • Привредно/трговачко право које регулира односе између правних субјеката у привреди.
  • Кривично/казнено право које прописује најтеже повреде правног поретка и регулира њихово кажњавање.
  • Радно право којим се уређује склапање и престанак радних односа, права и обвезе субјеката у радном односу, те остала важна питања и модалитети у радном односу и у вези с њим.
  • Међународно право које уређује односе између субјеката међународног права: држава, међународних организација и поједнинаца (иако не признају сви теоретичари појединца за субјекта овог правног поретка)
  • Процедурално право које уређује поступање судова и других тијела, те права и обвезе странака

Повезано

[уреди | уреди извор]

Вањски линкови

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Pravo&oldid=41865727”