Прагматика
Прагматика или прагмалингвистика је лингвистичка дисциплина која проучава како се значење језичних средстава интерпретира у одреденој комуникацијској ситуацији у односу на намјере и улоге говорника и слушатеља.[1]
Повијест и задаци
[уреди | уреди извор]Ово поље лингвистике и филозофије језика развило се од шездесетих година 20. стољећа.[2] Бави се с једне стране односима вербалних знакова и људи који их изражавају или слушају, а с друге стране бави се овисношћу значења од контекста. Прагматика истражује и механизме имплицитне комуникације. Изучава језична средства чије се значење може разумјети искључиво у одговарајућем контексту.
Бави се функционирањем поруке у процесу комуникације у складу са ситуацијом, потребама, очекивањима, улогама оних који судјелују, оних који су укључени у комуникацију. Прагматика обухваћа проучавање комуникативних средстава с обзиром на човјека; шта се догађа са човјеком када даје и прима саопћења; од чега зависи облик комуникације у одређеној прилици и сл. По Морисовој подјели семиотике, прагматика је, уз синтаксу и семантику, један њен дио и проучава однос између знака и приматеља (тумача). Бити прагматично компетентан значи бити способан правилно произвести и исправно интерпретирати језичну чињеницу у складу са ситуацијом у којој се комуникација одвија.
Прагматика проучава употребе језика на различитим разинама. Прагматичке теме су нпр. љубазност, мијењање улога у комуникацији. Текст се размотра са стајалишта анализе конверзације, а такођер се обраћа пажња на избор изражајних средстава према контексту. Два кључна концепта прагматике су процес избора и контекст јер средствима које изабиремо покушавамо утјецати на суговорника, а све овиси о контексту.
Најважније теорије унутар прагматике су:
- теорија говорних чинова
- теорија конверзацијских импликатура
- теорија релевантности
- пресупозиција
Види још
[уреди | уреди извор]- Филозофија језика
- Синтакса
- Семантика
- Функционални стилови језика
- Корпусна лингвистика
- Ријечи на граници пунозначности
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ Кордић, Сњежана (1991). „Конверзацијске импликатуре”. Сувремена Лингвистика (Загреб) 17 (31–32): 87. ИССН 0586-0296. ОЦЛЦ 440780341. ССРН 3442421. ЦРОСБИ 446883. (НСК). Архивирано из оригинала на датум 2013-09-25. Приступљено 2019-07-25.
- ↑ Кордић, Сњежана (1990). „Филозофија језика и прагматика”. Ревија (Осијек) 30 (7): 97. ИССН 0034-6888. ЦРОСБИ 446878. (НСК). Архивирано из оригинала на датум 2012-09-10. Приступљено 2019-10-27.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ариел, Мира (2008), Прагматицс анд Граммар. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
- Цоле, Петер (ур.) (1978), Прагматицс. (Сyнтаx анд Семантицс, 9). Неw Yорк: Ацадемиц Пресс.
- Дијк, Теун А. ван. (1977), Теxт анд Цонтеxт. Еxплоратионс ин тхе Семантицс анд Прагматицс оф Дисцоурсе. Лондон: Лонгман.
- Лауренце Р. Хорн и Грегорy Wард. (2005), Тхе Хандбоок оф Прагматицс. Блацкwелл.
- Версцхуерен, Јеф, Јан-Ола Öстман и Јан Бломмаерт (ур.) (1995), Хандбоок оф Прагматицс. Амстердам: Бењаминс.
