Пхиладелпхиа (филм)
| Пхиладелпхиа | |
|---|---|
| Режија | Јонатхан Демме |
| Продукција | Јонатхан Демме Едwард Саxон |
| Сценарио | Рон Нyсwанер |
| Улоге | Том Ханкс Дензел Wасхингтон Јасон Робардс Антонио Бандерас Јоанне Wоодwард |
| Музика | Хоwард Схоре |
| Премијера | 1993. |
| Језик | Енглески језик |
| Трајање | 125 мин. |
| Држава |  САД |
| Компанија | |
| Дистрибутер | ТриСтар Пицтурес |
| Буџет | $26.000.000 (процена) |
| Пхиладелпхиа на Интернет Мовие Датабасе | |
Пхиладелпхиа је драмски филм који се бави геј и ХИВ/АИДС тематиком, награђен Осцаром. Сценарио је написао Рон Нyсwанер, а режирао Јонатхан Демме. Филм је инспирисан истинитим догађајем из 1987. године, када је адвокат Геоффреy Боwес тужио адвокатску фирму Бакер & МцКензие због дискриминације и отказа који је добио због АИДС-а.
Садржај
[уреди | уреди извор]Андреw Бецкетт (Том Хенкс) је адвокат у највећој адвокатској фирми у Пхиладелпхији, дипломирао је на Пеннсyлванији, успешан је, згодан, комуникативан, потајно геј и болује од АИДС-а. Пошто његов управник има јаке предрасуде против гејева, он и његов партер, Мигуел (Антонио Бандерас) крију њихову везу од радника фирме. Иако није партнер у фирми, његов рад је одличан и унапређен је у старијег асистента (на корак до тога да постане партнер) и ради на најважнијем случају који је фирма прихватила.
Болест је достигла стадијум када почиње да развија капосијев сарком, који више не успева да сакрије од својих сарадника. Његови сарадници саботирају његов рад који је од изузетне важности за случај на коме ради и због тога он добија отказ.
Андреw покушава да ангажује адвоката који би покренуо процес због незаконитог искључивања из фирме, али нико не жели да прими клијента који болује од АИДС-а. Један од адвоката кога покушава да ангажује је Јое Миллер (Дензел Wасхингтон), породични човек са којим је имао супарничке сусрете у ранијим случајевима и који је хомофобичан (што показује у разговору са својом женом, која му онда открива да је једна чланица њихове породице лезбејка). Коначно, Андреw одлучује да сам заступа себе. Њих двојица се сусрећу у библиотеци где Андреw ради на припреми случаја; људи се склањају из његове околине, а један библиотекар покушава да га убеди да пређе у изоловану просторију. Миллер је згрожен понашањем људи и одлучује да прихвати случај.
У току суђења бивши сарадници Андреwа покушавају да га прикажу као неодговорног, некомпетентног човека који је намерно крио од фирме своју сексуалну оријентацију и здравствено стање. Јое и Андреw почињу да се зближавају и да граде узајамно поштовање и поверење током случаја, а Јое почиње да разбија своје предрасуде о гејевима.
При крају суђења Андреw се онесвеси у судници и неко време каније умире у болници окружен породицом, својим партером и пријатељима. Ипак, добија случај на суду и порота одлучује да фирма мора да исплати 140.000 долара неисплаћене зараде, 100.000 долара за претрпљен бол и 4.000.000 долара одштете.
Тривиа
[уреди | уреди извор]- Пхиладелпхиа се не односи само на место где се одвија филм. Пхиладелпхиа је позната као "Град братске љубави" (грчки: Φιλαδέλφεια – братска љубав), што се односи на две главне теме у филму, геј љубав и љубав међу људима.
- Qуентин Црисп се на кратко појављује у филму, маскиран као Мона Лиза на маскенбалу који Андреw и Мигуел приређују.
- Анти-ЛГБТ група која протествује испред суднице инспирисана је конзервативном Wестборо Баптист Цхурцх, чији вођа Фред Пхелпс је познат по мржњи према ЛГБТ особама. Пхелпс је филм прокоментарисао као „једна од мојих омиљених комедија“.
- Том Хенкс је морао да ослаби преко 10 кг за улогу.
- У филму се као статисти појављује укупно 53 геј мушкараца оболелих од АИДС-а, од којих је 43 умрло коју годину касније.
- Јонатхан Демме је желео да сними филм који ће гледати људи који нису упућени у геј и АИДС тематику. Сматрао је да ће Бруце Спрингстеен привући такву публику. Спрингстеен је написао песму „Стреетс оф Пхиладелпхиа“ за овај филм и касније је добио награду Осцар за најбољу песму.
- Демме је намеравао да ангажује неког комичара за улогу Јое Миллера, али када се Дензел Wасхингтон јавио као заинтересован за улогу у филму, поверио је њему.
- На крају филма појављује се порука: „Овај филм је делом инспирисан тужбом Гоеффреy Боwерса против АИДС дискриминације, храброшћу и љубављу породице Ангиус и борном многих других који су, заједно са својим вољенима, искусили дискриминацију због АИДС-а.“
Контроверзе
[уреди | уреди извор]Овај филм је други по реду амерички високо-буџетни филм са великим именима који се бави АИДС-ом (први је телевизијски филм Анд тхе Банд Плаyед Он). Такође, филм је донео промену у начину на који су гејеви приказивани у холлywоодским филмовима раних 1990-их. Међутим, чињеница да ликови које тумаче Ханкс и Бандерас не показују нормално понашање љубавног пара, као што су пољупци, као и одсуство лезбејки довело је до тога да су многи геј филмски критичари негативно оценили филм. У интервјуу за документарни филм Тхе Целлулоид Цлосет, Ханкс је изјавио да су многе романтичне сцене између Бандераса и њега избачене током монтаже, укључујући и сцену када су њих двојица у кревету. ДВД верзија филма коју је издала компанија Аутомат Пицтурес укључује ове сцене.
Награде
[уреди | уреди извор]Филм је освојио неколико Осцара и то у категоријама за најбољег главног глумца (Том Ханкс) и за песму (Бруце Спрингстеен за песму Стреетс оф Пхиладелпхиа).
Такође, номинован је још и за Осцар за најбољу шминку (Царл Фуллертон и Алан Д’Ангерио), још једном за песму (Неил Yоунг, Пхиладелпхиа) и за оригинални сценарио (Рон Нyсwанер).