Петер Хиггс

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Питер Хигс

Рођење (1929-05-29)29. 5. 1929.
Њукасл на Тајну
Смрт 8. 4. 2024. (доб: 94)
Единбург
Поље теоријска физика
Институција Универзитет у Единбургу
Империјални лондонски колеџу
Кингс колеџ у Лондону
Академски ментор Чарлс Колсон и Кристифор Хигинс
Истакнуте награде Нобелова награда за физику (2013)
Вулфова награда за физику (2004)
Сакураи Награда (2010)
Диракова медаља (1997)
Хугсова медаља (1981)

Питер Вер Хигс (енгл. Peter Ware Higgs; 29. маја 1929 – 8. априла 2024), британски теоријски физичар и добитник Нобелове награде из физике.[1]

Најпознатији је по својој теорији сламања електронски слабе симетрије из шездесетих година прошлог века, у којој објашњава порекло масе код елементарних честица уопште, а посебно код З и W бозона. Овај такозвани Хигсов механизам, који је био предложен од стране неколико физичара поред Хигса у исто време, предвиђа постојање нове честице, Хигсовог бозона. ЦЕРН је 4. јула 2012. објавио да је експериментално утврђено постојање честице налик Хигсовом бозону,[2] али да су потребне даље анализе како би установило да ли она има својста очекивана од Хигсовог бозона из Стандардног модела.[3] 14. марта 2013. потврђено је да је новоткривена честица + паритета и нултог спина,[4] што су два основна критеријума Хигсовог бозона, по којима је он прва позната скаларна честица пронађена у природи. Хигсов механизам опште је прихваћен као важан у Стандардном моделу физике честица, без кога неке честице не би имале масу.[5]

За свој рад, Хигс је добио многобројне награде укључујући: Хугсову медаљу Краљевског друштва (1981), Радерфордову медаљу Института за физику (1984), Диракову медаљу (1997), Медаљу за изванредан допринос теоријској физици Института за физику (1997), Вулфову награду за физику (2004), Медаљу Оскара Клајна Краљевске шведске академије наука (2009), Џ. Џ. Сакураи награда за теоријску физику елементарних честица Америчког друштва физичара и јединствену Хигсову медаљу Краљевског друштва Единбурга.[6] Након скорашњег потенцијалног открића Хигсовог бозона добио је Нобелову награду за физику.[7]

Детињство, младост и образовање[уреди | уреди извор]

Рођен је у Елсвику, округу Њукасла на Тајну, у Енглеској. Отац му је био из Енглеске, а мајка из Шкотске.[6][8][9] Као последица астме и константне селидбе његове породице због очевог посла (отац му је радио као инжињер за Би-Би-Си), а касније и Другог светског рата, Хигс се школовао код куће. Када се његов отац преселио у Бедфорд, он је остао са мајком у Бристолу. Похађао је основну школу Котхам у Бристолу од 1941.-1946,[6][10] где је био инспирисан радом једног од алумнуса школе, Пола Дирака, који је открио поље квантне механике.[8]

Године 1946, са седамнаест година, прешао је у Школу града Лондона, где се специјализовао за математику. Затим 1947. године прелази у Кингс колеџ у Лондону где је 1950. дипломирао на физици, а затим и магистрирао 1952. Докторирао је 1954. године на молекуларној физици, ментори су му били Чарлс Колсон и Кристифор Хигинс, а назив докторског рада био је “Неки проблеми у теорију молекуларних вибрација”.[6][11] Радио је на Универзитету у Единбургу од 1954. до 1956. Након тога је био на више позиција на Империјалном лондонском колеџу и на Лондонском универзитетском колеџу, где је постао и привремени предавач математике. Током 1960. године вратио се на Универзитет у Единбургу, где је преузео позицију предавача на Таит институту за математичку физику, што му је омогућило да се пресели у Единбург. Током 1983, постао је члан Краљевског друштва Единбурга. Касније, 1991. године, је постао и члан Института за физику. Пензионисан је 1996.

Нобеловац Питер Хигс на прес конференцији у Стокхолму, децембар 2013.

Истраживачка каријера[уреди | уреди извор]

Рад у теоријској физици[уреди | уреди извор]

У Единбургу, Хигс се први пут заитересовао за масу, развијајући идеју да су честице – без масе када је настао свемир – добиле масу делић секунде касније, као резултат интеракције са теоријским пољем (које је постал познато као Хигсово поље). Хигс је предложио да ово поље прожима простор, дајући масу свим елементарним субатомским честицама које интерагују са њим.[8][12]

Хигсов механизам укључује постојање Хигсовог поља које даје масу кварковима и лептонима.[13] Међутим, то представља само мали део масе осталих субатомских честица, као сто су протони и електрони. Глуони, коју везују ове честице, су оно што носи већину њихове масе.

Основа за Хигсов рад потиче од теоретичара и нобеловца, Јапанца Јоишира Намбуа, са Универзитета у Чикагу. Професор Намбу је поставио теорију познату као спонтано сламање симетрије, међутим, теорија је предвиђала честице без масе (Голдстоунова теорема), што је очито било нетачно.[1]

Хигс је наводно дошао до основа за своју теорију након повратка у свој стан у Единбургу, после пропалог викенд камповања,[14][15][16] мада је рекао да није било “еурека” момента у развоју теорије.[17] Написао је кратак рад представљајући рупу у Голдстоуновој теорему (честице без масе не морају да се појаве када је локална симетрија спонтано сломљена у релативистичкој теорији) и објавио га у научном часопису “Физикс летерс”, уређиваном у ЦЕРН-у, у Швајцарској, 1964. године.[18]

Хигс је написао и други рад у којем је описан теоретски модел (познат као Хигсов механизам), али који је био одбијен (уредници “Физикс летерса” су га сматрали “безначајним за физику”[8]). Хигс је написао додатни пасус и послао свој рад у “Физикс ривју летерс”, још један водећи научни часопис, који га је касније објавио 1964. године. Овај рад је предвиђао нову масивну честицу нултог спина (данас познату као Хигсов бозон).[19][20] Други физичари, Роберт Браут, Франсо Англер[21] и Гералд Гуралникс, К. Р. Хеген и Том Кибл,[22] дошли су до сличних закључака у отприлике исто време. Три рада написана о открићу овог бозона од стране Хигса и осталих поменутих физичара признати су као прекретнице на прослави педесетогодишњице часописа “Физикс ривју летерс”.[23] Иако су ови радови имали сличан приступ, разлике између њих су биле значајне. Механизам је био предложен 1962. од стране Филипа Андерсона], али он није укључио кључни релативистички модел.[19][24]

ЦЕРН је 4. јула 2012. објавио да су експерименти АТЛАС и ЦМС приметили јаке назнаке постојања нове честице, масе око 125 ГеВ/ц², која би могла да буде Хигсов бозон.[25] На семинару у Женеви, Хигс је прокоментарисао: “Заиста је невероватно да се то десило за време мог живота”.[2] Иронично, ова потенцијална потврда Хигсовог бозона се десила на истом месту где је уредник “Физикс летерса” одбио његов рад.[1]

Остала признања[уреди | уреди извор]

Грађанска награда[уреди | уреди извор]

Хигс је био прималац Единбуршке награде за 2011. годину. Он је пети који је добио ову награду, коју је основало Веће града Единбурга, да би наградило појединца који је позитивно утицао на град и његово промовисање.[26]

Хигсу је био додељен изгравирани пехар на иницијативу Џорџа Граба, лорда од Единбурга, на церемонији одржаној у згради градског већа 21. фебруара 2012. Догађај је обележило и откривање његових изгравираних отисака прстију, поред отисака осталих добитника награде.[27][28][29]

Хигсов центар за теоријску физику[уреди | уреди извор]

Шестог јула 2012. године Единбуршки факултет је основао нови научни центар назван по професору Хигсу.[30] Овај центар окупља научнике широм света са циљем тражења “дубљег разумевања начина рада универзума”. Центар се тренутно налази унутар Зграде Џејмса Клерка Максвела. Универзитет је такође, основао катедру теоријске физике у Хигсово име.

Нобелова награда за физику[уреди | уреди извор]

8.октобра 2013. године објављено је да ће Питер Хигс и Франсо Англер бити добитници Нобелове награду за физику “за теоретско откриће механизма који доприноси нашем разумевању постанка масе субатомских честица, и који је недавно потврђен кроз откриће предвиђених основних честица, од стране АТЛАС-ових и ЦМС-ових независних експеримената у ЦЕРН-у”.[31] Хигс није знао да је победио док му пролазница није честитала на улици, с обзиром да није имао ни мобилни телефон, нити је било неког другог начина да буде контактиран.[32][33]

Културне референце[уреди | уреди извор]

Хигсов портрет је насликао Кен Курие 2008. године.[34] Наручио га је Единбуршки универзитет,[35] а званично је откривен 3. Априла 2009. године[36] и налази се на улазу у Зграду Џејмса Кларка Максвела Физичке и астрономске школе и Математичке школе.[34]

Политички и религиозни погледи[уреди | уреди извор]

Хигс је био активиста у кампањи нуклеарног разоружања док је био у Лондону, а касније и у Единбургу. Престао је да буде члан када је група проширила своју кампању и на борбу против нуклеарне снаге.[8][37] Био је и члан Гринписа док група није почела да се противи генетички модификованих организама.[37]

Када је 2004. године био наградјен Вулфовом наградом одбио је да оде у Јерусалим да прими награду, зато што је додели присуствовао и председник Израела, Моше Катсав, а Хигс се противио Израелским поступцима у Палестини.[38]

Хигс је атеиста.[39] Касније је показао да није задовољан тиме што је Хигсов бозон назван “Божјом честицом”,[40] зато што је веровао да назив “може увредити религиозне људе”.[41] Обично се тај назив за Хигсов бозон приписује Лиону Ледермену, аутору књиге Тхе Год Партицле: Иф тхе Универсе Ис тхе Ансwер, Wхат Ис тхе Qуестион?, али назив заправо потиче од Ледерменовог издавача. Ледермен је заправо хтео да је назове “проклета честица”.[42] Иако атеиста, Хигс је веома критичан према Ричарду Докинсу и антитеистичким елементима новоатеистичког покрета јер наводи да наука и религија могу бити компатибилне.[43]

Породични живот[уреди | уреди извор]

Хигс има два сина, Криса и Џонија, као и двоје унучади, а сви живе у Единбургу.[41][28]

Повезано[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Григгс, Јессица (Суммер 2008) Тхе Миссинг Пиеце Архивирано 2016-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у Едит тхе Университy оф Единбургх Алумни Магазине. стр. 17.
  2. ↑ 2,0 2,1 „Хиггс босон-лике партицле дисцоверy цлаимед ат ЛХЦ”. ББЦ. 4. 7. 2012. 
  3. ↑ „ЦЕРН Пресс Релеасе: ЦЕРН еxпериментс обсерве партицле цонсистент wитх лонг-соугхт Хиггс босон”. Цдсwеб.церн.цх. Приступљено 5. 7. 2012. 
  4. ↑ Пралаворио, Цоринне (14. 3. 2013). „Неw ресултс индицате тхат неw партицле ис а Хиггс босон”. ЦЕРН. Приступљено 14. 3. 2013. 
  5. ↑ Ринцон, Паул (10 Марцх 2004) Фермилаб 'Год Партицле' маy хаве беен сеен Ретриевед он 27 Маy 2008
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 Стафф (29 Новембер 2012) Петер Хиггс: Цуррицулум Витае Тхе Университy оф Единбургх, Сцхоол оф Пхyсицс анд Астрономy, Ретриевед 9 Јануарy 2012
  7. ↑ Амос, Јонатхан (8 Оцтобер 2013) Хиггс: Фиве децадес оф нобле ендеавоур ББЦ Неwс Сциенце анд Енвиронмент; ретриевед 8 Оцтобер 2013
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Сампле, Иан. "Тхе год оф смалл тхингс", Тхе Гуардиан, 17 Новембер 2007, wеекенд сецтион.
  9. ↑ Мацдоналд, Кеннетх (10 Април 2013) Петер Хиггс: Бехинд тхе сценес ат тхе Универсе. ББЦ.
  10. ↑ Тхе Цотхам Граммар Сцхоол, а Хигх-Перформинг Спеицалист Цо-оперативе Ацадемy Тхе Дирац-Хиггс Сциенце Центре Архивирано 2013-05-23 на Wаyбацк Мацхине-у Ретриевед 10 Јануарy 2013
  11. ↑ Кинг'с Цоллеге Лондон. „Профессор Петер Хиггс”. Приступљено 8. 10. 2013. 
  12. ↑ "Хиггс партицле", Енцyцлопаедиа Британница, 2007.
  13. ↑ ДОИ:10.1007/s12045-012-0110-z
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  14. ↑ Мартин, Вицториа (14 Децембер 2011) Соон wе’лл бе абле то пинпоинт тхат партицле Тхе Сцотсман, Ретриевед 10 Јануарy 2013
  15. ↑ Цоллинс, Ницк (4 Јулy 2012) Хиггс босон: Проф Степхен Хаwкинг лосес $100 бет Архивирано 2013-01-02 на Wаyбацк Мацхине-у Тхе Телеграпх. Лондон, Ретриевед 10 Јануарy 2013
  16. ↑ Стафф (4 Јулy 2012) Сциентистс дисцовер 'Год' партицле Тхе Хералд. Гласгоw, Ретриевед 10 Јануарy 2013
  17. ↑ „Меетинг тхе Босон Ман: Профессор Петер Хиггс”. ББЦ Неwс. 24. 2. 2012. 
  18. ↑ ДОИ:10.1016/0031-9163(64)91136-9
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  19. ↑ 19,0 19,1 Стафф (5 Јануарy 2012) Бриеф Хисторy оф тхе Хиггс Мецханисм Тхе Единбургх Университy Сцхоол оф Пхyсицс анд Астрономy, Ретриевед 10 Јануарy 2013
  20. ↑ ДОИ:10.1103/PhysRevLett.13.508
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  21. ↑ ДОИ:10.1103/PhysRevLett.13.321
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  22. ↑ ДОИ:10.1103/PhysRevLett.13.585
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  23. ↑ „Пхyсицал Ревиеw Леттерс – 50тх Анниверсарy Милестоне Паперс”. Прл.апс.орг. Приступљено 5. 7. 2012. 
  24. ↑ ДОИ:10.1103/PhysRev.130.439
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  25. ↑ „Хиггс wитхин реацх”. ЦЕРН. 4. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. 
  26. ↑ „Тхе Единбургх Аwард”. Тхе Цитy оф Единбургх Цоунцил. Архивирано из оригинала на датум 2013-02-03. Приступљено 3. 7. 2012. 
  27. ↑ „Аццлаимед пхyсицист пресентед wитх Единбургх Аwард”. Тхе Цитy оф Единбургх Цоунцил. 27. 2. 2012. Архивирано из оригинала на датум 2012-07-31. Приступљено 3. 7. 2012. 
  28. ↑ 28,0 28,1 „'Тхеy’лл финд тхе Год партицле бy суммер.' Анд Петер Хиггс схоулд кноw”. Тхе Сцотсман. 25. 2. 2012. Приступљено 3. 7. 2012. 
  29. ↑ „Хиггс: Единбургх Аwард ис а греат сурприсе”. ББЦ. 24. 2. 2012. Приступљено 3. 7. 2012. 
  30. ↑ „Хиггс Центре фор Тхеоретицал Пхyсицс”. Тхе Университy оф Единбургх. 
  31. ↑ „Пресс релеасе фром Роyал Сwедисх Ацадемy оф Сциенцес”. 8. 10. 2013. Архивирано из оригинала на датум 2016-06-08. Приступљено 8. 10. 2013. 
  32. ↑ „Петер Хиггс wас толд абоут Нобел Призе бy пассинг моторист”. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-11. Приступљено 2016-01-16. 
  33. ↑ Проф Петер Хиггс дид нот кноw хе хад wон Нобел Призе (ББЦ Неwс)
  34. ↑ 34,0 34,1 „Портраит оф Петер Хиггс бy Кен Цуррие, 2010”. Тхе Таит Институте. Приступљено 28. 4. 2011. 
  35. ↑ Wаде, Мике. „Портраит оф а ман ат бегиннинг оф тиме”. Тхе Тимес (Лондон). Приступљено 28. 4. 2011.  (потребна претплата)
  36. ↑ „Греат миндс меет ат портраит унвеилинг”. Тхе Университy оф Единбургх. Приступљено 28. 4. 2011. 
  37. ↑ 37,0 37,1 Хигхфиелд, Рогер (7. 4. 2008). „Проф Петер Хиггс профиле”. Тхе Телеграпх (Лондон). Архивирано из оригинала на датум 2013-10-15. Приступљено 16. 5. 2011. 
  38. ↑ Родгерс, Петер (1. 9. 2004). „Тхе хеарт оф тхе маттер”. Тхе Индепендент (Лондон). Приступљено 16. 5. 2011. 
  39. ↑ Сампле, Иан (17. 11. 2007). „Тхе год оф смалл тхингс”. Лондон: Тхе Гуардиан. Приступљено 21. 3. 2013. »Тхе наме хас стуцк, бут макес Хиггс wинце анд раисес тхе хацклес оф отхер тхеористс. "I wисх хе хадн'т доне ит," хе саyс. "I хаве то еxплаин то пеопле ит wас а јоке. I'м ан атхеист, бут I хаве ан унеасy феелинг тхат плаyинг ароунд wитх намес лике тхат цоулд бе уннецессарилy оффенсиве то пеопле wхо аре религиоус."« 
  40. ↑ Кеy сциентист суре "Год партицле" wилл бе фоунд соон Реутерс неwс сторy. 7 Април 2008.
  41. ↑ 41,0 41,1 "Интервиеw: тхе ман бехинд тхе 'Год партицле'", Неw Сциентист 13 Сеп 2008. пп. 44–5 (потребна претплата)
  42. ↑ Рандерсон, Јамес (30. 6. 2008). „Фатхер оф тхе 'Год Партицле'”. Тхе Гуардиан (Лондон). 
  43. ↑ (en) Хиггс, Петер (26. 12. 2012). „Петер Хиггс цритицисес Рицхард Даwкинс овер анти-религиоус 'фундаменталисм'”. Лондон: Тхе Гуардиан. Приступљено 16. 1. 2016. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Peter_Higgs&oldid=41860404”