Књижевност

Књижевност, термин настао од речи књига, представља превод стране речи литература и њен је најближи синоним. Термин литература потиче из латинског језика од речи литтера – "слово", настао превођењем грчке речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα – "слово".

Термин књижевност употребљен у ужем значењу означава уметничку књижевност (белетристика, лепа књижевност). Употребљен у ширем значењу, термин књижевност односи се и на дела настала у процесу проучавања књижевности, односно обухвата и текстове који припадају књижевној критици, књижевној историји и теорији књижевности, које заједно са методологијом проучавања књижевности конституишу науку о књижевности.

Термин књижевност употребљава се да означи писана дела која имају естетичку вредност. Књижевна естетика ствара и развија мерила за разликовање уметничке речи од осталих појавних облика језика.

Према Аристотелу, основна подјела књижевност је у три рода епике, лирике и драме.

Поделе књижевности

Бројне су поделе књижевности и критеријуми на којима се те поделе заснивају: припадност одређеној епохи, периоду, правцу, етничкој заједници, културно-географском подручју; критеријум за поделу може бити и публика, коме је дело намењено; да ли је аутор познат или не.

Полазећи од природе самог дела, књижевност се дели на књижевне родове и врсте.

Широко је усвојена подела књижевности на три рода:

Књижевност се може делити и на:

Књижевност се најпре стварала и преносила усменим путем. Та врста књижевности назива се усменом или народном књижевношћу. Од самих својих почетака књижевност је у вези са митом и религијом. Стварајући митове, човек је покушавао да објасни свет који га је окруживао. Са развојем критичке свести човек постепено престаје да верује у митове и митске приче. Тог тренутка мит постаје књижевност.

Писана или умјетничка књижевност

Умјетничка књижевност, као и усмена, има три основне гране: поезију, прозу и драму.

Поезија

Поезија је врста књижевности у којој се текст пише у стиховима. Поезија обично садржи низ стилских фигура укључујући риму, метафору, поређење, градацију, хиперболу, итд. Могуће је да је поезија најстарија врста књижевност. Рани примјери су Сумерски "Еп о Гилгамешу" (1700. пне), дјелови Библије, и радови Хомера.

У различитим нацијама налазимо различите врсте поезије. У грчкој поезији стихови се ријетко римују, док је у Италијанској и Француској поезији супротан случај. Генерално гледајући, у британској и њемачкој поезији рима је подједнако и присутна и одсутна. Неке језике карактерише природан афинитет за дуже стихове, док је код других изражена тенденција ка краћим стиховима. Неке од ових карактеристика су увјетоване разликама у лексици и граматици самих језика. На примјер, неки језици имају већи фонд ријечи које се римују, или више синонима од других.

Поезија је такођер укомпонована у неке врсте драме, попут опере.

Проза

Проза је врста књижевности која није у стиховима и блиска је говорном језику. Проза често користи различите стилске фигуре и тежи слојевитом изразу, метафоричном и општијем значењу.

Романи припадају прози. Роман најчешће обухвата више прича и књижевних личности повезаних у заједничку фабулу. Један од првих примера романа у Европи је Апулејев "Златни магарац", затим "Дон Кихот" и средњовековни романи о Краљу Артуру, Александру Великом и други. На Блиском Истоку су познате "Приче из хиљаду и једне ноћи", док у Азији настаје прича "Три Краљевства". Данас прозу налазимо у различитим облицима, од уметничке, акционе, фантастичне, филозофске, историјске... до публицистике, фељтона и новинарских текстова.

Драма

Драма је врста књижевности која је настала за вријеме античке Грчке и развија се до дан данас. Драма се углавном не пише да би била читана већ да би била приказана у позоришту. Током осамнестог и деветнестог вијека, Опера је настала као комбинација драме, поезије, и музике.

Основне врсте драме су трагедија и комедија, које се прво појављују неколико стољећа прије наше ере. Старо-Грчка драма је, по легенди, настала за вријеме вјерског фестивала, када се један пјевач одвојио од хора и почео пјевати сам. Грчка трагедија се углавном бавила са познатим хисторијским и митолошким темама. Трагедије су (као што су то и данас) типично биле озбиљне и тицале су се људске природе. За разлику од њих, комедије су већином биле сатиричне и увијек су имале сретан завршетак. Грчки фестивали би обично имали три трагедије и једну комедију.

Књижевност се може поделити на дуже историјскокњижевне временске одсеке, епохе: