Кавкаска кампања

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Кавкаска кампања
Сегмент Првог свјетског рата

Колаж фотографија из тог рата
Датум 1914. - 1917.
Локација Кавказ, Источна Анадолија
Исход Мир у Брест-Литовску
Сукобљене стране
Руско царство Османско Царство
Команданти и вође
Илларион Воронцов-Дашков
Николај Јуденич
Енвер Паша
Вехип Паша
Керим Паша
Мустафа Кемал Паша
Снаге
290 000 војника у пјешадији
35 000 војника у коњици
375 артиљеријских оруђа
450 митраљеза
20 авиона
220 000 војника у пјешадији
522 артиљеријских оруђа

Кавкаска кампања (руски: Кавказский фронт), је назив за низ битака између Царске Русије и Османског царства у Првом свјетском рату од 1914. до 1917. Почетни руски успјеси на тој фронти, пали су касније у воду због Октобарске револуције и Руског грађанског рата, и расула руске војске која је услиједила након тога, коначни резултат тог рата је био тај да је Турска је повратила све територије које је изгубила у предходном рату.

Позадина сукоба

[уреди | уреди извор]

Овај сукоб је био само дио Првог свјетског рата, а Османско Царство стало је на страну Централних сила, јер је већ 2. аугуста 1914. године потписало Уговор о савезништву с Њемачким Царством, убрзо иза тога проглашена је мобилизација, али што је мали парадокс је готово истовремено објавило и Декларацију о неутралности.

Добар дио чланова османске владе, укључујући и Великог везира, није био склон уласку земље у рат. Све дилеме разбио је министар рата Енвер паша, који је под утјецајем њемачких савјетника започео рат без сугласности осталих чланова владе, стављајући земљу пред свршен чин. Наиме 29. и 30. октобра 1914. османска флота бомбардирала је руске црноморске луке Севастопољ, Одесу, Феодосију и Новоросијск. На то је Царска Русија објавила је 2. новембра 1914. рат Османском Царству а 5. и 6. новембра то су учиниле Британија и Француска. Тако су отпочеле битке на Кавказу.

Главни циљ Османског Царства била је жеља да поврати територије (Ардахан, Карс и Батуми у источној Анадолији) изгубљене у предходном Руско-турском рат у из 1877.-1878. [1] Тај план продора на Кавказ, допао се и њемачким савезницима, јер би се тиме одтеретио фронт према Пољској и Галицији, а на тај начин би било лакше остварити главни њемачки стратегијски циљ у Првом свјетском рату, - одсјећи Русима приступ до каспијских извора нафте. [2]

За Русију је Кавкаска фронта, била друга по важности, одмах иза западне, на којој је било највише руских војника и снага. Руси су снажно подржавали Арменски покрет за национално ослобођење, који је настојао успоставити прву Арменску републику добрим дијелом на територију Турске у источној Анадолији.

Османско царство имало је на том подручју - 3. армију, са 100 000 до 190 000 војника. У циљу да јачања својих позиција 1916. основали су на истом фронту - 2. армију. Главна слабост османске војске била је слаба опремљеност (особито за зимске увјете ратовања) и слаб командни кадар.

Руска војска је у почетку имала 100.000 војника, службено под заповједништом генерала Илариона Воронцова-Дашкова. Прави командант те армије био је заправо Николај Јуденич, најбољи руски генерал Првог свјетског рата. Због бројних пораза у биткама на свом западном фронту против Централних сила, Руси су пребацили добар дио војске са Кавказа на западни фронт, тако да им је Кавказу остало само око 60 000 војника.

Арменци који су живјели унутар граница Османског царства, гледали су са отвореним симпатијама на Русе. У љето 1914., основане су арменске добровољачке јединице (снаге 20 000 људи) у оквиру руских оружаних снага. Тим снагама заповједали су Арменци; Андраник Торос Озаниан, Драстамат Канајан, Аршак Гафавиан и Саргис Мехрабјан. У штаб је ушао и дојучерашњи османски официр Карекин Бастермадјиан (Армен Каро). Испрва су ове снаге бројале око 20 000 људи, али како се сукоб интезивирао и број људи је растао. На пријелазу у 1916., Николај Јуденич одлучио је потпуно спојити те јединице са руским јединицама на Кавказу или их потпуно распустити.

Арменски покрет за национално ослобођење основао је Арменске федајине (арменски: Ֆէտայի) то су биле углавном герилске - партизанске јединице. Ове јединице углавном су дјеловале око језера Ван до града Ерзинцана.

Након проглашења Демократске републике Арменије заповједник свих арменских снага постао је Товмас Назарбекиан. У Кавкаским борбама судјеловале су и курдске милиције и то на обадвије стране фронте, и на турској и руској страни.

Јединице османске 3 Армије за вријеме зиме 1914.

Ратна збивања

[уреди | уреди извор]

Због малобројних снага Воронцов је планирао повући руску војску у Карс и од тамо се бранити, против надирућих јединица Енвер Паше. Генерал Јуденич није послушао Воронцова, него је остао у Сарикамишу. У битци код Сарикамиша (29. децембар 1914. -2. јануар 1915.) османска војска претрпјела је тешки пораз, па се повукла у нереду, битку је преживјело само 18 000 турских војника. Енвер Паша је због тога пораза поднио оставку на мјесто врховног команданта Турске армије, а Арменце означио као главне кривце свог пораза. Због тог је већ у фебруару наредио да се разоружају сви Арменци у турској војсци. Након тога као означени као неповјерљиви, те послати у радне логоре, где су многи од њих побијени. Тиме је започео геноцид над Арменцима. Истовремено када је војска Енвера Паше је кренула према Карсу и у сусрет катастрофи код Сарикамиша, мала османска војска је кренула од језера Ван према сјеверном Ирану. Не наишавши на икакав озбиљнији отпор успјели су заузети сјеверноирански град Табриз. Након тог изненадног продора и Руси и Британци послали су своје снаге у сјеверни Иран и одатле истјерали те турске јединице.

Генерал Јуденич је након побједе код Сарикамиша доживио многе похвале те је и службено постао врховни командант руске војске на Кавказу. Започео је офанзиву на турски териториј према језеру Ван у турском дијелу Арменије. Руси су се надали да ће добити велику подршку локалног арменског становништва. Како су се Руси приближавали, тако су се Арменци бунили, тако је 20. априла избио устанак Арменаца против османске власти у граду Ван. Арменци су се успјели одржати готово мјесец дана против надмоћне турске војске. Али након тога су многи Арменци избјегли у страху од турске одмазде. [3] Руси су освојили Ван у мају 1915. У то вријеме генерал Јуденич је вјеровао да су турске снаге јако слабе у том подручју. Мислио је да имају највише четири дивизије. Међутим се преварио, паша Абдул Керим имао је осам дивизија на располагању уз стални доток појачања. Руски генерал на том бојишту Огановски био је јако спор и размјестио је своју малобројну војску у неколико праваца.

Арменске јединице у обрани града Вана, - мај 1915.

Керим Паша је у јулу 1915. кренуо у протунапад на језеро Ван и побједио Русе у битци код Малазгирта. Руси су се након тога повукли. Генерал Јуденич је окупио на брзину једну војску од 22 000 војника, углавном Козака . Та војска под заповједништвом генерала Баратова осветила се Турцима за предходни пораз у битци код Кара Килисе почетком аугуста 1915. Турци су поражени и морали су се повући, Руси су притом заробили 6 000 турских војника и много оружја и опреме. У међувремену су Турци побједили арменске устанике у крају око језера Ван, али су се због пораза код Кара Килисе ипак морали повући, тако да су Руси поново заузели Ван. У јеку руске офанзиве 27. маја 1915. османски министар унутрашњих послова Талат Паша наредио је присилну депортацију свих [[Арменци|Арменаца из ратне зоне (Техцир закон) у Сирију и Мосул у Ираку.

Како су Руси продирали у Арменију, радили су и на оснивању себи наклоњене администрације по Западној Арменији. Велики кнез Николај је 24. септембра постављен као командант свих руских снага у Арменији и Ирану. Међутим стварно заповједништво над војском оставио је способном генералу Јуденичу.

Арменске избјеглице из Вана 1915.

У то вријеме би током зиме владало уобичајено затишје на фронтовима, а османска армија је била и лоше опремљена за зимске увјете. Због тог је генерал Јуденич одлучио да поновно искористи зиму и изненади Турке. Због тог је у јануару 1916. руска војска је тајно кренула према великој османској тврђави Ерзуруму, у свом напредовању су изненадним нападом уништили једну османску дивизију. Док су се Руси кретали да освоје Ерзурум друга османска дивизија била је уништена 14. фебруара 1916. код града Тафта, исто тако изненадним нападом. Керим Паша, који је запосјео и бранио Ерзурум био је или неспреман за дуготрајну опсаду или сувише нервозан, тако да се изненадно повукао, умјесто да чврсто држи запосједнуте положаје. Тако су се Руси практички без борби ушетали у Ерзурум 16. фебруара 1916. Од Ерзурума се руска војска кретала у двије нападне колоне. Сјеверно крило је у априлу заузело стари лучки град Трабзон. Јужна колона је заузела градове Муş и Битлис, гонећи пред собом деморализирану османску војску.

Османска армија је под новим командантом Вехип Пашом добила је наредбу да Русима преотме Трабзон. Турска војска је кренула обалом према Трабзону, али су Руси захваљујући помоћи својих морнаричких снага успјели зауставити турску колону. Генерал Јуденич је на на овај турски напад одговорио контанападом према граду Ерзинцану, те га заузео 2. јула 1916. Због тог су Турци потпуно зауставили офанзиву према Трабзону, и прешли у одбрану. Једини успјех са турске стране имао је Мустафа Кемал који је Русима успио преотети градове Муş и Битлис у аугусту 1916, међутим и он се крајем јесени мирао повући из тих градова.

Руски генералштаб имао је планове о даљњим војним корацима против Османлија, али је ненадана Фебруарска револуција (23. фебруар 1917.) омела све даљње војне операције. [4] Нова влада је поставила генерала Јуденича у прилично бесмислену позицију на Кавкаској фронти, те се он повукао у мировину. Турци су с друге стране били под великим притиском британске војске у Палестини и Мезопотамији , па су због тога повукли већину војске на јужне фронтове. Остатак преостале 1917. се руска војска, због револуционарних збивања постепено све више распадала, - тако да је накрају спала на неколико хиљада добровољаца.

Турски војници покапају муслиманске цивилне жртве рата

5. децембар 1917. године потписан је Споразум о прекиду ватре у Ерзинцану између Русије и Османског Царства тиме је накратко завршио тај оружани сукоб[5]

Између децембра 1917. и фебруара 1918, упућено је умјесто руске војске у расулу - 7. арменских пукова на фронт,[4] који су напуштали руски војници, остављајући Арменцима своје наоружање.

Повезано

[уреди | уреди извор]
  1. Сарıкамış Харекатı (22 Аралıк 1914 – 15 Оцак 1915), издавач: Турска армија Архивирано 2008-03-08 на Wаyбацк Мацхине-у(tr)
  2. "Значење нафте"Тхе Енцyцлопедиа Америцана, 1920., стр. 403
  3. А.С. Сафрастиан "Нарративе оф Ван 1915" Јоурнал Арарат, Лондон, Јануарy, 1916
  4. 4,0 4,1 Цауцасус Цампаигн (енглески). Тхе Фрее Дицтионарy. Приступљено 30. 05. 2012. 
  5. Тадеусз Сwиетоцхоwски, Руссиан Азербаијан 1905-1920, стр. 119

Вањске везе

[уреди | уреди извор]