Католичанство
За остале употребе, в. Католичанство (разврставање).
| Дио серије чланака на тему | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
|
Исус Христос Основе Хисторија
Теологија |
Католичанство или католицизам (лат. цатхолицисмус, од грч. καθολικός – "свеопћи, универзални"), кршћански огранак чији је наук дефиниран на двадесет и једном екуменском концилу; вјероисповиједни сустав Католичке цркве. Уз православље, протестантизам, монофизитизам и несторијанизам главна кршћанска конфесија или вјероисповијест. У називу је назначена универзалност кршћанске еванђеоске поруке, намијењене сваком човјеку, народу, језику, култури, цивилизацији и друштву, што је једно од четирију обиљежја сваке кршћанске цркве (католицитет).
Вјерска заједница
[уреди | уреди извор]Католицизам је организиран као видљива хришћанска црква, која има хијерархију и лаике. Чланом вјерске заједнице постаје се крштењем, а крсте се дјеца и одрасли. Клерици и лаици разликују се само врстом службе у заједници. У католицизму постоје три врсте хијерархије: свећеничка (бискуп, презбитер, ђакон), канонска (папа, ординариј, декан, жупник, капелан) и почасна (кардинал, метрополит, надбискуп, прелат, каноник и пребендар). Католичка је црква наднационална и централизирана. Врховни је поглавар папа (римски бискуп), који уз помоћ Свете столице и њезиних тијела управља свеопћом Црквом, у заједништву с бискупима, који управљају мјесним црквама (бискупије). Бискупија се дијели на деканате, којима управљају декани или наџупници. Деканати се дијеле на жупе, којима управљају жупници, а помажу им капелани. Постоје и нунцији.
Догма
[уреди | уреди извор]У католицизму су прихваћене главне кршћанске догме (пет главних истина) дефиниране на првих осам екуменских концила. Католицизам је у другоме кршћанском тисућљећу даље рашчлањивао и прецизирао свој догматски наук (учење о чистилишту, сакраментима, о односу писане објаве и традиције, о безгрјешном зачећу, папинској незаблудивости, Маријину узнесењу на небо) на још 13 екуменских концила, које не прихваћају остале кршћанске конфесије. Догме у католицизму имају већу важност него у православљу и протестантизму, па су прецизно дефиниране и по канонском праву обвезне. Извор су догми Свето писмо, Предаја, а при њихову тумачењу у обзир се узима вјернички осјећај, теолошко тумачење и у коначници црквено учитељство.
Богоштовље
[уреди | уреди извор]У католичком култу разликује се клањање (латрија, адорација), од дулије (штовање). Док се клањање или латрија исказује само Богу, дулија или штовање може се исказивати и створењима (анђели, свеци, слике, кипови, реликвије). Посебна дулија исказује се Богородици (хипердулија). У средишту је католичког богоштовља клањање у духу и истини (штовање Бога животом у духу еванђеља), али се богоштовним чинима такођер придаје велика важност (литургија, еухаристија, сакраменти). Богоштовне чине обавља сакраментална хијерархија (бискуп, презбитер, ђакон) у уређену богоштовном простору (капела, црква, базилика), у складу с благданима који се славе по грегоријанском календару кроз црквену годину. Главни су дијелови црквене године коризма и адвент, а недјеља је дан починка и обвезног присуствовања литургији (миса). Главни су Господњи благдани Ускрс, Богојављење, Божић, Тројство, Духови, маријански Узнесење на небо (Велика Госпа) и Безгрјешно зачеће, светачки Сви свети. У католицизму се придаје велика вриједност сакралној умјетности (црквена глазба, кипарство, сликарство, архитектура, литургијско рухо и литургијски предмети), која је укључена у богоштовље.
Морал
[уреди | уреди извор]Према католичком учењу нарав и наднарав, људска слободна воља и божанска милост надопуњују се и претпостављају. Зато су у католичкој моралци богословне крјепости (вјера, нада, љубав) и наравне или стожерне крјепости (разборитост, праведност, умјереност и јакост) комплементарне. Извори су католичког морала Стари завјет (Декалог, особна одговорност), Нови завјет (љубав према Богу и ближњему) те наравна етика. Суставно га проучава моралка, а потање регулира у заједници канонско право. Прекршај морала је гријех, који може бити лаки и тешки, а тешки се гријех регулира сакраментом покоре (исповијед). Уз индивидуални морал у новије се вријеме у католицизму наглашава и друштвени морал.
Духовност и мистика
[уреди | уреди извор]Поунутрашњење основних вјерских истина и моралних начела збива се у католициз му на више начина. Литургијско-сакраментална духовност намијењена је свим вјерницима и први је и основни облик духовности у католицизму. Уз богоштовну функцију литургија и примање сакрамената има и духовну, особан доживљај вјерских истина, одгој са вјести у еванђеоском духу те просвјетљење. Пучка побожност намијењена је ширим вјерничким слојевима (ходочашћа, постови, деветнице, крижни пут, круница), а сврха јој је да се у пучкој субкултури и менталитету на примјерен начин проживи кршћанска вјера. У католицизму је посебно наглашен аскетско-мистични пут духовности, који је стољећима налазио свој израз у редовништву. У католичком је редовништву превагнуо тип ценобитске заједнице, у којој се трага за складом између контемплације и акције, особнога духовног усавршавања и дјеловања унутар шире заједнице и друштва (физички и интелектуални рад, мисијска дјелатност, школство, каритативна дјелатност). Тако се кроз повијест развила бенедиктинска, цистерцитска, кармелићанска, доминиканска, фрањевачка и исусовачка духовност, а у новије вријеме духовност разних конгрегација и свјетовних института. Католичка мистика надахњивала се новозавјетним (Иван Еванђелист и Павао) и неоплатонистичким изворима (Псеудодионизије). Главни су католички мистици и мистични писци Бернард из Цлаирвауxа, св. Хилдегарда, Хуго из Светог Виктора, Рикард из Светог Виктора, св. Гертруда Велика, св. Мехтилда Магдебуршка, св. Фрањо Асишки, Меистер Ецкхарт, Иван Таулер, Хенрик Сузон, Иван Герсон, I. ван Руyсброецк, Катарина Сиенска, Иван од Крижа, Терезија Авилска. У служби је католичке духовности богата и разнолика сакрална умјетност, духовна (Тома Кемпенски, Марко Марулић, Игнације Лојолски, Фрањо Салешки, П. Берулле, Терезија из Лисиеуxа) и набожна (M. Дивковић, Ј. Хабделић) књижевност. Суставним проучавањем духовности бави се духовна теологија.
Теологија
[уреди | уреди извор]Према католичком учењу милост претпоставља нарав, а вјера разум (фидес qуаеренс интеллецтум) па је теологија као суставно образлагање објаве заузела важно мјесто у католицизму. Извори су католичке теологије светописамска објава, кршћанска предаја и учење екуменских концила. У патристичком раздобљу теолошко се називље развијало под утјецајем неоплатонизма (аугустинизам), у средњем вијеку под утјецајем аристотелизма (сколастика), а у новом вијеку под утјецајем новијих филозофских сустава (феноменологија, егзистенцијализам, персонализам). У првом тисућљећу западна ће Црква бити обиљежена Аугустиновом теологијом (однос нарави и милости, еклезиологија и сакраментологија), а аугустинизам ће бити назочан у католичкој теологији све до реформације (XVI. стољеће) и јансенистичког покрета (XVII. стољеће). У раноме средњем вијеку (V-XI. ст.) углавном се чува и преноси теологија црквених отаца, особито латинских (Хиларије из Поитиерса, Амброзије Милански, Јероним, Аугустин и Гргур Велики). За сколастике (XI-XIII. ст.) велики теолози (Анселмо Цантербурyјски, Алберт Велики, Тома Аквински, Бонавентура и Дунс Скот) анстотеловским ће категоријама настојати изрећи објаву и продубити однос разума и вјере. У високоме средњем вијеку (XIV-XVI. ст.) долази до стагнације сколастичке теологије под утјецајем номинализма (Wиллиам Оццам, Г. Биел). У посттридентском раздобљу (XVI/XVII. ст.) долази до обнове сколастичке теологије. То је доба апологетских и контроверзистичких диспута (Р. Беллармин). У XVIII. ст. теологија стагнира, а напредак постиже црквена хисториографија. У XIX. ст. долази до обнове теолошке мисли (Јохн Хенрy Неwман). Поткрај тог стољећа обнавља се неосколастичка теологија. У XX. ст. долази до процвата католичке теологије (Јеан Даниелоу, Хенри де Лубац, Yвес Цонгар, Карл Рахнер, Урс вон Балтхасар, Е. Сцхиллебеецкx, Х. Кунг), која унутар модерне слике свијета настоји изложити кршћанску поруку.
Попис светаца мозете видјети овдје.
Филозофија
[уреди | уреди извор]Однос вјере и разума, објаве и разумске спознаје наметнуо се кршћанству на самом почетку па је филозофија у повијести католицизма нашла важно мјесто, веће него у православљу и протестантизму. Притом је католицизам слиједио отачку традицију позитивна односа према наравној спознаји и комплементарност разума и вјере ("Схвати да би вјеровао, вјеруј да би схватио"). У првом тисућљећу превладавао је неоплатонистички утјецај (Аугустин, Псеудодионизије, Иван Скот Ериугена), који се наставља и у другом тисућљећу (Бонавентура, Никола Кузански, Пицо де ла Мирандола). За сколастике (XI-XIII. ст.) превладава аристотеловски утјецај, посредован преко Боетија и Аверроеса. Анселмо Цантербурyјски наглашава важност дијалектике у теолошком истраживању (фидес qуаеренс интеллецтум) и излаже онтолошки доказ за постојање Бога. Школа из Цхартреса (Бернард из Цхартреса, Иван Салисбурyјски) и Абелард продубљују логичке и гносеолошке проблеме, а представници високе сколастике (Алберт Велики, Тома Аквински, Дунс Скот) дограђују метафизички сколастички сустав. Притом ће доминиканска школа (томизам) заступати реализам, а фрањевачка (скотизам) номинализам. Томизам ће се поступно наметнути као службена католичка филозофија, особито након Тридентског концила (XVI. ст.), а препоручит ће га и папински документи поткрај XIX. ст. (неотомизам). У XX. ст. католички филозофи слиједе и несколастичке смјерове (Маурице Блондел, Пиерре Теилхард де Цхардин), егзистенцијализам (Цхарлес Пегуy, Мигуел де Унамуно, Габриел Марцел) и персонализам (Едомонд Моуниер).
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]У античко доба (IV. ст.) подручје западне или латинске Цркве подудара се с границама Западнога Римског Царства Након продора ислама (VII-VIII. ст.) западна Црква губи берберске земље (данашњи Алжир и Тунис) те већи дио Пиренејског полуотока. Та изгубљена подручја надокнађује (VII-X. ст.) ширењем по германским (Енглеска, Њемачка, Данска, Скандинавија) и славенским земљама (Пољска, Чешка, Моравска, Словенија, Хрватска, Босна). Након реформације (XVI. ст.) губи знатна подручја у средњој и сјеверозападној Еуропи, а губитак надокнађује мисионарским дјеловањем у прекоморским земљама (Латинска Америка, дијелови црне Африке и Филипини). Од XV. до XIX. ст. с Католичком се црквом сјединило 18 источнокршћанских цркава (источна и југоисточна Еуропа, Блиски и Средњи Исток), сачувавши свој обред, литургијски језик и црквену дисциплину. Након миграција у XIX. и XX. ст. знатан број католика живи у САД-у, Канади и Аустралији. Католицизам се у простору и времену сусретао с различитим друштвеним поредцима, културама и цивилизацијама, при чему му се наметао проблем при лагодбе. Обиљежавао је земље и народе у којима се укоријенио, а и сам њима био друштвено, културно и цивилизацијски обиљежен. Премда је католицизам наднационалан, у том се смис лу може говорити о католичкој култури и цивилизацији. Католицизам, тј. Католичка цркве је превладавајућа (у разним ступњевима) вјероисповијед у већини Еуропе (поглавито јужне и средње), Латинској Америци и Филипинима, те великим дијеловима Сјеверне Америке, субсахарске Африке и рубним подручјима источне Азије. Број католика је сада (2004) око 1,1 милијарда вјерника.
Црква и држава
[уреди | уреди извор]У католицизму је начелно прихваћен наук о двије власти, духовној (Црква) и временитој (држава). Но у повијести је долазило до напетости између папа и владара, Цркве и државе. Час се владари мијешају у црквене послове (борба за инвеституру, порнокрација, авигнонско сужањство) или пока зују цезаропапистичке тенденције (галиканизам, јозефинизам), час папе настоје бити врховни вође западнога средњовј. кршћанског свијета (Гргур VII., Иноцент III., Бонифације VIII.), показујући теократске тенденције. У средњем вијеку католицизам је службена религија западнога кршћанског свијета, а након реформације државна конфесија у католичким државама. Након Француске револуције (1789) католицизам се сусреће с лаичким друштвом и грађанском либералном државом те с проблемом свјетоназорног плурализма и слободе савјести, а у XX. ст. се сусрео с тоталитарним државама, које га било толерирају и подређују (фашизам), било осуђују на поступно одумирање (комунизам). На Другоме ватиканском концилу (1962-65) Католичка је црква темељито редефинирала однос Цркве и државе, прихватила свјетоназорни плурализам и слободу савјести. Према концилском схваћању Црква је одвојена од државе, али не смије бити искључена из друштва.
