Квириналска палача
 | |
| Мјесто | Рим |
| Држава |  Италија
|
| Вријеме градње | 16. - 18. вијек |
| Власник | Држава Италија |
| Тип грађевине | палача |
| Архитектонски стил | барок |
| Архитекти и извођачи радова | |
| Архитект | Доменицо Фонтана Царло Мадерно Гиан Лорензо Бернини Фердинандо Фуга |
| Технички подаци | |
| Број катова | 3 |
| Координате: 41°54′Н 12°29′Е / 41.900°Н 12.483°Е | |
Квириналска палача (талијански Палаззо дел Qуиринале) је барокна палача и службена резиденција Предсједника Републике Италије у Риму[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Квиринал за антике
[уреди | уреди извор]Квиринал је елитни римски кварт још од републиканских времена, познат као аристократско насеље, што је нарочито дошло до изражаја за империјалних времена, кад су бројни патрицији и богаташи живјели у њему, међу инима Тит Помпоније Атик (Цицеронов пријатељ), Гај Фулвије Плауцијан, пјесник Марцијал и бројни Флавијевци и Клаудијевци.[1]
Из римских времена су скулптуре Кастора и Полидеука Диоскура, које данас красе трг испред палаче.[1]
Палача за 15. и 16. вијека
[уреди | уреди извор]Квиринал се за средњег вијека почео реурбанизирати, подизане су цркве, палаче и дворци, на теренима старих рушевних античких грађевина, које су кориштене као каменоломи за градњу нових зграда.[1]
Квиринал, боље речено дио око данашњег трга, крајем 15. и почетком 16. вијека је већ био урбанизиран. Бројни прелати и аристократи су подигли палаче и виле, међу њима и кардинал Оливиеро Царафа, који је на терену данашње Квириналске палаче подигао вилу са виноградом. У њу се 1550. уселио кардинал Ипполито д'Есте, који је виноград претворио у парк, обогаћен фонтанама и античким скулптурама. Управо је љепота парка потакла сљедећег станара папу Гргура XIII (1572.-85.) да ту релативно малу вилу повећа на властити трошак, па је зато ангажирао архитекта Оттавиана Масцарина да му направи пројекте. Масцарино је од 1583. до 1585. доградио портик са великим степеништем и тако уз још неке интервенције повећао вилу.[1]
Кад је 1585. умро Гргур XIII. његов насљедник Сиксто V. (1585.-90.) купио је 1587. његову вилу са намјером да је претвори у папинску љетну резиденцију. Ипак та мала вила није била довољно репрезентативна ни довољно велика да се у њу смјести администрација Свете столице, због тог је Сиксто V. ангажирао архитекта Доменица Фонтану да прошири вилу доградњом дугог крила према трг]]у и друге палаче па је на тај начин добијено унутрашње двориште.[1]
Сиксто V. се такођер ангажирао и око уређења трга, па је због тог набавио скулптуре Кастора и Полидеука и подигао фонтану, умро је у недовршеној палачи коју су довршили његови насљедници.[1] Скулптуре Кастора и Полидеука највјероватније су исклесане за храм Сераписа на Квириналу, након тог су премјештене у Константинове терме у ком су се држале добро до потреса 443. Поновно су пронађене у 15. вијеку за понтификата Павла II кад су први пут рестауриране од 1469. до 1470. године. На трг испред палаче пребацио их је Сиксто V. 1585., а на своје данашње мјесто у фонтану око обелиска, пресељене су за понтификата Пиа VI. 1786. године.[1] Од његових насљедника треба споменути Клемента VIII. (1592.-1605.) који се нарочито ангажирао око уређења врта и декорирања палаче мозаицима, штукатурама и скулптурама.[1]
Палача до 19. вијека
[уреди | уреди извор]Квириналска палача довршена је за понтификата Павла V (1605-21). он је ангажирао архитекта Фламиниа Понзиа да изгради крило према врту. Кад је Понције умро 1613. даљњу бригу преузео је Царло Мадерно, који је подигао читаво крило према Виа дел Qуиринале (данашња Виа Пиа).[1]
Током 17. вијека цијели је комплекс утврђен све до раскршћа Qуаттро Фонтане. Гиан Лорензо Бернини пројектирао је и подигао Логгиу Бенедизиони 1638. изнад главног портала палаче.[1] Ентеријером се бавио папа Александар VII. (1655.-1667.) који је 1656. наручио фреске од групе сликара коју је водио Пиетро да Цортоне.[1]
Посљедње веће архитектонске интервенције у Квириналском комплексу довршене су у првој половици 18. вијека, точније између 1721. и 1730. године, кад су Алессандро Спеццхи и након њега Фердинандо Фуга подигли папинске штале.[1]
Фердинандо Фуга је такођер подигао и једну мању палачу, за смјештај рачуноводства која се касније користила за смјештај високих гостију.[1]
За револуционарних времена и Квириналска палача доживјела је бурне промјене, прво 1809. кад је њезин дотадашњи станар и газда папа Пио VII. (1800.-1823.) ухапшен и депортиран у Француску, а одмах након тога кад је проглашена Наполеоновом римском резиденцијом, па се морала припремати за његов долазак. Иако Наполеон никад није дошао у Рим, нови француски управитељи силно су се трудили да прилагоде ентеријер неокласицистичком укусу, за што су ангажирали доста умјетника.[1]
Кад се у мају 1814. Пио VII. вратио у Рим и палачу, дао је одмах уклонити све наполеонске трагове.[1]
Посљедњи папа који је живио у Квириналској палачи био је Пио IX. (1846.-78.) који је оставио трагове свог понтификата тако што је дао осликати стропове у апартману Павла V и 1848. ангажирао Томмаса Минардија да наслика велику фреску Мисија апостола у Дворани амбасадора.[1]
Вријеме Савојске династије
[уреди | уреди извор]Након анексије Папинске Државе у Краљевину Италију 1870. године, Квириналска палача постала је резиденција краљевске породице. Да би се древна папинска палача претворила у раскошни краљевски дворац у стилу Лоуиса XV., било је потребно неке дијелове, као крило према врту потпуно обновити. Исто тако нови дворац, требало је опремити вриједним стилским намјештајем, и умјетнинама које је прикупљана из свих талијанских регија и отпремане за Рим.[1]
Палача за Републике
[уреди | уреди извор]Од 1946. кад је Италија проглашена Републиком, никакве битне архитектонске промјене, али се пажљиво одржава и брине о њезиним умјетничким дјелима.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Палаззо дел Qуиринале службене странице Архивирано 2018-03-07 на Wаyбацк Мацхине-у (it)
