Ислам

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Серија чланака на тему:
Ислам
Вјеровања

Јединство Бога • Посланици • Свете књиге • Анђели • Предестинација • Судњи дан

Пракса

Исповиједање вјере • Молитва • Пост • Ходочашће • Доброчинство

Личности и хисторија

Мухамед (породица • другови) • Али • Абу Бакр • Умар • Рашидун • Калифат • Исламизација • Имамат

Текстови и закони

Куран • Хадис • Суна • Право • Теологија • Биографије Мухамеда

Гране ислама

Сунизам • Шијитизам • Ибадизам

Култура и друштво

Школе • Теологија • Филозофија • Наука • Умјетност • Архитектура • Градови • Џамија • Календар • Благдани • Жене • Дјеца • Вође • Политика • Исламизам • Либерализам • Суфизам,Тарикат,Тесавуф

Сродне теме

Исламистика • Исламски рјечник • Критика ислама • Исламофобија

в  • р  • у
Бијели полумјесец и звијезда на зеленој подлози најчешћи су симбол ислама

Ислам (арапски: الإسلام; латинично: ал-'ислāм, преданост Богу), монотеистичка светска религија утемељена је у Арабији у VII. вијеку. Утемељио ју је Мухамед, а њезини сљедбеници називају се муслимани. Припада типу објављене и правне религије. Ислам значи религију (дин), став преданости Богу (иман) и цивилизацију (овоземаљско уређење заједнице по исламским законима). Исламска ера почиње 622., кад се Мухамед са својим присташама сели из Меке (гдје су се тадашњи Арапи противили ширењу ислама) у Медину (хиџра).

Настанак и извори[уреди | уреди извор]

Главни чланак Хисторија ислама

Ислам се развија у VII. стољећу у полуномадскоме политеистичком друштву Арабијског полуотока, гдје је већ било градова с трговачком елитом. Караване из Меке и Јатхриба (Медина) прометују са Сиријом и Палестином, које су онда биле унутар кршћанскога Бизантског Царства. На сјевероистоку је заратхустристичко Перзијско Царство, на југу несторијански Јемен, а на западу, с оне стране Црвеног мора, монофизитска Етиопија. У Медини и неким другим арапским градовима живјеле су добро организиране жидовске заједнице.

Ислам, попут јудаизма и кршћанства, гаји строг монотеизам. Ислам је настао усавршавањем претходних абрахамских религија. Како су се развијали народи и њихова свијест, тако су се мијењали прописи. Муслиманима се сматрају не само сљедбеници Мухаммеда, већ и људи који су као Божје посланике и Божје робове прихватили Абрахама (Ибрахима), Мојсија (Мусаа), Исуса (Исаа)и тд.

Кабу су предисламски Арапи преузели од правовјерних чистунаца тзв. ханифа, монотеиста. Полигамија је код предисламских Арапа означавала моћ и престиж. У исламу је, пак, имала циљ да збрине удовице палих бораца. Муслиман не смије оженити другу жену без пристанка прве, нити смије оженити трећу без пристанка прве двије, нити четврту без пристанка прве три. Сваку је жену дужан даривати у истој мјери и ниједну не смије преферирати. Унаточ тим сложеним потицајима и утјецајима, ислам ће се обликовати као оригинална религија, плод арапскога религијског искуства. Четири су извора исламског закона:

  1. кур'анска објава (Куран)
  2. Мухамедове упуте и практични примјери (суннет и хадис)
  3. једнодушна сугласност великих исламских законо-знанаца ('иџма)
  4. теолошко размишљање, логичке просудбе по аналогији (кијас)

Вјеровање[уреди | уреди извор]

Исламско вјеровање (акаид) садржи шест темељних вјерских истина, које вјерник прихваћа драговољно, у њих чврсто вјерује и исповиједа их на арапском језику, на слиједећи начин:

Бог - Аллах[уреди | уреди извор]

Аллахово име, калиграфски исписано

Прва и темељна истина вјере гласи: Аменту-билахи - Ја вјерујем у Алаха. Без ње човјек не може бити муслиман. Означава вјеровање у једнога Бога - Алаха , створитеља и нестворена, свемогућег и милосрдног, који је слао објаве преко посланика свим људима. Ислам гаји строги монотеизам, тако да је једино Алах бог и једино он има божанска својства, док приписивање тих својстава било коме другоме (ширк) представља тешки гријех који изравно изводи из вјере. Алах је створитељ и управитељ свемира, одувијек и заувијек живи, није родио, нити је рођен, и нитко му раван није. Он све зна, све види и све чује. Алахов лик никоме није познат, али ће се у част да виде његово лице и с њиме разговарају имати само они вјерници најчвршћега вјероваја, који су заслужили да буду на највећој, седмој разини Раја.

Мелеци[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Анђели у исламу

Друга темељна истина гласи: Ве мелаи-кетихи - I вјерујем у Његове анђеле (мелеке), безгрешна духовна бића створена од свјетлости (нур) како би служила Алаху, покоравала му се и извршавала његове наредбе. Њихова је дужност величати Бога и извршавати задатке које им је он дао, а односе се на одржавање свемира, навођење људи на добро и биљежење њихових дјела, кажњавање невјерника, ношење Алаховог пријестоља и сл. Најпознатији мелеки су: Џибрил (Габријел), Микаил (Михаел), Азраил (Мелек смрти) и Исрафил (Рафаел). Мелеци су безгрјешни, не једу, не пију, нису мушког ни женског рода, створени су о свјетла и живе од величања Алаха. Њихов број познат је само Алаху. Ова исповијест подразумијева и вјеровање у остале двије скупине духовних бића, то су џини и њихови зли припадници шејтани, који су супротност од мелека, људима чине зло и наговарају их на гријехе и невјеровање, а њихов је владар Иблис (Сотона).

Објаве[уреди | уреди извор]

Првих пет ајета (стихова) Кура'на објављених Мухамеду

Трећа темељна истина гласи: Ве кутубихи - I вјерујем у Његове Књиге (Објаве), то је вјеровање у све четири писане објаве, које су објављене посланицима:

  • Теврат (Тора), објављена Мусау, муслимани вјерују да су њен свети текст Жидови превише измијенили и преправили како би њима одговарао
  • Зебур (Псалми Давидови), објављен Давуду, муслимани сматрају је и то говор Алахов, а не дјело Давидово, те да су и њега Жидови обезвриједили, измијенили и оскврнули претворивши их у пјесме
  • Инџил (Еванђеље), објављен Исау, муслимани сматрају да су апостоли Инџил измијенили, приказујући Исаа као сина Божјега (учинили су ширк), и тиме у потпуности обезвриједили ову објаву, те одвели кршћане у заблуду
  • Кур'ан, објављен Мухамеду, највећа је Алахова објава, печат свих пријашњих објава, једина неизмијењена и неоскврнута објава, директно и без измјене пренесен говор Алаха, темељ исламског вјеровања и закона, упута за живот свакоме муслиману.

Поред великих Алахових објава, постоје и оне мале којих има много, а то су: сухуфи (свитци) - њих има 100 (дакле укупно постоје 104 Алахове писане објаве), и њих су примили вјеровјесници Адем, Шит, Идриз, Нух, Ибрахим, те рисале(посланице) и келиме (ријечи), које је Алах упућивао разним народима, преко њихових вјеровјесника.

Посланици[уреди | уреди извор]

Четврта темељна истина гласи:Ве русулихи - I вјерујем у Његове посланике, то је вјеровање у посланике, људе за које се зна да су послани од Бога, како би на прави пут извели народе који су залутали, узохолили се, постали богохулни или чинили неред на Земљи. У Кур'ану их је споменуто двадесет пет, а најпознатији су: Адем (Адам), Нух (Ноа), Ибрахим (Абрахам), Муса (Мојсије), Иса (Исус) и Мухамед. Мухамед је навео да је највише посланика послано Жидовима, те да су они већину њих прогнали или убили, и да је Алах људском роду послао 124 000 посланика. Сваком посланику Алах је дао муџизе, натприродне способности, ако би доказали невјерницима да су доиста Божји посланици. Муслимани су дужни поштовати и вјеровати у посланичку мисију свих у Кур'ану споменутих посланика, а Мухамеда морају слиједити, поштовати и практицирати све оно што је он за живота радио (суннет), те чврсто вјеровати у све оно што му је од Бога објављено. Муслимани након имена сваког посланика додају и узречицу алејхи-с-селам (скраћено: ), што значи: Нека је мир и спас Божји на њега.

Судњи дан[уреди | уреди извор]

Пета темељна истина вјере гласи:Ве ли-јевмил-ахири - I вјерујем у Судњи дан, односно крај свемира и почетак вјечног живота. Постоје два аспекта Судњег дана:

  • Кијаметски дан (Јевмил-кијамех) - Дан уништења (Апокалипса), то је дан када ће цијели свемир бит уништен, Исрафиловим првим пухањем у рог, дан када ће све живо помријети. Прије потпуне пропасти, на Земљи ће се страшним земљотресом поравнати брда и долине, а од силне врућине, Земља ће постати бијела.
  • Судњи дан (Јевмил-ахири)- Дан полагања рачуна пред Алахом, када ће сви људи, стојећи пред вагом Мизан, која ће бити постављена испред Божјег пријестоља, одговрати за учињена дјела, добра или лоша, те ће сходно томе бити распоређивани у Џеннет или Џехеннем. Тај ће дан наступити Исрафиловим другим пухањем у рог, када ће све мртво оживјети. Људи ће одговарати према књизи својих дјела, коју су сачинили мелеци Кирамен-катибин. Алах је у Кур'ану обећао милост свима који вјерују, а Мухамед је својим сљедбеницима обећао свој шефат (заузимање код Алаха за њих), ексклузивно право које имају само Мухамед и они који су погинули на Алаховом путу (шехиди). Кршћанима и Жидовима бити ће указана милост,па ће им бити суђено према њиховим Књигама, Теврату, Зебуру и Инџилу, али оригиналним верзијама, не онима које су они измијенили. Они који су признали посланичку мисију Мухамеда, могу ући у Џеннет, или одслужити казну у Џехеннему, па онда ући у Џеннет.

О ова два догађаја најсажетије и најзорније су описана 99. суром Кур'ана, Ел-Зилзал - Земљотрес. Мухамед наводи да је између ова два дана размак 40, међутим не и чега (дана, година, стољећа...) Муслимани морају вјеровати у ове догађаје и тражити од Алаха свакодневно милост, спас и опрост на Судњем дану, те се уздати у Мухамедов шефат.

Предодређење[уреди | уреди извор]

Шеста темељна истина вјере гласи: Ве бил кадери хајрихи ве шерихи миналахи теала - I вјерујем да све што се догађа бива Алаховом вољом и одређењем, дакле вјеровање у предодређење (кадер). То значи да све што се догађа бива Алаховом вољом и одређењем, и нитко други није у стању то промијенити. Није, међутим, предодређено да ли ће људи изабрати пут добра или зла, то је у њиховим рукама, а Алах унапријед зна њихов избор, и надахњује онога кога хоће. Вјерници вјеру у ову истину посебно морају исказати када их задеси нека потешкоћа (болест, смрт ближњих, сиромаштво...) вјерујући да о тако мора бити, јер Бог тако хоће и најбоље зна разлоге за све што је предодредио. Судбину цијелог свемира Алах је предодредио прије него га је створио, те је наредио да се она запише на Левхил Махфузу - Плочи Помно Чуваној.

Муслимани вјерују у Иса-а (Исуса) али вјеровање да је он Бог сматрају највећим гријехом (ширк). У Кур'ану, једина жена споменута именом је Мерјем (Марија), мајка Исусова. Према исламском учењу, Мерјем је зачела безгрешно и Божјом вољом, а њен је син само Божји посланик и Божји роб, а не Божји син. Када је Иса чуо да га неки сљедбеници проглашавају Богом и сином Божјим, пао је на кољена и молио Створитеља за опрост. Тако је настала вечерња молитва.

Богоштовље и вјерска пракса[уреди | уреди извор]

Пет ступова ислама[уреди | уреди извор]

По исламском учењу човјек је религиозно биће. То се очитује укупним животом вјерника, а на посебан начин у богоштовним чинима (ибадет). То чини и свјетовни живот (муамалат), гдје сваки муслиман мора имати добре међуљудске односе са свим људима. Стога, све што је добро и позитивно ислам прихваћа, а све што је лоше категорички одбацује. У исламу је пет богоштовних дужности, пет ступова (аркан) ислама. Те дужности се дотичу сваког здравог, паметног и пунољетног муслимана. То су исламски шарти, односно практичне дужности ислама:

Групно извршавање намаза (џемат) у џамији
  1. Исповијест вјере (Келиме и Шехадет ): Вјерник очитује своју припадност исламу изговарајући ове ријечи: "Ешхеду ен ла илахе илаллах, ве ешхеду ен мухаммеден абдуху ве ресулуху!", што значи: "Вјерујем и очитујем да нема другог Бога, осим Алаха, и вјерујем и очитујем да је Мухамед Божји роб и Божји посланик!". Уколико особа жели прећи на ислам, потребно је да пред имамом, свећеником, изговори ове ријечи. Сваки муслиман дужан је ове ријечи изговарати више пута дневно, а то и чине у склопу пет дневних молитви, гдје се ове ријечи спомињу најмање два пута.
  2. Намаз (салат): То је обредна молитва коју је сваки вјерник дужан извршавати свакодневно пет пута, у точно одређено вријеме, при чему се мора окренути према Каби у Меки. Постоје јутарња, подневна, послије подневна, вечерња и ноћна молитва. Молитва се састоји од рецитирања Кур'ана, формулираних молитава и различитих покрета и положаја тијела. Вјерник мора бити чист да би обављао молитву, а то се постиже ритуалним прањем - абдестом. Скупна молитва (џемат) је много боља и врједнија, а врши се у џамији или на неком другом чистом мјесту, а предводи је имам. Покуђено је и непожељно (мекрух) је да се молитва обавља у вријеме изласка или заласка сунца и када је сунце на половини неба. Почетак одређеног намаског времена се оглашава посебним позивом са минарета џамије - езаном.
  3. Рамазански пост (саум): У исламу пост представља одрицање од јела, пића, пушења, сполних и било којих других тјелесних задовољстава, али неприличног говора и понашања од зоре до заласка сунца, у току деветог мјесеца исламског календара, рамадана или рамазана, који траје тридесет или двадесетдевет дана. Осим тога, у том благословљеном мјесецу вјерници много више чине и друга богоштовна дјела, те много више посјећују џамије и читају и проучавају Кур'ан. Постоје два оброка у рамазану, сехур (лакши оброк прије почетка поста) и ифтар (обилниј оброк након завршетка поста). Пост се започиње и прекида пригодним молитвама, уз воду и датуље.
  4. Зекат, вјерски принос: Имућни муслимани дужни су од вишка своје имовине удјелити 2,5% за потребе сиромашних, ученика, болесника, старих и изнемоглих, али и оних који су тек прешли на ислам. Новац од зеката пак не смије ићи онима који су у родбинској вези са даваоцем. Исламска заједница сваке земље има институцију за прикупљање зеката. Зекат се даје на новац, злато, сребро, стоку, пољопривредне производе (житарице, воће, поврће, мед..), по точно утврђеној тарифи. Поред зеката, постоји и витра, а то је добровољна милостиња, док је зекат обавезан свакоме тко испуњава увјете за њега.
  5. Хаџ, ходочашће у Меку: Барем једном у животу, тко је у могућности, упутити се на ходочашће у Меку. То ходочашће је сложен скуп ритуала који се извршавају у Меки и њеној околици, при чему ходочасници, хаџије, морају бити чисти и обучени у ихраме - посебно бијело одијело. Да би отишао на хаџ, вјерник мора измирити све дугове, помирити се с онима с којима се прије посвађао, те оставити обитељи довољно новца за нормалан живот док њега нема. Хаџ мора бити финанциран искључиво халал новцем. Хаџ се обавља између 8. и 12. мјесеца исламског лунарног календара. Поред хаџа постоји и умра, а то је добровољно ходочашће у Меку, које се може обавити у било које доба године.

Рецитирање и проучавање Кур'ана (Кирает)[уреди | уреди извор]

Индијски муслиман учи Кур'ан

Рецитирање, односно читање и проучавање Кур'анског текста (кирает) једно је од највећих богоштовних чини. Оно представља посебну духовну активност у животу сваког вјерника. Да би вјерник могао учити Кур'ан мора бити чист, дакле обавити вјерско прање (абдест), одјевен у чисту одјећу (вјернице морају бити одјевене као и за намаз, дакле покрити све осим лица, шака и ногу до иза чланака), сјести на лијепо мјесто, окренути се према Кибли (Каби у Меки), те лијепим и разговијетним гласом, смирено и скрушено рецитирати Кур'ански текст. Вјерник мора бити концентриран на рецитирање и настојати разумјети текст, па су због тога најчешће у упораби Мусхафи (збирке Кур'анског текста) са пријеводом на језик којим вјерник говори и тумачем непознатих појмова. Такођер, постоји скуп правила рецитирања Кур'ана, који се назива теџвид и који би сваки вјерник требао познавати, поред арапског писма (суфара). Иако би рецитирање Кур'ана требало бити свакодневна навика вјерника, они то углавном чине за вријеме светог мјесеца Рамазана, благдана и светих ноћи, када се ова врста ибадата вишеструко награђује. Постоји велики број вјерника који знају текст цијелог Кур'ана напамет - хафизи. Мухамед је обећао вјерницима који рецитирају и проучавају Кур'ан, да ће се Света Књига залагати за њих на Судњем дану. Муслимани се према Кур'ану и његовој збирци, Мусхафу, носе с великим поштовањем, тако да је он постављен на посебно мјесто у кући и умотан у чист и намирисан убрус.

Благдани[уреди | уреди извор]

Исламски календар (који се још назива и Хиџретски календар, јер је за почетак његовог рачунаја узет најважнији догађај у повијести ислам - Хиџра) има 12 лунарних мјесеци, од којих је најсветији Рамазан, 9. мјесец, мјесец духовне обнове и препорода и цијели се обиљежава као мјесец ибадата (богоштовља), те се проводи у свечаном расположењу и духовном уздизању. Петак (јевмул-џума) је молитвени дан, кад мујезин с минарета (данас преко разгласа) позива вјернике у џамију. Ондје имам предводи заједничко клањање и држи проповијед (хутба). Такођер, понедјељак (јевмул-иснејн) се сматра благословљеним даном, када је лијепо започињати све важније и корисније послове. Најважнији исламски благдани су:

  1. Нова хиџретска година, обиљежава се први Мухаррема, благдан који се проводи с обитељи, уз пригодну вечеру и молитву за Божји благослов (берекет) у новој години.
  2. Мевлуд, благдан рођења Мухамеда, обиљежава се дванаести Ребиул-еввела, када се вјерници окупљају у џамијама и , послије јације-намаза (ноћне молитве), уз рецитирање Кур'ана, пјевање побожних пјесама (илахија и касида), те приповијести о Мухамедовом рођењу и животу, присјећају се свога Вјеровјесника.
    Муслимани у Сингапуру обиљежавају Рамазански бајрам
  3. Рамазански бајрам (Еид ал-Фитр), обиљежава се први, други и трећи Шеввала, по завршетку мјесеца Рамазана, велики је обитељски благдан, када се слави крај поста и Божји благослов. Мушкарци иду у џамију и послије сабах-намаза (јутарње молитве) клањају скупно бајрам-намаз, који укључује и пригодну бајрамску проповијед. Након тога се благдан честита свима вјерницима, обиђе се гробље, те се у кућама у благданској атмосфери даривају чланови обитељи, након чега почиње бајрамска гозба, симбол краја поста. Други и трећи дан се користи за обилазак родбине и сусједа. Вјерници морају бити окупани, лијепо одјевени и намирисани како би обиљежили овај благдан.
  4. Курбан бајрам (Еид ал-Адха), обиљежава се десети, једнаести, дванаести, тринаести и четрнаести Зул-хиџеа, благдан је жртве. На овај благдан свака обитељ која је у могућности дужна је прибавити један курбан (жртву) уколико се ради о стоки ситног зуба (ован, овца, јарац, коза), или, уколико се ради о стоки крупнога зуба (бик, крава, камила) више обитељи могу учествовати. Жртва се жртвује у Алахово име, по исламским прописима, те се дијели на три дијела: један обитељ оставља себи, један је за родбину и сусједе, а један за сиромашне и гладне. Не може се жртвовати коњ, магарац, перад нити риба. Такођер, постоји добна граница за животиње које се жртвују. Бајрам намаз, бајрамска проповијед, гозба и сви други обичаји су исти као и код Рамазанског бајрама. Овај благдан представља сјећање на Ибрахимову (Абрахамову) жртву и највећи је исламски благдан.

Осим ових благдана у животу свих муслимана веома значајно мјесто заузимају и четири свете ноћи, које обиљежавају важне догађаје за ислам, и прилика су за искупљење гријеха кроз повећано слављење Бога: Лејлетул - регаиб или Ноћ жеља и надања - обиљежава се првог четвртка у мјесецу Реџебу, Лејлетул - мираџ или Ноћ узнесења Мухамеда - обиљежава се 26. Реџеба, Лејлетул- берат или Ноћ чишћења гријеха - обиљежава се 14. Ша'бана и Лејлетул - кадр или Ноћ судбине - најсветија ноћ, службено се обиљежава 27. рамазана, али није изријеком казано која је ноћ Кадр, са сигурношћу се зна да је у посљедњој десетини мјесеца рамазана.

Морал и право[уреди | уреди извор]

Премда Кур'ан садржи основно начело наравног закона (чинити добро, а избјегавати зло) па и поставку да људска дјела вриједе по накани (нијјет) и унутарњем ставу, ислам је типично правна религија. Обитељске, друштвене и богоштовне односе детаљно прописује шеријатско право. Шеријат значи пут к Богу, Божји закон, а он има четири извора (Кур'ан, Суннет, Иџма и Кијас). Шеријатско право обухваћа три категорије:

  1. Ибадан- богоштовно право
  2. Мунакехат - брачно-породично право
  1. Муамелат- привредно и трговачко право
  2. Укубат- казнено право

Шеријат регулира обвезе и забране којих има неколико врста:

  1. Фарз- оно што је Аллах неизоставно наредио
  2. Ваџиб- оно што је потребно и исправно, али није Кур'аном прописано
  3. Суннет- оно што је у пракси проводио Аллахов Посланик Мухамед
  4. Мустехаб- оно што похвално, али није наређено па није гријех изоставити
  5. Мекрух- оно што је непожељно, немило, покуђено. Мекрух радње не смију бити навиком муслиманима.
  6. Харам- оно што је потпуно забрањено.

Право тумаче улеме, а у пракси по њему суде кадије. Од VII. до IX. стољећа развија се исламска правна знаност (фикх) са своје четири правне школе (мезхеб): маликитска (маликизам), ханефијска (хане-физам), шафијитска (шафијизам) и ханбелитска (ханбелизам) школа. Муслимани у Хрватској углавном припадају Ханефијском мезхебу (школи). Сва четири мезхеба убрајају се у сљедбенике Суннета- сунните.

У XIX. и XX. стољеће шеријатско право доживљава кризу у сусрету са западњачким лаичким друштвом и грађанским правом. У исламским земљама данас је шеријатско право углавном задржано на подручју породичног права (већина земаља), негдје је замијењено грађанским правом (Турска), а у неким је земљама на снази у цијелости (Саудијска Арабија).

Исламска заједница (Ума)[уреди | уреди извор]

Ума се окупља око јединственога догматскога, богоштовнога и правног сустава. Јединство и разноликост два су комплементарна обиљежја те религијске заједнице. Јединство произлази из једноставна и обухватна догматског и богоштовног сустава, разноликост из различитих језичних, културних и етничких заједница у које се ислам уклопио у простору и времену. Ума је настала 622. у Медини као религијска и политичка заједница, у којој се вјерско и друштвено, богоштовно и свјетовно дубоко испреплећу. Мухамед је Божји посланик (пророк), али и државник, војсковођа и дипломат. Извор политичке власти није јавно мнијење те договор и уговор према њему, већ Алах који је за то овластио свог посланика. То јединство религијскога и политичкога кроз повијест ће обиљежити Уму и у сусрету са западњачким друштвом, гдје се то двоје разликује и раздваја, наметнут ће муслиманима озбиљне проблеме. У исламу нема клера у кршћанском смислу, већ се упућену свјетовњаку повјерава одређена вјерска служба (мујезин, имам, хатиб, муфтија). Како је у средишту ислама шеријат и шеријатско право, главни су вјерски службеници правници теолози (улема). У исламским земљама (дар-ул-ислам) муфтија је у складу са шеријатским правом рјешавао случај и доносио рјешење, а кадија га проводио у пракси. Калиф је био више свјетовни и политички заштитник ислама, а не врховни вјерски поглавар у ужем смислу те ријечи. Џамија је не само богомоља (култно мјесто) већ и установа с попратном вјерском школом (мектеб, медреса) и књижницом (кутубхана).

Исламска заједница на самом се свом почетку (друга половица VII. стољећа) подијелила на суните, хариџите и шијите. Премда је повод био борба око калифата, огранци су се с временом издиференцирали правно и догматски. Уз Кур'ан сунити прихваћају још три извора ислама и шеријатског права (суну, иџму и кијас). Шијити оспоравају трећи извор (иџма) и наглашавају улогу особног истраживања (иџтихад). Због наглашавања субјективног начела религиозног искуства, шијити су се даље рашчлањивали на поједине секте (дуодецимити, септимити, исмаилити, кармати, мутезилити). Новије су секте шијитског исхода ахмадизам и бабизам. Чувајући заједнички догматски и богоштовни оквир, сунизам се рашчлањује на правне школе и дервишке редове. Сунити творе већину (90%) у исламу, шијити мањину (10%).

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Распроширеност ислама по земљама. Зелено су сунитске, а плаво шијитске већине.

За Мухамедова живота (мединска држава) ислам се проширио читавим Арабијским полуотоком, било војним побједама, било тактичним придобивањем бедуинских племена. За четворице првих калифа (632-661) војним освајањем се проширио у Сирију, Палестину, Ирак, Перзију, Закавказје, Египат и Сјеверну Африку (златно доба ислама). За омејидских (661-750) и абасидских (749-1258) калифа освојена је берберска Африка и Шпањолска, а на истоку дијелови Индије и средишње Азије. Османлије су проширили ислам у Малој Азији и по Балкану. Но ислам се није ширио само војним освајањем већ и вјеровјесничким посредством трговаца и суфијских братстава (дервишки редови). Трговачке караване прошириле су га црном Африком, а поморски трговци (VIII-XV. стољеће) југоисточном Азијом (Малезија, Индонезија, јужни Филипини).

Сувремени исламски свијет обухваћа пет културолошких зона: арапску (арапске земље и народи), турску (Османлије, Азербајџанци, Туркмени и др.), иранско-индијску (Иран, Афганистан, Пакистан, Бангладеш, муслимани у Индији), малешку (Малезија и Индонезија) и црно-афричку (Еритреја, Нигерија, Судан и др.) зону. На том разнолику супстрату ислам је стољећима развијао богату, разнолику и у исто вријеме јединствену исламску цивилизацију. У XIX. и XX. стољећу у исламском свијету долази до истовремене тежње према панисламизму (политичко, господарско и духовно јединство исламских земаља и народа) и према национализму (стварање посебних држава на језичној, културној и повијесној подлози, с већим или мањим ступњем свјетовности).

Исламско друштво у XX. стољећу није било имуно ни према утјецају социјалистичке и комунистичке идеологије. Осим тога, постоји тежња повратка изворима ислама и истовремено настојање да се ислам прилагоди модерном времену (реформизам). Број муслимана данас (2004) је тешко процијенити због велика распона у којем се крећу објављене бројке (од 950 милијуна до 1,6 милијарди), но, сматра се да је бројка од 1,5 милијарди најближа реалности.Сто цини 20% свјетске популације.Око 30% муслимана свијета зиви на индијском потконтиненту у Пакистану 164 милиона ,Бангладесу 135 милиона и Индији 160 милиона,18% у арапским земљама,15% у подсахарској црној Африци,17% у југоистоцној Азији првенствено у Индонезији око 200 милиона и Малезији.Скоро 10% муслимана зиви у Кини и земљама централне Азије исто толико у Ирану и Турској.У европи зиви око 50 милиона муслимана првенствено на Балкану у европском дијелу Русије и земљама западне Европе.

Остало[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Абдул-Хаqq, Абдиyах Акбар (1980). Схаринг Yоур Фаитх wитх а Муслим. Миннеаполис: Бетханy Хоусе Публисхерс. Н.Б. Пресентс тхе генуине доцтринес анд цонцептс оф Ислам анд оф тхе Холy Qур'ан, анд тхис религион'с аффинитиес wитх Цхристианитy анд итс Сацред Сцриптурес, ин ордер то "диалогуе" он тхе басис оф wхат ботх фаитхс реаллy теацх. ИСБН 0-87123-553-6
  • Акyол, Мустафа (2011). Ислам Wитхоут Еxтремес (1ст изд.). W. W. Нортон & Цомпанy. ИСБН 978-0-393-07086-6. 
  • Арберрy, А. Ј. (1996). Тхе Коран Интерпретед: А Транслатион (1ст изд.). Тоуцхстоне. ИСБН 978-0-684-82507-6. 
  • Црагг, Кеннетх (1975). Тхе Хоусе оф Ислам, ин Тхе Религиоус Лифе оф Ман Сериес. Сецонд ед. Белмонт, Цалиф.: Wадсwортх Публисхинг Цо., 1975. xиии, 145 п. ИСБН 0-8221-0139-4
  • Хоурани, Алберт (1991). Ислам ин Еуропеан Тхоугхт. Фирст пбк. ед. Цамбридге, Енг.: Цамбридге Университy Пресс, 1992, цоп. 1991. xи, 199 п. ИСБН 0-521-42120-9; алтернативе ИСБН он бацк цовер, 0-521-42120-0
  • Кхан, Мухаммад Мухсин; Ал-Хилали Кхан, Мухаммад Таqи-уд-Дин (1999). Нобле Qуран (1ст изд.). Дар-ус-Салам Публицатионс. ИСБН 978-9960-740-79-9. 
  • А. Кханбагхи (2006). Тхе Фире, тхе Стар анд тхе Цросс: Миноритy Религионс ин Медиевал анд Еарлy Модерн Иран. I. Б. Таурис.
  • Кхавари, Фарид А. (1990). Оил анд Ислам: тхе Тицкинг Бомб. Фирст ед. Малибу, Цалиф.: Роундтабле Публицатионс. виии, 277 п., илл. wитх мапс анд цхартс. ИСБН 0-915677-55-5
  • Крамер (ед.), Мартин (1999). Тхе Јеwисх Дисцоверy оф Ислам: Студиес ин Хонор оф Бернард Леwис. Сyрацусе Университy. ИСБН 978-965-224-040-8. 
  • Кубан, Доган (1974). Муслим Религиоус Арцхитецтуре. Брилл Ацадемиц Публисхерс. ИСБН 90-04-03813-2. 
  • Леwис, Бернард (1994). Ислам анд тхе Wест. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-509061-1. 
  • Леwис, Бернард (1996). Цултурес ин Цонфлицт: Цхристианс, Муслимс, анд Јеwс ин тхе Аге оф Дисцоверy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-510283-3. 
  • Мубаркпури, Саифур-Рахман (2002). Тхе Сеалед Нецтар: Биограпхy оф тхе Пропхет. Дар-ус-Салам Публицатионс. ИСБН 978-1-59144-071-0. 
  • Најеебабади, Акбар Схах (2001). Хисторy оф Ислам. Дар-ус-Салам Публицатионс. ИСБН 978-1-59144-034-5. 
  • Нигосиан, С. А. (2004). Ислам: Итс Хисторy, Теацхинг, анд Працтицес (Неw изд.). Индиана Университy Пресс. ИСБН 978-0-253-21627-4. 
  • Рахман, Фазлур (1979). Ислам (2нд изд.). Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 0-226-70281-2. 
  • Таусцх, Арно (2009). Муслим Цалвинисм (1ст изд.). Розенберг Публисхерс, Амстердам. ИСБН 978-90-5170-995-7. 
  • Таусцх, Арно (2009). Wхат 1.3 Биллион Муслимс Реаллy Тхинк: Ан Ансwер то а Рецент Галлуп Студy, Басед он тхе "Wорлд Валуес Сурвеy". Фореwорд Мансоор Моаддел, Еастерн Мицхиган Университy (1ст изд.). Нова Сциенце Публисхерс, Неw Yорк. ИСБН 978-1-60692-731-1. 
  • Wалкер, Бењамин (1998). Фоундатионс оф Ислам: Тхе Макинг оф а Wорлд Фаитх. Петер Оwен Публисхерс. ИСБН 978-0-7206-1038-3. 

Вањске везе[уреди | уреди извор]

Академски извори[уреди | уреди извор]

Директорији[уреди | уреди извор]

Ислам у умјетности и науци[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Islam&oldid=41600243”