Изум
Изум је по службеној дефиницији ново рјешење техничког проблема, чија је новост дефинирана и потврђена службеним документом (тзв. патентом) неког од националних или међународних уреда за заштиту интелектуалног власништва. Хијерархијски, изум спада у индустријско власништво, као подврсту шире категорије тзв. интелектуалног власништва, које уз технолошки усмјерено стваралаштво обухваћа и умјетничка дјела и изведбе.
Процес стварања изума почиње с инвентивном идејом, која може синути у тренутку надахнућа, али сазријевање изума у правилу је дуготрајно и сложено. Од настанка идеје до њене претворбе у тржишно прихватљив продукт често су потребна истраживања, проучавања, експерименталне провјере и корекције на прототипу, стручне, па и експертне обраде, да би коначна верзија изума функционално, ергономски, естетски и по технологичности рјешења задовољила. Беспријекорна функционалност те добар дизајн и технологичност нужни су, али не и довољни увјети за успјех изума на тржишту, па многи изуми никада не доживе пласман, унаточ свом уложеном труду изумитеља.
Развитак људске врсте, темељи се на инвентивности бројних мислилаца, па међу њима и изумитеља, као специфчне врсте технолошки оријентираних инвентивних појединаца, заслужних за развој технике и технологије.
Управо се смишљању и кориштењу оруђа (и оружја) захваљује издвајање наше врсте из остале фауне још од првобитних заједница наших давних предака, но институт патентираног изума установљен је тек у 17. стољећу, а суставније се организира с појавом индустријализације тијеком 18.и 19. стољећа (Детаљније).
Иако се иновације, па и изуми увијек ослањају на постојеће стање технике, епохални изуми 17 - 20. стољећа попут парног строја, СУС мотора (мотор с унутарњим изгарањем), измјеничне и полифазне струје, асинкроног мотора, транзистора и полуводичке технологије и др. били су узроком скоковитих узлета технолошког развоја. С повећањем опсега производње од појединачне - мануфактурне до масовне, морала се мијењати и организација производње, што је довело и до измјене производних односа, тј. индустријализације.
Технолошки развој је прво тешки физички рад човјека замијенио снагом стројева покретаних погонским горивима (парни строј и СУС мотор), затим (барем у масовној производњи) свео физички рад на минимум у корист интелектуалног рада (аутоматизација и роботизација творница), те коначно данас елиминира досадне интелектуалне рутине ослобађајући човјека за креативно стваралаштво помоћу сувремених рачуналних програма.
Ако искључимо епохалне изуме, који су били предувјет индустријске, па и недавне информатичке револуције у технолошком развоју, највећи број технолошких иновација, па и изума нуди тек незнатна побољшања или другоразредне новитете. Па ипак, и такви су изуми од великог значаја у увјетима данашње конкуренције на свјетском тржишту, на коме је стално пласирање нових модела императив и питање опстанка. Осим тога, низ ситнијих побољшања, корак по корак кроз дуже временско раздобље резултира битним унапређењем (примјер: поступно повећање капацитета оптичких дискова од CD-а до ДВД-а са плавом ласерском зраком (Блу-Раy), получило је битно побољшани медиј за похрану дигиталних података).
Изум се штити патентом, кога треба исходовати при националном или међународном патентном уреду темељем стручно и коректно састављене пријаве патента. Посебно је важна карактеристика патента, што је то једини институт који свом власнику даје право на монопол кроз вријеме трајања патентне заштите (највише 10, односно 20 година од дана подношења пријаве) у државама на које је протегнута патентна заштита.
Да би изум био патентибилан, мора:
- рјешавати технички проблем
- бити нов (тј. не смије бити садржан у постојећем стању технике, нити на било који начин обзнањен прије објаве у службеном гласнику патентног уреда)
- имати инвентивну разину (тј. не смије очигледно произлазити из постојећег стања технике)
- бити индустријски примјењив
Патентом, односно у њему садржаним патентним захтјевима штите се само начела функционирања изума без навођења димензија или било каквих других изведбених података, при чему начин рјешења и функционирања морају бити потпуно откривени у опису рјешења.
Поступак исхођења патента је строго прописан, дуготрајан управни поступак, при чему првенство власника патента као и рок његове важности почиње с даном уписа пријаве у регистар пријава, а то је у правилу дан запримања пријаве у патентном уреду.
Патент важи само на подручју државе у којој је исхођен, међутим објавом пријаве у службеном гласнику изум улази у познато стање технике, па га евентуални плагијатор не може више штитити на своје име ни у државама у којима стварни власник није тражио заштиту, тј. не може остварити монопол. Прописаном процедуром може се тражити и заштита у групи држава које су потписнице одговарајућих међународних конвенција. Такав је примјерице ЕУРОПАТЕНТ.
Иноземна заштита је врло скупа, при чему значајан дио цијене отпада на услуге иноземног патентног заступника, којег се у поступку не може заобићи.
Запреке патентибилности
[уреди | уреди извор]Уз уводно наведена четири увјета патентибилности, патентирати се не могу:
- знанствене теорије и открића природних твари или спојева, те математичке методе (тзв. знанствена открића)
- биљне и животињске врсте и биолошки процеси њиховог добивања
- правила и методе за извођење менталних активности играња игара, обављања послова и сл.
- рачунални програми (али су у свим потписницама међународних конвенција правно штићено интелектуално власништво )
- методе дијагностицирања и лијечења извођене на људима и животињама
- поступци противни јавном поретку или моралу, па у том склопу и:
- клонирања људских бића
- модифицирање генетичког идентитета заметне лозе људских бића
- упораба људских ембрија у индустријске или комерцијалне сврхе
- поступци за модифицирање генетичког идентитета животиња који би вјеројатно узроковали њихову патњу без икакве битне медицинске користи за човјека или животињу и животиње које су резултат таквих поступака
У РХ ову материју детаљно регулира Закон о патенту те регулатива међународног патентног права.
Будући да се израз "изум" односи на заштићене иновације, иновације које нису или не могу бити штићене патентом исправније је звати иновацијом или техничким (или технолошким) рјешењем
Развој производа
[уреди | уреди извор]Без обзира, темељи ли се на непатентираној иновацији или изуму, развој иоле сложенијег производа у правилу садржи (или би требао садржавати) слиједеће фазе:
- идеју (за производ или побољшање производа или технологије)- може дати и нестручна инвентивна особа (примјер су бројне визије Јулес-а Верне-а)
- претходне провјере основних поставки, проведивости и конкурентности идеје (развој идејног рјешења)
- детаљна претходна техничка и тржишно-економска истраживања (у категорији "развојних истаживања")
- конструкција производа (укључиво техничке прорачуне и провјере с укључењем у типизацију и стандардизацију или обавезне норме и техничке прописе, те пратећу документацију попут корисничких упута за монтажу, упорабу итд.)
- развој технологије за производњу и Кноw-Хоw-а (укључиво конструкцију алата и направа)
- економске провјере конкурентности
- стратегија пласмана
Према експертима за маркетинг, све наведено уклапа се у генерални маркетинг-план с нешто јачим нагласком на тржишне компоненте.
