Иван Горан Ковачић
Ово је чланак о пјеснику. За истоимену пјесничку награду, види Награда Иван Горан Ковачић. | Иван Горан Ковачић | |
|---|---|
 Иван Горан Ковачић | |
| Биографске информације | |
| Рођење | 21. 3. 1913. Луковдол, Аустро-Угарска |
| Смрт | 13. 7. 1943. Врбница крај Фоче, Краљевина Југославија |
| Националност | Југославен |
| Образовање | |
| Занимање | пјесник |
| Опус | |
| Књижевне врсте | поезија, филмска критика |
| Језик | хрватски |
| Знаменита дјела | |
Иван "Горан" Ковачић (Луковдол, крај Врбовског, 21. 3. 1913 - околица Фоче, 13. 7. 1943), југославенски пјесник, писац, учесник Народноослободилачке борбе познат по поеми Јама која је протест против ратних злочина. Током пете непријатељске офанзиве заклали су га четници.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Иван Горан Ковачић рођен је 21. 3. 1913 у обитељи Ивана и Руже (рођ. Клеин) Ковачић. Са мајчине стране је жидовског подријетла.[2][3] Основну школу похађао је у родноме мјесту, прве три године реалне гимназије завршава у Карловцу, одакле прелази у Загреб.
Период Краљевине
[уреди | уреди извор]Након атентата у Народној скупштини 20. 6. 1928, и смрти Стјепана Радића, педесетак дана касније, Иван је написао пјесму "Очи Стјепана Радића".[4]
- О благе заклане очи, ископане крвавом руком,
- (За људску смрт прејаке, недохватно далеке) -
- Сада стојите свагдје: над селом, над пољем, над пуком
- Ко сунце љуља вас море и носе ко бисере ријеке.
- Погнуте главе, див маленом Хрватском крочи
- Носећ на грубом длану благе заклане очи.
По матури је уписао славистику на загребачком Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу, али је врло брзо прекинуо студиј и интензивније се посветио књижевном и новинарском раду. Прво новинско намјештење је добио 1936. године и отада се уздржавао бавећи се новинарским пословима; уређивао је културне рубрике, најприје у "Хрватском дневнику", потом у "Новостима".
Прије рата је био симпатизер Хрватске сељачке странке, антиклерикалац, љевичар опћега типа, несклон револуцијама, али непоправљиво склон правди и правици.[4]
Други светски рат
[уреди | уреди извор]
Концем 1942. заједно с Владимиром Назором је побјегао из Загреба, те се укључио у Народноослободилачку борбу (НОБ), гдје је судјеловао у напорним маршевима по Босни. У рату је интензивно писао. У НОБ-у је написао чувену поему Јама, као протест против усташких покоља над Србима у другом свјетском рату.[5]
- Посљедње свјетло прије страшне ноћи
- Био је бљесак муњевита ножа,
- I врисак, бијел још и сад у сљепоћи,
- I бијела, бијела крвникова кожа;
- Јер до појаса сви су били голи
- I тако наги очи су нам боли.
Концем липња и почетком српња 1943 налазио се у источнобосанском селу Врбици код Фоче, скривајући се од четника који су клали партизанске рањенике са Сутјеске.[1] Крајем јуна или почетком јула четници су га пронашли и убили. Поред Ковачића, четници су тада заклали и професора Медицинског факултета у Београду др Симу Милошевића.[1]
Горан Ковачић, није проживио недаће пете офанзиве. Млади хрватски пјесник, који је у пјесми "Јама" тако снажно оформио најжешћи у овом рату испјевани протест против усташких покоља над Србима, био је убијен од "српских осветника", четничких изрода, тих швапских и усташких савезника. Пререзали су грло, које је тако искрено и снажно грмјело из братске хрватске душе против усташких злочина над српском нејачи. Никада поштеније и човјечније дјело пјесника није било грђе кажњено и никад чело убице није било укаљано срамнијим злочином. Читајући Горанову "Јаму", покољењима и покољењима српске омладине стезат ће се срце над злочинима, који су изазвали такав крик пјесника, али исто тако и над злочином, који је томе дивном галебу пререзао грло.[6]
Гроб Ивана Горана Ковачића остао је непознат, баш онако како је био пожелио (пјесма-епитаф Мој гроб).
Дјела
[уреди | уреди извор]
- Поезија (1932)
- Дани гњева (1936)
- Огњи и роже (постхумно објављено)
- Свети псовач (постхумно објављено)
- Есеји и оцјене (постхумно објављено)
У популарној култури
[уреди | уреди извор]О Ивану Горану Ковачићу је године 1979. је снимљен истоимени филм, гдје је његов лик тумачио Раде Шербеџија. Двије године касније је у ТВ-серији Непокорени град једна епизода била посвећена његовом и Назоровом бијегу из Загреба; у њој је Ивана Горана Ковачића тумачио пјесник Енес Кишевић.
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 1,2 Миодраг Зечевић: ДОКУМЕНТА СА СУЂЕЊА ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ, Београд 2001: Пресуда Драгољубу Михаиловићу и осталима
- ↑ Ха-Кол (Гласило Жидовске заједнице у Хрватској); Наташа Максимовић Субашић; Зора Дирнбацх – Свјетионик с оне стране национализма; страница 4; број 110, липањ / српањ / коловоз 2009. Споменуо је Ивана Горана Ковачића, који је у партизане отишао као Жидов што је у свим послије објављеним књигама и монографијама о њему занемарено. Његова мајка, гђа. Клеин, била је трансилванска Жидовка.
- ↑ Предраг Матвејевић (24.). Тко је тко и одакле: страни великани хрватске културе. Национал. Преузето 7. 4. 2014 „Иван Горан Ковачић је по мајци Жидов (то сам тек недавно сазнао од једног мађарскога повјесничара књижевности, Горанова се мајка презивала Клеин) - тако би наш највећи пјесник хрватскога и југославенскога антифашистичкога Отпора, по хебрејскоме закону и предаји, родом и породом припадао мајчиној страни.”
- ↑ 4,0 4,1 Миљенко Јерговић (6.). Иван Горан Ковачић: Очи на длану. www.јерговиц.цом. Преузето 7. 4. 2014
- ↑ Милачић, Божо (1961). Ријеч и Свјетлост. Загреб: Издавачки завод Југославенске академије знаности и умјетности. стр. 8.
- ↑ Са Сутјеске
