Хришћанство

Дио серије чланака на тему Хришћанство Кршћанство

Исус Христос Рођење · Крштење · Учење Смрт · Ускрснуће Основе Апостоли · Еванђеље · Црква Хисторија Рано кршћанство · Оци · Сабори Иконоклазам · Шизма · Крижари Реформација · Екуменизам Традиције Источне Православље · Древноисточне цркве · Сиријско хришћанство · Асирска црква Западне Римокатолици · Лутерани · Реформисти · Англиканци · Анабаптисти · Баптисти · Менонити · Методисти · Адвентисти · Светости · Пентекосталци · Енвагелици · Фундаменталисти · Либерали Нетринитарне Јеховини свједоци · Покрет Светаца Посљедњих дана · Унитаријанизам · Христаделфијанци · Теологија Стварање · Пад · Гријех · Суд Спасење · Царство · Христологија Тројство (Отац, Син, Свети дух) Библија Стари завјет · Нови завјет Књиге · Канон · Апокрифи

Хришћанство је абрахамска, монотеистичка религија заснована на животу и учењима Исуса из Назарета како су представљени у Новом завету.

Настало је у Палестини у првом вијеку наше ере. Обухвата бројне кршћанске цркве и заједнице којима је заједничка вјера у Бога творца живога, оца господа Исуса Христа, те прихватање живота у складу по Божијим заповестима, еванђељем и Христовим учењем. Утемељио ју је Исус Крист (Исус Христ), а њезини сљедбеници називају се хришћанима.

Кршћанство припада типу пророчке и објављене религије, од пророка Мојсија до цара Давида. Кроз повијест се раздвојило (великом шизмом) на више конфесија (римокатоличанство, православље и мање заједнице протестантизам, несторијанство и монофизитство) и њима одговарајућих цркава (Римокатоличка црква, Православна црква, протестантске цркве и источне преткалцедонске).

Кршћанска ера почиње Исусовим рођењем, и по њему је одређена нова ера.

Хришћанство је највећа светска религија—све фракције заједно имају око 2,1 милијарди верника, или око једне трећине светског становништва.

Хисторија

Риба као стари симбол кршћанства.

Кршћанство је настало у првом вијеку наше ере у Палестини унутар Јудаизма. У другој половини тог вијека осамостаљује се као посебна религија и шири по градовима Римског царства, особито заслугом апостола Павла и његових мисијских путовања. У Новом Завјету спомињу се само кршћани (Дј 11,26), а назив кршћанство први спомиње Игнације Антиохијски (107) и други ранокршћански писци (Ориген, Еузебије).

Исус

Оснивачем хришћанства сматра се Исус Христ (хебрејски Јошуа) по коме је кршћанство и добило име. Исус је обично лично име, док Крист значи месија, помазаник, од бога послат. Најновија истраживања говоре да је Исус ипак историјска личност. Наиме, Исуса у својим делима спомињу и нехришћански писци из првог века (Тацит, Јосиф Флавије). Ипак, основни извор података о Исусовом животу, раду и учењу представља Библија (грчки: “књиге”), света књига хришћанства, односно Нови завет.

Нови завет је збирка списа идеолога и оснивача ране хришћанске цркве, писаних на грчком и делимично на јеврејском језику у првом и другом веку нове ере. Иначе, и сам Исус је говорио арамејски. Овај језик данас је мртав. Нови завет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим веком, иако су сви текстови били довршени до средине другог века. Садржи четири јеванђеља (грчки: евангелион - добра вест) и то по Матеји, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завет такође садржи рану црквену историју (дела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (откровење Јованово).

Управо четири јеванђеља представљају извештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и делима. Према Библији, Исус је зачет безгрешним зачећем. Идеја да је Исуса родила девица требало би да испуни веровање из Старог завета да је он Син Божији. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Бетлехему, у Јудеји, мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју. Галилеја је планинска област западно од реке Јордан и Галилејског језера. Према Јосифу Флавију код Јевреја су у то време постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и такозвани есенци. Треба напоменути да је Исус био попут рабина (хебрејски: учитељ, познавалац писма), односно јеврејски свештеник и да је он уствари изнутра реформисао јеврејску религију.

У Исусово време Палестина је имала извесну аутономију у оквиру Римског царства, а власт у Палестини су држали фарисеји. Есенци нису прихватали Законик који је по много чему био готово неподношљив и који су фарисеји наметнули народу, и због тога су (есенци) били презрени и изоловани од стране садукеја и фарисеја. Исус је и сам потицао из сиромашних кругова који махом нису поштовали законик и који су највише били погођени доношењем истог. Бранећи интересе свих Јеврејских племена Исус се сукобио са садукејима и фарисејима, довели су до његовог хапшења и разапињања на крсту. Исусов судија био је Понције Пилат. Према Библији, Исус је након три дана Ускрсао из мртвих, својим васкрснућем победио смрт, вратио се Богу Оцу и отворио врата раја. Највећи кршћански празници су Ускрс и Божић. Божић је посвећен Кристовом рођењу, док Ускрс слави Кристово Ускрснуће.

Рани Хришћани

Хришћанство је настало у првом веку нове ере на простору моћне Римске империје. Један од битних предуслова за настанак хришћанства јесте измешаност народа, измешаност култура и језика, па и измешаност религија на територији огромног Римског царства у то време. Због тога је хришћанство од самог настанка наднационална, универзална религија. Други битан услов за настанак хришћанства јесте класна неједнакост у Римском царству. Потлачени слојеви народа су у новој религији видели спас, средство избављења из ропства и сиромаштва. Хришћанство је проповедало једнакост и зато је у почетку било прихваћено од стране нижих, а одбацивано од стране виших слојева друштва.

У првом веку нове ере кршћани су се тајно окупљали на заједничким верским обредима, проповедима и молитвама. Заједнице хришћанских верника звале су се хришћанске општине, било их је у свим деловима царства, и у њима је имовина била заједничка. Али, хришћанство је само у почетку било религија угњетених и потлачених, да би временом све више богаташа, несигурних и незадовољних државном влашћу, приступало новој вери. Хришћанске општине су се све више шириле и богатиле. Тада хришћани мењају своје учење и од својих присталица почињу да траже послушност и покорност државној власти. Ускоро је нестало и имовинске једнакости међу хришћанима. Крајем другог века нове ере све хришћанске општине ујединиле су се у једну заједницу чији је поглавар постао римски епископ, касније назван папа (грчки: паппас, латински: папа - отац). Седиште папе је у Ватикану. Тако је створена верска организација Хришћанска црква.

Цар Константин Велики који је владао од (306. – 337.) увидевши безопасност, шта више потенцијалну корисност нове религије по државу, због хришћанског учења да је свака власт од бога, 30. априла 313. године Миланским едиктом проглашава равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно убрзо постаје и званична државна религија у Римском царству. Интересантна је чињеница да, иако је био први хришћански владар, Константин није био крштен, већ га је пред смрт крстио Еузебије. Између цркве и државе склопљен је обострано користан савез. Касније је хришћанство постало владајућа религија европских народа. У име хришћанства вођени су многи ратови са циљем покоравања народа и наметања истог.

Заједница

Кршћанство је организирано као видљива заједница вјерника, црква, окупљених око темељнога кршћанскога догматскога, богоштовнога, моралнога и канонскоправног сустава. Премда се у НЗ и Ницејско-цариградском вјеровању црквено јединство држи једним од четирију главних обиљежја кршћанске Цркве, она се кроз повијест рашчланила на бројне кршћанске цркве и секте. Од свеопће Цркве најприје су се за првих екуменских концила одвојиле преткалцедонске кршћанске цркве, несторијанске (431) и монофизитске (451). За "Источнога раскола" (1054) од Католичке су се цркве одвојиле православне цркве, а за реформације (XVI. стољеће) протестантске цркве (Англиканска црква, лутеранске и реформиране цркве) и секте.

Поједине су повијесне цркве организиране у складу с властитом вјероисповиједи и својим канонским правом. У Католичкој је цркви превладао строго централизиран и хијерархизиран црквени устрој (папа и бискупи), у православним и преткалцедонским црквама синодално начело (свети синод с патријархом или митрополитом на челу), а у протестантским црквама презбитеријално или конгрегационистичко начело, без свећеничке хијерархије. Католичка је црква наднационална, православне и преткалцедонске цркве су аутокефалне, а неке протестантске цркве биле су државне цркве, а владар је уједно и врховни црквени поглавар (Англиканска црква).

У повијести кршћанства црквени расколи и конфесионална подијељеност изазивали су трајна спорења, несношљивост, па и вјерске ратове. У новије вријеме повијесна настојања око институционалнога црквеног јединства замијењена су екуменским духом.

Доктрина (догме)

Главне кршћанске вјерске истине дефиниране су у антици на првим екуменским (васељенским) саборима и углавном их прихваћају све кршћанске вјероисповијести. У кршћанству је пет главних истина:

1. монотеизам (постојање једнога трансцендентнога Бога, различита од свијета, чија је објава садржана у Светом писму) и Тројство (у Богу су три особе: Отац, Син и Свети Дух)
2. стварање и провидност (Бог је све створио, све уздржава и свиме управља)
3. утјеловљење и откупљење (Син је Божји постао човјеком ради његова спасења)
4. бесмртност људске душе и ускрснуће тијела
5. посљедње ствари (рај или пакао) увјетоване су милошћу Божјом, човјековом вјером и дјелима за овоземаљског живота.

При даљњем тумачењу тих темељних догми дошло је до разлика између кршћанских конфесија. Тако су се за кристолошких спорења о односу људске и божанске нарави у Кристу на Ефешком концилу (431) одвојили несторијанци, а на Калцедонском концилу (451) монофизити. Премда прихваћају заједнички наук седам првих екуменских концила, православни и римокатолици разликују се с обзиром на учење о произлажењу треће божанске особе. Осим тога римокатолицизам је након раскола (1054) дефинирао још неке догме (учење о чистилишту, безгрешно зачеће, папска непогрешивост, Маријино узнесење на небо), којима се разликује од православља. Протестантизам се разликује од римокатолицизма и православља пренаглашавањем милости на штету нарави, свођењем седам сакрамената на два (крштење и вечера Господња) те докидањем свећеничке хијерархије.

Обреди

У Кршћанству се Бог слави животом по вјери и еванђељу те посебним обредима, који се обављају у посебном простору, тијеком црквене године, недјељама и празницима. Кршћански најважнији обред назива се литургија или богослужје. У средишту им је еухаристија (евхаристија) или миса. Кршћанске обреде предводе чланови црквене хијерархије (јерархије), у римокатоличанству бискуп, свећеник и ђакон, у православљу епископ, презбитер и ђакон, у протестантизму пастор

У католицизму и православљу у култу се разликује клањање (латрија), које се исказује само Богу, те штовање (дулија), које се може исказивати и створењима (анђели, свеци, слике и реликвије). У протестантизму се дулија радикално забацује. Стога је у католицизму и православљу умјетност снажније укључена у обликовање богоштовног простора (црквена архитектура, сликарство, кипарство), а свечаности саме литургије придоноси црквено пјевање, литургијско рухо и литургијски предмети. У протестантизму, особито у калвинизму, богоштовни је простор једноставнији, слике су допуштене само у педагошке и декоративне сврхе, а литургија је поједностављена и сведена на литургију ријечи (читање библијског текста, проповијед, црквене пјесме) и примање сакрамената (крштење, вечера Господња). У католицизму је обвезност службених богоштовних чина (недјељна миса, годишња исповијед и причест) строже прописана него у православљу (гдје су годисње обавезна 4 поста) и протестантизму.

Морал

Хришћанство је етично-мистична религија па морал заузима средишње мјесто у хришћанском животу. Извори су хришћанског морала Стари и Нови завјет затим грчка филозофија, особито стоицизам. Из Старог завјета прихваћен је "Декалог" или Десет заповиједи, начело особне одговорности, те новозавјетно начело љубави према Богу и ближњему.

У патристичком раздобљу усвојени су неки елементи стоичкога (стожерне крјепости) и неоплатонистичког морала (монашки аскетизам), а у сколастичко доба неки етички ставови из аристотелизма. Католичка моралка темељно еванђеоско начело (љубав према Богу и ближњему) допуњује наравним моралним законом и прецизним прописом. Православље више слиједи учење источних црквених отаца и опире се моралном легализму. Протестантизам истиче еванђеоско поимање морала и слободу савјести. У новије вријеме кршћански моралисти све више наглашавају друштвену страну морала, поштовање људских права и социјалну праведност.

У повијести кршћанства однос нарави (добро и зло, дужност и обвеза, слобода и детерминираност) и над-нарави (гријех и милост, оправдање и спасење) био је средишња тема теолошких спорења. Притом су се развиле три струје. Аугустинизам и његове повијесне изведенице, особито калвинизам и јансенизам, у односу нарави и наднарави, човјекова крјепосног напора и божанске милости, пренагласио је улогу милости (предестинација). Пелагијанизам је ставио нагласак на човјекову слободну вољу и наравну могућност да досегне крјепост и спасење. Семипелагијанизам је настојао помирити те двије крајности.

Духовност и мистика

Хрисцанска духовност иде за поунутрашњењем темељних хрисћанских догматских и моралних начела, за њиховим особним доживљајем, искуством и продубљењем. Постоје три пута хрисћанске духовности, један редовити (литургијско-сакраментална духовност) и два посебна (аскетско-мистични пут и пучка побожност). У литургијско-сакраменталној духовности судјелују сви вјерници и она пос тоји у свим кршћанским конфесијама. Аскетско-мистични облик духовности развио се у отачкој Цркви (монаштво, редовништво), а на свој су га начин развиле и нормирале Католичка црква и источне кршћанске цркве, особито православне.

Кршћанска мистика развила се под утјецајем новозавјетних текстова (Иванова и Павлова мистика) и неоплатонистичке мистике (Псеудодионизије). Припада типу трансценденцијске мистике љубави. Између људске душе и Бога нема онтолошке истовјетности, заједништва нарави, као у иманенцијској, пантеистичкој мистици, већ само заједништво у љубави. У католицизму је такав тип мистике нашао свој израз у самостанској духовности католичких редова кроз повијест (бенедиктинска, цистерцитска, викторинска, доминиканска, фрањевачка, кармелићанска, исусовачка духовност). У православљу духовност и мистика обликоване су под утјецајем источних црквених отаца и источнокршћанског монаштва (св. Иван Климакос), а свој најкарактеристичнији облик нашле су у атоској духовности и хезихазму (Григорије Паламас). Премда су реформатори одбацили самостанску аскезу и духовност те били неповјерљиви према мистици, у повијести протестантизма дошло је до настанка мистичних струја (пијетизам, пробудни духовни покрети у XIX. стољеће те пентекосталци у XX. стољеће).

Пучка побожност (ходочашћа, постови, разни молитвени облици) карактеристична је за католицизам и православље и страна је протестантизму. У служби је католичке и православне духовности аскетска, духовна и набожна књижевност, а особито богата сакрална умјетност. У православљу је посебан исказ духовности штовање икона. Протестантска духовност очитује се особито у читању библијских текстова и пјевању црквених пјесама.

Теологија

У сусрету с грчко-римском цивилизацијом и грчком филозофијом кршћанство је осјетило потребу да библијску објаву изрази појмовима грчке филозофије, особито неоплатонистичке. Први се зачетци кршћанске теологије налазе у Иванову еванђељу (Прослов) и Павловим посланицама. Кршћански апологети II. стољећа (Јустин, Клемент Александријски, Ориген) настоје ускладити кршћанску објаву с грчком филозофијом, а грчке филозофе држе претечама кршћанства, који су и сами преко разума примили наравну објаву. Источни и западни црквени оци (патристика) III- VII. ст. теолошки разрађују главне тринитарне (Тројство) и кристолошке теме, што ће омогућити да се на седам првих екуменских концила дефинирају главне кршћанске догме (Ницејско-цариградско вјеровање). У патристичко доба бит ће начета и једна од средишњих тема касније кршћанске теологије, однос нарави и милости, слободне воље и предестинације (аугустинизам и пелагијанизам). Док је теологија I. кршћанског тисућљећа под утјецајем неоплатонизма, II. кршћанско тисућљеће, на подручју западнога кршћанског свијета, бит ће у теологији обиљежено аристотелизмом (сколастика). Главни сколастички теолози (Анселмо Цантербурyјски, Алберт Велики, Тома Аквински, Бонавентура, Дунс Скот) настојат ће у теологији продубити Аугустиново начело "цредо ут интеллигам" те вјерској објављеној истини пружити разлоге што их омогућује наравна спознаја (разум). Тако се филозофија ставља у службу теологији ("анцилла тхеологиае"). У доба високе сколастике (XIII. ст.) разрађена су начела и методе католичке теологије, што ће обиљежити католицизам II. кршћанског тисућљећа. Православна теологија остат ће вјерна неоплатонистичкој традицији источних црквених отаца и неће бити склона сколастичкој рационализацији објављених истина. Стога ће у њој у високоме ср. вијеку превладати мистична теологија (Симеон Нови Богослов, Григорије Паламас). У ренесансно доба долази до обнове неоплатонизма у теологији (Никола Кузански), а кршћански хуманисти (Еразмо Ротердамски) ударају темеље нововј. библијској егзегези. Реформацијски теолози (Мартин Лутхер, Јеан Цалвин, Улрицх Зwингли, Пхилипп Меланцхтон) напуштају сколастичку теологију, обнављају радикални аугустинизам (предестинација), а теолошко размишљање усредоточују на човјеково спасење и оправдање милошћу и вјером. У XIX. и XX. ст. протестантска либерална теологија (Ф. D. Е. Сцхлеиермацхер, А. Харнацк, Р. Отто, Р Бултманн, П. Тиллицх) настоји изразити кршћанску поруку у друштву обиљежену просвјетитељским рационализмом, лаицизмом и модерном знаношћу. Напротив, протестантска дијалектичка теологија (Карл Бартх) настоји се вратити изворному библијском протестантизму. У XIX. ст. и почетком XX. ст. долази до обнове руске православне теологије (А. С. Хомјаков, С. Н. Булгаков). У XX. ст. католичка теологија (Карл Рахнер, Урс вон Балтхасар, П. Теилхард де Цхардин) настоји уз неосколастичку укључити и друге, сувременије методе.

Филозофија

Док кршћанска теологија полази од светописамске објаве те је настоји суставно изложити, филозофија полази од наравне спознаје људског разума. Пошто се кршћанство унутар грчко-римског свијета на самом почетку срело с грчком филозофијом, њему се неизбјежно наметнуо однос вјере и разума, објаве и филозофије, нарави и наднарави, слободне воље и предестинације те могућност људског разума да докаже постојање Бога и бесмртност људске душе. За ранокршћанске апологете (Јустин, Клемент Александријски, Ориген) објава се на свој начин збива и у филозофији па су грчки филозофи (Сократ, Платон, Аристотел, стоици) претече кршћанства. Тим је апологетима филозофија херменеутичка знаност која омогућује дубље поимање објаве и вјере. У отачком раздобљу (Аугустин, Гргур Назијански, Гргур Ниски) у метафизичким ће размишљањима превладати платонистички и неоплатонистички утјецај, а у етици стоички. У средњовјековној кршћанској филозофији (сколастика) превладат ће аристотелизам (Анселмо Цантербурyјски, П. Абелард, Алберт Велики, Тома Аквински, Дунс Скот, Wиллиам Оццам), а сколастичка ће филозофија, особито томизам, бити обиљежје католицизма. Филозофија је била у служби теологије (анцилла тхеологиае). У новом вијеку филозофија се осамостаљује (Рене Десцартес), а религиозни кршћански мислиоци (Малебранцхе, Пасцал, Леибниз) трагају за новом апологетиком и теодицејом у сусрету с нововјековним скептицизмом, деизмом и атеизмом. У XIX. ст. долази до буђења руске православне религиозне филозофије (Ф. M. Достојевски, V. С. Соловјов), а протестант С. Киееркегаард наговјешћује кршћански егзистенцијализам и персонализам XX. ст. (M. де Унамуно, Г. Марцел, Е. Моуниер, К. Јасперс, П. Тиллицх, Н. Бердјајев). Уз службени неотомизам у католичку филозофију продиру и несколастичке методе (M. Блондел, Цх. Пегуy, Е. Моуниер).

Извори

Извори кршћанства су писана Божја објава (Свето писмо Старога и Новога завјета) и усмена кршћанска предаја (Традиција). Наук су му разрадили и суставно образложили велики теолози, дефинирали екуменски (васељенски) сабори, а над његовом правовјерношћу бдије црквена хијерархија. Док римокатоличанство и православље признају оба извора (Писмо и Предају), а велику важност придају теолошком мишљењу и црквеним оцима, протестантизам признаје само Писмо (сола Сцриптура).

Кршћанство је на неки начин произашло из Јудаизма, али је према њему било и у опреци. Прихватило је старозавјетни монотеизам, али га је надопунило учењем о Тројству. Старозавјетном легализму супротставило је еванђеље, а националној религији универзалистичку, наднационалну религију.

Распрострањеност

Расподјела удјела кршћана по државама

У антици се (I-IV вијека) кршћанство проширило по градовима Римског Царства, и главна су му средишта била Јерузалем, Антиохија, Александрија, Рим и Цариград. Након сеобе народа кршцанство су V-X вијека примили германски, славенски и угрофински народи, који данас насељавају Европу. У касној антици (V вијека) монофизитско кршћанство проширило се у Арменији и Етиопији, а несторијански кршћани (V-XII вијека) имали су бројне епископије (бискупије) на широком простору од Сирије до Кине и западне Индије.

Након ширења ислама од VII вијеку кршћанства готово нестаје у сјеверноафричким берберским земљама, а мање затворене монофизитске, мелкитске и несторијанске цркве преживљавају у Египту и на Блиском и Средњем истоку.

Након великих поморских открића (XV-XVIII вијеку) кршћанство се шири упоредно с колонизацијом тих подручја (Сјеверна и Јужна Америка, црна Африка, Аустралија, Филипини).

Данас је (2003) у свијету 1,9-2,1 милијарде кршћана (33% свјетског становништва), од чега је 1 милијарду римокатолика, 300 милиона православних, 700 милиона протестаната те око 70 милијуна монофизита и несторијанаца.

Литература

• Албригхт, Wиллиам Ф. Фром тхе Стоне Аге то Цхристианитy.
• Алеxандер, Т. Десмонд. Неw Дицтионарy оф Библицал Тхеологy.
• Бахнсен, Грег. А Реформед Цонфессион Регардинг Херменеутицс (артицле 6) Архивирано 2014-12-04 на Wаyбацк Мацхине-у.
• Балл, Брyан; Јохнссон, Wиллиам (ед.). Тхе Ессентиал Јесус. Пацифиц Пресс (2002). ИСБН 0-8163-1929-4.
• Барретт, Давид; Куриан, Том анд отхерс. (ед.). Wорлд Цхристиан Енцyцлопедиа. Оxфорд Университy Пресс (2001).
• Баррy, Јохн Ф. Оне Фаитх, Оне Лорд: А Студy оф Басиц Цатхолиц Белиеф. Wиллиам Х. Садлиер (2001). ИСБН 0-8215-2207-8
• Бентон, Јохн. Ис Цхристианитy Труе? Дарлингтон, Енг.: Евангелицал Пресс (1988). ИСБН 0-85234-260-8
• Беттенсон, Хенрy (ед.). Доцументс оф тхе Цхристиан Цхурцх. Оxфорд Университy Пресс (1943).
• Бокенкоттер, Тхомас. А Цонцисе Хисторy оф тхе Цатхолиц Цхурцх . Доубледаy (2004). ИСБН 0-385-50584-1
• Бруце, Ф.Ф. Тхе Цанон оф Сцриптуре.
• Цхамберс, Мортимер; Цреw, Херлихy, Рабб, Wолоцх. Тхе Wестерн Еxпериенце. Волуме II: Тхе Еарлy Модерн Период. Алфред А. Кнопф (1974). ИСБН 0-394-31734-3.
• Цоффеy, Јохн. Персецутион анд Толератион ин Протестант Енгланд 1558–1689. Пеарсон Едуцатион (2000).
• Цросс, Ф. L.; Ливингстоне, Е. А. (ед.). Тхе Оxфорд Дицтионарy оф тхе Цхристиан Цхурцх. Оxфорд Университy Пресс (1997). ИСБН 0-19-211655-X.
• Депперманн, Клаус. Мелцхиор Хоффман: Социал Унрест анд Апоцалyптиц Висион ин тхе Аге оф Реформатион. ИСБН 0-567-08654-2.
• Дилассер, Маурице. Тхе Сyмболс оф тхе Цхурцх. Цоллегевилле, МН: Литургицал Пресс (1999). ИСБН 0-8146-2538-X
• Дуффy, Еамон. Саинтс анд Синнерс, а Хисторy оф тхе Попес. Yале Университy Пресс (1997). ИСБН 0-300-07332-1
• Елwелл, Wалтер А.; Цомфорт, Пхилип Wеслеy. Тyндале Библе Дицтионарy, Тyндале Хоусе Публисхерс (2001). ИСБН 0-8423-7089-7.
• Еслер, Пхилип Ф. Тхе Еарлy Цхристиан Wорлд. Роутледге (2004).
• Фаррар, Ф.W. Мерцy анд Јудгмент. А Феw Ласт Wордс Он Цхристиан Есцхатологy Wитх Референце то Др. Пусеy'с, "Wхат Ис Оф Фаитх?". Мацмиллан, Лондон/Неw Yорк (1904).
• Фергусон, Синцлаир; Wригхт, Давид, едс. Неw Дицтионарy оф Тхеологy. цонсултинг ед. Пацкер, Јамес. Леицестер: Интер-Варситy Пресс (1988). ИСБН 0-85110-636-6
• Фоутз, Сцотт. Мартин Лутхер анд Сцриптуре Архивирано 2000-04-14 на Wаyбацк Мацхине-у Мартин Лутхер анд Сцриптуре.
• Фоwлер, Јеанеане D. Wорлд Религионс: Ан Интродуцтион фор Студентс, Суссеx Ацадемиц Пресс (1997). ИСБН 1-898723-48-6.
• Региналд Х. Фуллер Тхе Фоундатионс оф Неw Тестамент Цхристологy Сцрибнерс (1965). ИСБН 0-684-15532-X.
• Фроехле, Брyан; Гаутиер, Марy, Глобал Цатхолицисм, Портраит оф а Wорлд Цхурцх, Орбис боокс; Центер фор Апплиед Ресеарцх ин тхе Апостолате, Георгетоwн Университy (2003) ИСБН=1-57075-375-X
• Функ, Роберт. Тхе Ацтс оф Јесус: Wхат Дид Јесус Реаллy До?. Полебридге Пресс (1998). ИСБН 0-06-062978-9.
• Гленнy, W. Едwард. Тyпологy: А Суммарy Оф Тхе Пресент Евангелицал Дисцуссион.
• Гонзалез, Јусто L. Тхе Сторy оф Цхристианитy: Тхе Еарлy Цхурцх то тхе Даwн оф тхе Реформатион, Харпер Цоллинс Публисхерс, Неw Yорк (1984).
• Ханеграафф, Ханк. Ресуррецтион: Тхе Цапстоне ин тхе Арцх оф Цхристианитy. Тхомас Нелсон (2000). ИСБН 0-8499-1643-7.
• Харнацк, Адолф вон. Хисторy оф Догма (1894).
• Хицкман, Хоyт L. анд отхерс. Хандбоок оф тхе Цхристиан Yеар. Абингдон Пресс (1986). ИСБН 0-687-16575-X
• Хиннеллс, Јохн Р. Тхе Роутледге Цомпанион то тхе Студy оф Религион (2005).
• Хитцхцоцк, Сусан Тyлер. Геограпхy оф Религион. Натионал Геограпхиц Социетy(2004) ИСБН 0-7922-7313-3
• Келлy, Ј.Н.D. Еарлy Цхристиан Доцтринес.
• Келлy, Ј.Н.D. Тхе Атханасиан Цреед. Харпер & Роw, Неw Yорк (1964).
• Кирсцх, Јонатхан. Год Агаинст тхе Годс.
• Креефт, Петер. Цатхолиц Цхристианитy. Игнатиус Пресс (2001) ИСБН 0-89870-798-6
• Летхам, Роберт. Тхе Холy Тринитy ин Сцриптуре, Хисторy, Тхеологy, анд Wорсхип. П & Р Публисхинг (2005). ИСБН 0-87552-000-6.
• Лорензен, Тхорwалд. Ресуррецтион, Дисциплесхип, Јустице: Аффирминг тхе Ресуррецтион Јесус Цхрист Тодаy. Смyтх & Хелwyс (2003). ИСБН 1-57312-399-4.
• МцЛаугхлин, Р. Еммет, Цаспар Сцхwенцкфелд, релуцтант радицал: хис лифе то 1540, Неw Хавен: Yале Университy Пресс (1986). ИСБН 0-300-03367-2.
• Диармаид МацЦуллоцх, Тхе Реформатион: А Хисторy. Викинг Адулт (2004).
• МацЦуллоцх, Диармаид, А Хисторy оф Цхристианитy: Тхе Фирст Тхрее Тхоусанд Yеарс. Лондон, Аллен Лане. 2009. ИСБН 978-0-7139-9869-6
• Марбер, Петер. Монеy Цхангес Еверyтхинг: Хоw Глобал Просперитy Ис Ресхапинг Оур Неедс, Валуес анд Лифестyлес. ФТ Пресс (2003). ИСБН 0-13-065480-9
• Мартхалер, Берард. Интродуцинг тхе Цатецхисм оф тхе Цатхолиц Цхурцх, Традитионал Тхемес анд Цонтемпорарy Иссуес. Паулист Пресс (1994). ИСБН 0-8091-3495-0
• Матхисон, Кеитх. Тхе Схапе оф Сола Сцриптура (2001).
• МцЦлинтоцк, Јохн, Цyцлопаедиа оф Библицал, Тхеологицал, анд Еццлесиастицал Литературе. Харпер &Бротхерс, оригинал фром Харвард Университy (1889)
• МцГратх, Алистер Е. Цхристианитy: Ан Интродуцтион. Блацкwелл Публисхинг (2006). ИСБН 1-4051-0899-1.
• МцГратх, Алистер Е. Хисторицал Тхеологy.
• МцМаннерс, Јохн. Оxфорд Иллустратед Хисторy оф Цхристианитy. Оxфорд Университy Пресс (1990). ИСБН 0-19-822928-3.
• Мецони, Давид Винцент. "Паган Монотхеисм ин Лате Антиqуитy", ин: Јоурнал оф Еарлy Цхристиан Студиес.
• Метзгер, Бруце M., Мицхаел Цооган (ед.). Оxфорд Цомпанион то тхе Библе. Оxфорд Университy Пресс (1993). ИСБН 0-19-504645-5.
• Муллин, Роберт Бруце. А схорт wорлд хисторy оф Цхристианитy. Wестминстер Јохн Кноx Пресс (2008).
• Норман, Едwард. Тхе Роман Цатхолиц Цхурцх, Ан Иллустратед Хисторy. Университy оф Цалифорниа (2007) ИСБН 978-0-520-25251-6
• Олсон, Рогер Е., Тхе Мосаиц оф Цхристиан Белиеф. ИнтерВарситy Пресс (2002). ИСБН 978-0-8308-2695-7.
• Орландис, Јосе, А Схорт Хисторy оф тхе Цатхолиц Цхурцх. Сцептер Публисхерс (1993) ИСБН 1-85182-125-2
• Отт, Лудwиг. Грундриß дер Догматик. Хердер, Фреибург (1965).
• Оттен, Херман Ј. Баал ор Год? Либералисм ор Цхристианитy, Фантасy вс. Трутх: Белиефс анд Працтицес оф тхе Цхурцхес оф тхе Wорлд Тодаy.... Сецонд ед. Неw Хавен, Мо.: Лутхеран Неwс, 1988.
• Пеликан, Јарослав; Хотцхкисс, Валерие (ед.) Цреедс анд Цонфессионс оф Фаитх ин тхе Цхристиан Традитион. Yале Университy Пресс (2003). ИСБН 0-300-09389-6.
• Путнам, Роберт D. Демоцрациес ин Флуx: Тхе Еволутион оф Социал Цапитал ин Цонтемпорарy Социетy. Оxфорд Университy Пресс (2002).
• Рилеy-Смитх, Јонатхан. Тхе Оxфорд Хисторy оф тхе Црусадес. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, (1999).
• Робинсон, Георге. Ессентиал Јудаисм: А Цомплете Гуиде то Белиефс, Цустомс анд Ритуалс. Неw Yорк: Поцкет Боокс (2000).
• Сцхама, Симон . А Хисторy оф Бритаин. Хyперион (2000). ИСБН 0-7868-6675-6.
• Серветус, Мицхаел. Ресторатион оф Цхристианитy. Леwистон, Неw Yорк: Едwин Меллен Пресс (2007).
• Симон, Едитх. Греат Агес оф Ман: Тхе Реформатион. Тиме-Лифе Боокс (1966). ИСБН 0-662-27820-8.
• Смитх, Ј.З. (1998).
• Спитз, Леwис. Тхе Протестант Реформатион. Цонцордиа Публисхинг Хоусе (2003). ИСБН 0-570-03320-9.
• Спроул, Р.C. Кноwинг Сцриптуре.
• Цхарлес Спургеон. А Дефенсе оф Цалвинисм Архивирано 2008-04-10 на Wаyбацк Мацхине-у.
• Сyкес, Степхен; Боотy, Јохн; Книгхт, Јонатхан. Тхе Студy оф Англицанисм. Аугсбург Фортресс Публисхерс (1998). ИСБН 0-8006-3151-X.
• Усторф, Wернер. "А миссиологицал постсцрипт", ин: МцЛеод, Хугх; Усторф, Wернер (ед.). Тхе Децлине оф Цхристендом ин Wестерн Еуропе, 1750–2000. Цамбридге Университy Пресс (2003).
• Wалсх, Цхад. Цампус Годс он Триал. Рев. анд енл. ед. Неw Yорк: Мацмиллан Цо., 1962, т.п. 1964. xив, [4], 154 п.
• Wоодхеад, Линда. Ан Интродуцтион то Цхристианитy.
• Гилл, Робин (2001). Тхе Цамбридге цомпанион то Цхристиан етхицс. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-77918-9. 
• Гунтон, Цолин Е. (1997). Тхе Цамбридге цомпанион то Цхристиан доцтрине. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-47695-X. 
• МацЦуллоцх, Диармаид. Цхристианитy: Тхе Фирст Тхрее Тхоусанд Yеарс (Викинг; 2010) 1,161 пагес; сурвеy бy леадинг хисториан
• МацМуллен, Рамсаy (2006). Вотинг Абоут Год ин Еарлy Цхурцх Цоунцилс. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс. ИСБН 0-300-11596-2. 
• Падгетт, Алан Г.; Саллy Бруyнеел (2003). Интродуцинг Цхристианитy. Марyкнолл, Н.Y.: Орбис Боокс. ИСБН 1-57075-395-4. 
• Прице, Маттхеw Арлен; Цоллинс, Мицхаел (1999). Тхе сторy оф Цхристианитy. Неw Yорк: Дорлинг Киндерслеy. ИСБН 0-7513-0467-0. 
• Попе Бенедицт XVI (2004). Интродуцтион То Цхристианитy (Цоммунио Боокс). Сан Францисцо: Игнатиус Пресс. ИСБН 1-58617-029-5. 
• Ропер, Ј.C., Бп. (1923), ет ал.. Фаитх ин Год, ин сериес, Лаyман'с Либрарy оф Працтицал Религион, Цхурцх оф Енгланд ин Цанада, вол. 2. Торонто, Онт.: Муссон Боок Цо. Н.Б.: Тхе сериес статемент ис гивен ин тхе море еxтендед форм wхицх аппеарс он тхе боок'с фронт цовер.
• Туцкер, Карен; Wаинwригхт, Геоффреy (2006). Тхе Оxфорд хисторy оф Цхристиан wорсхип. Оxфорд [Оxфордсхире]: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-513886-4. 
• Wагнер, Рицхард (2004). Цхристианитy фор Думмиес. Фор Думмиес. ИСБН 0-7645-4482-9. 
• Wебб, Јеффреy Б. (2004). Тхе Цомплете Идиот'с Гуиде то Цхристианитy. Индианаполис, Инд: Алпха Боокс. ИСБН 1-59257-176-X. 
• Wоодхеад, Линда (2004). Цхристианитy: а верy схорт интродуцтион. Оxфорд [Оxфордсхире]: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-280322-0. 

Вањске везе

Хришћанство на Wикимедијиној остави

• РелигионФацтс.цом: Цхристианитy Фаст фацтс, глоссарy, тимелине, хисторy, белиефс, теxтс, холидаyс, сyмболс, пеопле, етц.
• Асиа ис бецоминг оне оф тхе ларгест Цхристиан популатионс ин тхе wорлд ин тхе неxт 30 yеарс Архивирано 2006-06-29 на Wаyбацк Мацхине-у.
• „Цхристианитy”. Религион & Етхицс. ББЦ. Приступљено 12. 04. 2006. 
• Тхе Библе Анд Цхристианитy - Тхе Хисторицал Оригинс - Ан ессаy бy Сцотт Бидструп.
• Гноза и Хришћанство Архивирано 2011-10-07 на Wаyбацк Мацхине-у