Хисторија Кине

Територијалне измјене у кинеској хисторији

Историја Кине према традицији темељеној на каснијим историјским записима почиње у периоду Три Суверена и Пет Царева од око прије 5000 година, а први археолошки налази који те записе дјеломичну потврђују датирају од 16. вијека пне.. Кина се зато сматра једном од најстаријих континуираних цивилизација. Оклопи корњача с ознакама које подсјећају на древно кинеско писмо из доба династије Сханг су радиокарбонски датиране на око 1500. пне. Кинеска цивилизација је настала у градовима-државама у долини Жуте ријеке. Година 221. пне. се узима као датум када је Кина коначно постала уједињена као велико краљевство. Династије које су слиједиле су развиле бирократске системе које су омогућиле кинеском цару да влада великом територијом.

Кину је први ујединио Qин Схи Хуанг године 221. пне. Кина је након тога пролазила кроз период политичког јединства и нејединства, а повремено су њоме доминирали странци, већина од којих се асимилирала у кинеско становништво. Културни и политички утјецаји из многих дијелова Азије, преко валова досељавања, експанзије и асимилације, стопили су се у кинеску културу.

Праисторијска Кина

Хисторија Кине Хисторија Кине
ДРЕВНА
3 Суверена & 5 Царева
Династија Xиа 2100–1600 пне.
Династија Сханг 1600–1046 пне.
Династија Зхоу 1045–256 пне.
Западни Зхоу
Источни Зхоу
Период Прољећа и Јесени
Период Зараћених држава
ЦАРСКА
Династија Qин 221 пне.–206 пне.
Династија Хан 206 пне.–220 н.е.
Западни Хан
Династија Xин
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Wеи, Сху & Wу
Династија Јин 265–420
Западни Јин	16 краљевстава 304–439
Источни Јин
Јужне & Сјеверне династије 420–589
Династија Суи 581–618
Династија Танг 618–907
( Други Зхоу 690–705 )
5 династија & 10 краљевстава 907–960	Династија Лиао 907–1125
Династија Сонг 960–1279
Сјеверни Сонг		З. Xиа
Јужни Сонг	Јин
Династија Yуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Qинг 1644–1911
МОДЕРНА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–	Република Кина (Тајван) 1945–
Сродни чланци  Кинеска хисториографија Кронологија кинеске хисторије Династије у кинеској хисторији Лингвистичка хисторија Хисторија умјетности Економска хисторија Хисторија образовања Хисторија науке и технологије Правна хисторија Кине Медијска хисторија Војна хисторија Поморска хисторија

Фрула Гуди пронађена у Јиаху, Музеј у Хенану.

Кина је географски и климатски била погодно мјесто за насељавање људи који су се тим подручјима почели насељавати прије 500.000 година. Прије тога, у југоисточној Кини, пронађени су остаци раних хоминида слични јаванском човјеку. Пекиншки човјек, подврста хомо ерецтуса, живио је око По Хаиа, на југоистоку, али и у средњој и јужној Кини. Хомо сапиенс се појавио у палеолиту у подручју Ордос, на сјеверу и југозападу, око 30.000. пне. Касније мезолитске културе цвјетале су на сјеверу, југу и југозападу те на Тајвану.

Неолитске пољопривредне заједнице, изравни преци кинеске културе, јавиле су се око 7500. пне. у јужној Кини и у брдским крајевима прекривенима прапором, гдје је тло ријечних тераса с добрим одводњавањем било идеално за рану пољопривреду. Једно од најранијих налазишта је Пан-п'о, с округлим и правокутним кућама, лончарским пећима и гробљима. У долини Жуте ријеке постојао је узгој свиња, а рана пољопривреда овисила је о просу, док у делти ријеке Yангтзе постоје докази о рижиштима која су постојала већ у 5. миленијуму пне.

Схандонг Лонгсхан ваза, (око 2500. - 2000. пне.), Јиаоxиан.

Рана хисторија Кине, којој недостају писани споменици, је описана у каснијим документима из династије Сханг много вијекова касније. Како су Кинези покушали интроспективно писати о минулим вијековима, често су мијешали митове са чињеницама. У 6. миленијуму пне. јавила се Јиаху култура, а у Дамаиди у Нингxиа области пронађено је 3.172 неолитских гравира на камену које представљају 8.453 знакова као што су: сунце, мјесец, звијезде, богови и сцене лова. Ови пиктограми се сматрају веома сличнима најранијим знаковима кинеског писма. До 3000. пне. развиле су се профињене вјештине, као што је резбарење жада, а умјесто села појављују се мале опћине.

Прва значајнија неолитска култура у Кини је Култура Yангсхао (кинески: 仰韶文化; пинyин: Yǎнгсхáо wéнхуà), која се развила у средњем току Жуте ријеке, у данашњем Хенану, односно јужним дијеловима провинција Сханxи; њени припадници су узгајали просо, пшеницу и рижу, исто као и свиње, козе и говеда, иако је главни извор хране још увијек био лов и риболов. Из те културе, која је трајала од око 5000. пне. до цца. 2500. пне. датира и прва кинеска керамика. Људски остаци из тог периода сугерирају да се њени носиоци нису превише разликовали од данашњих Кинеза.

Културу Yангсхао је замијенила Култура Лонгсхан (2500. пне. – 1800. пне.) названа је по осебујној црној лончарији, а карактеризирају је насеља с обрамбеним зидовима, прво припитомљавање коња те нова, напреднија технологија, као нпр. лончарско коло.

Династија Xиа

Династија Xиа је прва која је описана у древним кинеским текстовима као што су Записи Великог хисторичара и Анали на бамбусу, из око 2100. пне. до 1600. пне.

Већина археолога повезује ову династију с ископинама у Ерлитоу у средишњој Хенан провинцији,гдје су ископане пећи за бронцу из око 2000. пне.

Кина од династије Сханг до династије Хан

Древна Кина

Династија Сханг

Око 1600. пне. Кина је ушла у брончано доба с првом археолошки потврђеном владарском династијом - династијом Сханг, која је владала је од око 1520. пне. до 1027. пне. У потрази за рудницима бакра династија Сханг је мијењала своју пријестолницу барем шест пута, а три су ископане: код Цхенг-цхоуа, Ерх-ли-т'оуа и Ан-yанга. Пронађена су и многа мања налазишта, од којих су нека смјештена у долини ријеке Yангтзе и указују на ширење династије Сханг према југу.

Велики градови са заштитним зидовима, богате гробнице, раскошне бакрене посуде, развијени обрт и најранији кинески записи показују богатство и оригиналност Сханг културе. Тада се почела обликовати кинеска култура у облику писаног језика, филозофије, а поступно се јавила и стабилна социјално-политичка и економска структура. Та је династија почела развијати и трговачке везе са подручјима централне, сјеверне и источне Азије.

Величина државе Сханга се не може прецизно одредити, иако јој је средиште било у долини Жуте ријеке. Карактеристика Сханг културе су познавање писма, развој првих градова и широко развијена обрада бронце. У доба Сханга се почиње развијати и кинеска економија, а пужеви служе као први облик валуте. Док је у доба Сханга технологија била добро развијена, бронца се сматрала изузетно вриједном, те се користила готово искључиво за израду оружја или израду драгоцјених предмета. Већина Кинеза је још увијек живјела на разини каменог доба.

Религија у доба Сханга је релативно непозната, али су тадашњи Кинези Сханг владаре сматрали полубожанствима и називали их синовима Неба. Вјерује се како је постојао пантеон на чијем је челу био бог Ти. Вјерује се да из тога периода потиче и кинески обичај штовања предака.

Династија Цхоу

У 11. вијеку пне. су подручја династије Сханг покорили освајачи поријеклом их западних дијелова долине Жуте ријеке - некадашњи вазали Сханга - који ће потом установити династију Цхоу (Зхоу), најдуговјечнију владарску династију у кинеској хисторији, за чији се почетак традиционално наводи 1027. пне. а крај 256. пне. Период династије Цхоу, који се сматра врхунцем кинеског брончаног доба, је важан због развоја многих институција кинеске културе, укључујући филозофију и религије као што су конфуцијанство и таоизам. У Кини се у то вријеме наставила ширити употреба бронце, а јавља се и жељезо.

Владавина династије Цхоу се традиционално дијели на два велика периода. Први од њих је Западни Цхоу, назван по томе што се пријестолница владара Цхоуа налазила на западу, око данашњег X'иана, и који је трајао од 1027. пне. до око 772. пне. За њега је карактеристично да се кинеска држава и култура по први пут почела ширити на југ, односно јављати у подручјима долине Yангтзеа. Тај је период дошао до краја када су пријестолницу Цхоуа напали и заузели "барбари" са запада. Краљеви Цхоуа су уточиште морали пронаћи на истоку, у подручју данашњег Луоyанга, те се други период назива Источни Цхоу, а за њега је карактеристично слабљење краљевског ауторитета, односно феудална организација државе. Он се опћенито дијели на два под-периода: период Прољећа и Јесени (772. пне. - 481. пне.) и период Зараћених држава (481. пне. - 256. пне.).

Период Прољећа и Јесени

Период Прољећа и Јесени, који је почео 772. пне. и, према традицији, завршио са Конфуцијевом смрћу 481. пне., име је добио по хисторијском тексту Анали Прољећа и Јесени. У њему су краљеви Цхоуа, пресељени из своје постојбине на исток и присиљени овисити о милости својих вазала, постепено губили своје политичке овласти, те постајали церемонијалне фигуре. То је довело до развоја феудализма, односно низа мањих политичких ентитета од којих ће неки постепено постајати државе, а чији ће број порасти на стотину. Међу њиховим владарима се јављало интензивно супарништво и борба за територију, која се одражавало кроз низ оружаних сукоба, али је исто тако довело и до потребе за међусобним савезима и развоја дипломације. Кинески феудални господари су због сталног међусобног надметања потицали развој технологије и реформе државне управе, а што је потицало и развој кинеске интелигенције чији ће им представници - касније познати као Сто школа мишљења - служити као савјетници. Уз конфуцијанизам и таоизам, у том се периоду развио и легализам и мохизам.

Период Зараћених држава

До почетка 5. вијека пне. су велики кинески феудалци, односно њихове државе, успјели постепено анектирати мале, тако да се њихов број значајно смањио. С друге стране малобројне феудалне државе добијају толико војне, политичке и економске снаге да се њихови владари постепено почињу називати краљевима и одбацивати чак и формалну оданост церемонијалним владарима Цхоуа. Те државе такођер почињу проводити значајне управне и организацијске реформе у смјеру властите централизације, те из тога периода потиче подјела Кине на провинције и округе која ће се одржати до данашњих дана. До 3. вијека пне. тзв. Седам зараћених држава је у стању мобилизирати дотада незамисливо бројне војске. У свему томе је највише успјеха имала западна и у ранијим периодима маргинализирана држава Qин, која је крајем 4. вијека пне. освајањем богатог Сечуана стекла значајну предност над својим супарницима.

Уједињење Кине

Јачање државе Qин се наставило и у 3. вијеку пне. али је њене војне, економске и интелектуалне ресурсе максимално искористио њен владар Зхенг Yинг, који ће касније постати познат као Qин Схи Хуанг. У низу војних похода од 230. пне. до 221. пне. је покорио свих шест супарничких држава, те се након тога прогласио првим царем. Због тога га кинеска хисторија традиционално сматра оснивачем династије Qин, односно од 221. пне. потиче тзв. царска ера Кине која ће завршити успоставом Републике 1911.

Qин Схи Хуанг је значајан владар прије свега због тога што је први успио ујединити Кину у политички ентитет који би се могао назвати националном државом у сувременом смислу ријечи. То је провео не само војним путем, него и бруталном политиком државне централизације, односно стандардизације мјера, писма и језика којом су гушене регионалне посебности. Qин Схи Хуанг је такођер саградио први Кинески зид (дограђен у доба касније династије Минг) уз помоћ робовске радне снаге. Зид је изграђен као обрана од непријатељских племена из средње Азије. Заштићено Кинеским зидом, царство Qин обухваћало је данашњу сјеверну и источну Кину, те се почело ширити на југ.

Династија Qин се, међутим, није одржала. Његов син Qин Схи Ер се показао неспособним угушити серију сељачких устанака, те је свргнут 207. пне. након чега је Кина пала у доба вишегодишње анархије.

Карта из времена династије Хан

Династија Хан

Разједињеност Кине након пропасти династије Qин је кратко трајала. Већ 202. пне. је Лиу Банг (刘邦), један од устаничких вођа, успио себе наметнути свим осталима и прогласити се новим царем по имену Гаозу (高祖) те основати династију са сједиштем у Цханг'ану познату као династија Хан. Његова владавина је представљала својеврстан компромис између феудализма карактеристичног за Зараћене државе и централизма династије Хан. У ту је сврху почело промицање конфуцијанства као својеврсне државне идеологије и строгог меритократског система кадровирања, који је омогућио квалитету и стабилност државне управе. У таквим увјетима је у Кини дошло до процвата културе и технологије, али су створени увјети за територијалну експанзију, која је била карактеристична за дуготрајну владавину цара Wуа када се кинеска власт крајем 2. вијека пне. и почетком 1. вијека пне. проширила на дијелове данашње Сјеверне Кореје и Вијетнама.

Власт династије Хан је накратко прекинута захваљујући амбициозном канцелару Wанг Мангу који је 9. године н.е. преузео пријестоље прогласивши се царем и оснивачем династије Xин. Тај је период, међутим, кратко трајао, јер је Wанг Мангова влада године 23. срушена у сељачким устанцима. Неколико година касније је Лиу Xиу, један од побуњеничких вођа у сродству са ранијим царевима, себе прогласио новим царем под именом Гуангwу. Пријестолница је премјештена на исток у Луоyанг, због чега се овај период назива Источна династија Хан, а ранији период Западна династија Хан. Гуангwу и његови насљедници су донијели нови период благостања и процвата културе у Кини; из тог периода потиче проналазак папира. Истовремено је дошло до продора кинеске војске на запад у Таримску завалу одакле се почео контролирати Пут свиле. Преко њега је у Кину по први пут почео долазити и будизам.

У другој половици 2. вијека, међутим, на двору династије Хан све више почиње јачати утицај еунуха, захваљујући којима је завладала свеопћа корупција у царској управи. Све тежи намети за обично становништво, серија природних катастрофа, као и дјеловање апокалиптичних таоистичких секти је 184. довело до великог сељачког устанка чији су учесници били познати коа Жути турбани. Иако устаници нису успјели свргнути царску власт, она је изгубила свој ауторитет те постала тек обичном марионетом у рукама војних команданата, претворених у господаре рата, а чије ће супарништво прерасти у перманентни грађански рат који ће раскомадати земљу.

Шест династија

Пропаст династије Хан је слиједио период вишевјековне анархије и разједињености Кине познат као Шест династија.

Три краљевства

Детаљ вазе с приказом ратника династије Западни Цхин.

Од свих господара рата на крају династије Хан највише успјеха је имао Цао Цао, чија је база била у сјеверној Кини, и који је од 196. држао под "заштитом" Xиана, посљедњег цара династије Хан, те као канцелар користио његов ауторитет да прошири његову територију и покуша поновно ујединити земљу. Његови напори су међутим доживјели неуспјех захваљујући великој битци код Црвених стијена 208. у којој су сјеверњачку војску зауставиле удружене снаге друге двојице великих господара рата - Лиу Беија, чија је база била у данашњем Сечуану, и Сун Qуана, који је контролирао долину Yангтзеа. Након још неколико година међусобних сукоба Кина се подијелила на три велика подручја под њиховом контролом. Године 220. је Цао Цаов син Цао Пи формално свргнуо цара Xиана и прогласио себе царем нове династије Wеи, која је у стварности контролирала само сјеверну Кину, односно државу касније познату као Цао Wеи. Лиу Беи и Сун Qуан су слиједили његов примјер те се такођер прогласили царевима, основавши тако државе познате као Сху Хан и Источни Wу. Те три државе су касније постале познате као Три краљевства, те предмет инспирације за бројна дјела кинеске умјетности, књижевности и културе, од којих је најпознатије Романса Три краљевства.

Период Wеи и Јин (265 - 420)

Тако створена подјела Кине на Три краљевства се одржала четрдесет година, све док се Цао Wеи није постала довољно снажна да нападне и анектира државу Сху Хан 263. Међутим, у самој Цао Wеи је нагло ојачао клан везан уз премијера Сима Yија, чији су потомци само двије године касније свргнули потомке Цао Цао те основали нову царску династију под именом Јин. Под њиховом влашћу је 280. покорен Источни Wу те је Кина поновно уједињена. Период политичког јединства је, међутим, врло кратко потрајао.

Период Wу Ху (304 - 439)

Династија Јин није била у стању осигурати политичку стабилност. Тако су већ 291. чланови саме династије отпочели Рат осам принчева, који је имао катастрофалне посљедице. Настали метеж су искористили Wу Ху или тзв. "Пет барбарских народа" који су живјели на западним и сјеверним границама Кине, односно као најамници/колонисти у њеном сјеверном дијелу. Почетком 4. вијека је дошло до великог Wу Ху устанка који је довео до колапса царске власти на сјеверу земље, која се била присиљена повући јужно од ријеке Хуаи, а заједно са њом и велики број домицилног кинеског становништва; тај езгодус ће се одразити на културну подјелу између Сјеверне и Јужне Кине која се одражава до данашњих дана. Побједнички Wу Хуи су у сјеверној Кини почели оснивати властите државе као Цхенг Хан и Хан Зхао; оне, међутим, нису дуго трајале, а њихове владарске династије су брзо падале као жртве династијских и међусобних сукоба. Тај је период познат као Шеснаест краљевстава. Успркос дуготрајног каоса и значајних демографских промјена, највећи број Wу Хуа се у том периоду постепено синизирао.

Сјеверне и Јужне династије (420 - 589)

Године 420. је у јужној Кини свргнут посљедњи цар династије Јин. То је значило почетак низа краткотрајних династија и у том подручју Кине, које се називају Јужне династије, док су на сјеверу потомци Wу Ху династија познати као Сјеверне династије. Успркос перманентног грађанског рата, дошло је до процвата културе, дијелом и због тога што се уз дотада доминантно конфуцијанство као владајућа идеологија почео користити дуго потиснути таоизам, али и нова религија - махајана будизам, који ће значајно придонијети очувању културног јединства у том политички каотичном периоду. Исти је период забиљежио и технолошки напредак - тако да кинеска коњица почиње користити стремен, а забиљежен је и напредак на пољу медицине, астрономије, математике и картографије.

Династија Суи (589 - 618)

Године 581. је на сјеверу Кине династију Сјеверни Зхоу срушио Yанг Јиан (楊堅), који се прогласио царем Wеном и основао нову династију Суи. Године 588. је подузео велики поход на југ, присиливши на предају тамошњу династију Цхен. Тако је године 589. Кина први пут уједињена након више од три вијека. Wен је уложио велики напор у поновно стварање не само политичких, него и економских и културних веза између Сјеверне и Јужне Кине, као што је градња Великог канала. Сви ти пројекти су дугорочно успјели, али су краткорочно исцрпили државну благајну, а порези створили дубоко незадовољство које ће ескалирати за вријеме Wенових мање способних насљедника и довести сељачког устанка и пада династије 618. Кинески хисторичари су касније династију Суи почели успоређивати са исто тако краткотрајном династијом Qин.

Династија Т'анг

Царски двор династије Т'анг у игри пола, слика са зида гробнице принца Зханг Хуаиа из 706. године, Xи'ан.

Године 618. је власт у Кини преузео аристократ по имену Ли Yуан, који се прогласио царем Гаозуом и основао династију Танг. Њена владавина, која је потрајала све до 907. године, се сматра једним од златних доба кинеске хисторије, односно периодом дуготрајног мира, просперитета и констатног јачања државе. Гаозу и његови насљедници су се у својој политици наслањали на достигнућа династије Суи, али су настојали избјегавати њихове погрешке. Период је познат по успону будизма који постаје државна религија. Истовремено су отворене нове трговачке руте према западу и југу, те је Кина имале развијене трговачке и дипломатске односе са многим удаљеним земљама, истовремено успоставивши своју културну и војну хегемонију над многим сусједним земљама Далеког истока.

На унутрашњем плану је њено постигнуће Царски испитни систем, чији је задатак био изабрати образоване грађане да служе царству; он се одржао до почетка 20. вијека. Читава је Кина била повезана мрежом поштанских путова, док је пријевоз добара између подручја у долини ријеке Yангтзе и сјевера била омогућена ефикасном мрежом канала и пловних путова. Цареви династије Танг су такођер увели и бројне аграрне реформе чија је сврха била побољшати положај обичних сељака.

Династија је почела слабити захваљујући граничарском генералу Ан Лусхану који је 755. покренуо Ан Схи побуну како би се домогао власти. Иако је ипак на крају изгубио 763., брутални грађански рат однио је животе око 33,000,000 Кинеза. Много је озбиљније посљедице имала побуна генерала Хуанг Цхаоа, који је 881. накратко освојио царску пријестолницу. Иако на крају угушена, ова је побуна значајно начела ауторитет царске династије, како на међународном, тако и на унутрашњем плану.

Династија Сунг

Пад династије Танг године 907. је довео до још једног периода дуготрајног политичког нејединства и сталних сукоба, познатих као Пет династија и Десет краљевстава. "Пет династија" се односи на пет династија које су се до 960. изредале у сјеверној Кини као номинални владари цијеле земље. У исто вријеме су у јужним и западним дијеловима Кине колапс централне власти искористили локални велможе и господари рата који су створили 12 независних држава, иако се традиционално наводи само "Десет краљевстава".

Године 960. династија Сунг, чија је пријестолница била у Каифенгу, је успјела донијети какву-такву стабилност и успоставити власт над највећим дијелом Кине. Период од сљедећих неколико вијекова је такођер карактеризирао релативни просперитет и мир, иако се морала помирити са постојањем супарничких династија које су то вријеме држале велике дијелове Кине. На сјеверу је то била династија Лиао или Китанско Царство (916 - 1125) од које потиче ријеч "Китај" којом се у неким језицима означава "Кина". На западу је то била династија Западни Xиа (1038 - 1227). Успркос тога, династија Сунг је остала упамћена по развоју културе и технологије. Прва је издавала банкноте, користила барут у војне сврхе, увела модерне технике штампе и основала прву сталну ратну морнарицу у кинеској хисторији.

Династија Сунг је године 1121. настојећи поразити династију Лиао склопила савез са Јурченима, номадским народом на сјеверу, који се сматрају прецима данашњих Манџураца. Године 1125. Јурчени су поразили династију Лиао, али су се двије године касније окренули против својих савезника, заузели Каифенг и протјерали династију Сунг из сјеверне Кине. Јурченски владари су тада основали властиту династију Јин, а династија Сунг, која се отад назива Јужни Сунг, им је била присиљена плаћати данак и сматрати их сизеренима.

Кина под Монголским Царством

Кублај Кан

Почетком 13. вијека је дотада разједињена номадских Монгола почео уједињавати Темуџин, касније познат као Џингис Кан. Под његовим водством су Монголи 1209. заузели подручје државе Западни Xиа, а потом године 1211. напали сјеверну Кину, односно подручје под управом династије Јин, освојивши до 1215. сјеверни дио њеног подручја. Џингис Кан се потом окренуо освајању других подручја Еуроазије, док ће освајање остатка Кине (којег је држала династија Јужни Сунг) наставили његови насљедници. Џингис Канов унук Кублај Кан, који је био велики поклоник кинеске културе, се године 1271. прогласио кинеским царем и основао династију Yуан. Након тога покренуо је поход на југ - познат као први у хисторији у коме је важну улогу имало ватрено оружје - и којим је 1279. окончана династија Сунг. Кина је у том тренутку први пут постала уједињена након краја династије Танг, иако први пут потпуно под влашћу страних освајачиа. Кублај Канова држава се истовремено простирала на широм подручју Еуроазије, па се може рећи, ако Монголско Царство схватимо као Кинеско Царство, да је у том тренутку Кина имала највећи територијални опсег у хисторији, односно представљала најпространију државу у хисторији уопће.

Кублај Кан и његови насљедници су на свом огромном подручју донијели мир и политичку стабилност касније познату као Паx Монголица, односно предувјете за дотада незапамћен развој трговине и културних веза међу његовим поданицима. Сматра се како је такво стање искористио познати свјетски путник Марко Поло, захваљујући коме је Кина по први пут дошла у нешто чвршћи контакт са западним свијетом. Са друге стране, пописи становништва и други подаци сугерирају да су монголска освајања због своје бруталности имали озбиљне демографске посљедице по Кину; такођер се сматра да је бубонска куга, односно епидемија која ће касније бити позната као Црна смрт, под монголском влашћу у 14. вијеку погодила и саму Кину. Вјерује се да је та и друге катастрофе потакла дуго тињајући национализам међу Кинезима, односно покрет за збацивање стране власти. Он ће резултирати устанком којим је године 1368. династија Yуан истјерана из Кине од стране Таизија, оснивача династије Минг. Остаци династије Yуан су владали Монголијом, да би у 17. вијеку формално власт предали манџурској династији Qинг.

Династија Минг

Порцуланска посуда из династије Минг

Таизи је, након што је отјерао Монголе, себе прогласио царем по имену Хунг Wу, установивши династију Минг са сједиштем у Пекингу. На свом почетку династија Минг је Кину не само ослободила, него учинила и великом војном силом. У доба династије Минг подигнут је, као заштита од провале народа из унутрашње Азије, чувени Кинески зид. Држи се да је почетком 15. вијека Кина била најцивилизиранија, најбогатија, најпросвјећенија и најнапреднија држава на свијету. У то је доба је чувени морепловац Женг Хе кренуо у своје експедиције. Од 16. вијека почиње и интензивирање контаката са европским земљама, односно европске у Кини, а истодобно се развијају трговачке везе с индијским просторима.

У каснијим периодима династија Минг је Кину, првенствено под утицајем конзервативне неоконфуцијанске идеологије, аграрних схваћања која су потицала предрасуде према трговини и ксенофобије све више изолирала од остатка свијета. Дијелом је то била и посљедица раних успјеха династије Минг, који су довели до синоцентричког и конформистичког погледа на свијет, који је гушио иновативност. То је постепено довело до стагнације и пада који је године 1644. Кину довео под власт династије Qинг. У 19. и 20. вијеку, под снажним дојмом страних освајања, колонизације и безбројних понижења, Кинези су често династију Минг идеализирали као златно доба властите хисторије.

Династија Цх'инг (Qинг)

Цар Зонгли Yамен прима британског велепосланика 1896. године.

Године 1616. се Нурхаци, манџурски велможа и кинески царски вазал, се одметнуо од династије Минг, те, на темељу властитог џурченског поријекла прогласио кинеским царем, односно насљедником џурченске династије Јин. Његове снаге, користећи благодати војне организације познате као Осам барјака, су почеле освајати околна подручја, укључујући подручје данашње Монголије и Кореје. Године 1644. су сељачки устанак и војни пуч Ли Тзу-цх'енга дали прилику Манџурцима да пробију Кинески зид, заузму Пекинг те да свог вођу Хонг Таијиа учине царем и оснивачем нове династије под именом Qинг. Дијелови Кине су, међутим, наставили пружати отпор манџурским завојевачима, те је цијела Кина била потпуно пацифицирана тек 1683.

Владавина династије Qинг је била упамћена по настојању да се манџурска власт консолидира тјерањем кинеских поданика да носе манџурску одјећу и фризуре, а што је вијековима изазивало дубоко незадовољство и потпиривало ксенофобију. Са друге стране, манџурска војна организација се у 17. и 18. вијеку показала довољно успјешном да омогући велику територијалну експанзију кинеске државе, која је освојила данашњи Xињианг, Тибет и Тајван, односно повећала територију два пута у односу на династију Минг. У 18. вијеку је забиљежен драматичан пораст становништва, али је он истовремено изазвао економске проблеме и бројне сељачке устанке. Успркос тога, владари династије Qинг су се сматрали најмоћнијима на свијету, и њихово презриво третирање свих осталих народа и држава као "барбарских" поданика је можда највише дошло до изражаја у фијаску британског Мацартнеyејевог изасланства 1792. године.

Кина је почетком 19. вијека по квантитативним критеријима (број становника, војника, БДП) била уистину најмоћнија држава на свијету, али су све те предности биле анулиране вишевјековним технолошким заостајањем за западним државама. То је први пут дошло до изражаја када је 1839. између Британије и Кине избио први опијумски рат, у коме су британске снаге, успркос малобројности, лако однијеле побједе те који је 1842. резултирао по Кину понижавајућим миром у Нанкингу, односно бројним економским, политичким и територијалним уступцима. Британски примјер ће касније слиједити и друге западне силе као Француска, Русија, САД и Њемачка, користећи комбинацију оружане силе и дипломатских притисака како би од Кине одузеле територију или на њеној територији стварали властите де фацто колоније. Истовремено се династија Qинг морала носити и са тајпиншким устанком, који је од 1851. до 1864. однио неколико десетака милиона живота те Кину додатно ослабио у војном, економском и политичком погледу.

Разлог за додатни губитак престижа династије Qинг је и представљао и сусједни Јапан, који је у другој половици 19. вијека прошао кроз неколико деценија интензивне модернизације, а на крају се и сам прикључио западним државама које су комадале Кину. Први јапанско-кинески рат је тако 1895. завршио још једним понижавајућим поразом царске Кине, односно губитком Тајвана. Настојећи очувати какву-такву популарност у народу, царица Циxи је године 1900. пружила подршку популарном конзервативном покрету тзв. Боксера, који су настојали избацити странце из Кине, али је западна војна интервенција донијела још једно понижење. Код дијела кинеских интелектуалаца, али и војних официра, се након тих догађаја почела стварати свијест како се Кина може равноправно носити са западним силама једино ако прихвати не само њихову технологију, него и идеје као што су национализам, демокрација, либерализам, али републиканство и социјализам.

Република Кина

Сун Yат-сен, оснивач Републике Кине

10. октобра 1911. у граду Wухан је дошло до војне побуне под водством Тонгменгхуија, тајног револуционарног удружења, чији су припадници формирали привремену владу, а њихов примјер су слиједиле бројни гарнизони широм земље, што је довело до Xинхаи револуције, током које је почетком 1912. царски генерал Yуан Схикаи формално свргнуо посљедњег цара Пуyија, означивши крај династије Qинг, као и царске Кине. 12. марта 1912. је Сун Yат-сен, водећи реформистички политичар, у Нањингу формирао привремену владу Републике Кине, а касније од бројних револуционарних група основао политичку странку Куоминтанг.

Нова републиканска влада, међутим, није била у стању успоставити ауторитет на цијелој територији Царства. Није била у стању спријечити Монголију и Тибет да исте године прогласе независност, као ни Yуан Схикаија да 1915. накратко обнови монархију, прогласивши себе царем. Године 1916. је Yуан Схикаи абдицирао, али је његова смрт створила вакуум моћи који су злоупотријебили регионални војни команданти, започевши тзв. еру господара рата. У Кини су нешто касније одредбе Версајског мировног уговора изазвале покрет 4. маја, односно идеју да кинеска модернизација, односно настојање да се земља ослободи страног утицаја мора ићи заједно са радикалним друштвеним реформама. Том ће покрету значајан потицај дати и октобарска револуција у сусједној Русији, односно грађански рат који је многе кинеске интелектуалце потакао да проналазе сличности проблема двије земље, и покушају користити иста рјешења. То је свој одраз пронашло и у стварању Комунистичке партије Кине 1920.

Комунисти су испочетка дјеловали у оквиру широког револуционарног фронта, који је под Сун Yат-сеновим водством из своје базе у јужној Кини покушао заузети контролу над другим дијеловима земље. Након Сунове смрти 1925. је вођом Куоминтанга постао Цхианг Каи-схек; под његовим водством су револуционари, окупљени у Националну револуционарну армију, у Сјеверној експедицији успјели под свој надзор ставити највећи дио јужне и централне Кине, те осигурати номиналну оданост господара рата на сјеверу. Године 1927. Цхианг је изненада прекинуо свој савез са комунистима, сматрајући их својим главним непријатељима. 12. априла 1927. је организирао Шангајски масакр, који је десетковао комунисте у великим градовима, али их је исто тако натјерао да склониште потраже у руралним подручјима. Тамо су организирали прве јединице Народноослободилачке армије које ће се супротставити Цхиангу у дугогодишњем грађанском рату. Подручја под управом комуниста на југу Кине су 1931. постале Кинеска Совјетска Република; Цхианг и његови националисти су је успјели уништити тек након што је 1934. комунистички вођа Мао Зедонг смијењен и под утицајем совјетских савјетника обустављена његова успјешна герилска стратегија. Преживјели комунисти, над којима је команду поновно преузео Мао, су присиљени на двогодишњи исцрпљујући Дуги марш на крају кога су 1936. пронашли уточиште у сјеверном граду/области Yенан.

Године 1937. је сукоб комуниста и националиста привремено обустављен, и то захваљујући Јапану, чије су снаге, користећи инцидент код моста Марка Пола као изговор, започеле масовну инвазију Кине. Јапан је, користећи каос у коме се нашла Кина, већ 1931. заузео Манџурију и успоставио марионетску државу Манџукуо, а потом постепено ширио свој утицај преко про-јапанских господара рата. Отворени сукоб у јулу 1937. је постао познат као други јапанско-кинески рат, а у Кини тај догађај сматрају почетком другог свјетског рата. Цхианг и Мао су невољко пристали на престанак међусобног сукоба, али Цхиангу од тога, барем у почетку, није било неке користи. Цхиангова војска се показала неравноправним противником бројчано слабијим, али боље извјежбаним и вођеним јапанским снагама које су уз подршку морнарице и авијације заузеле не само Пекинг, него и Шангај, а потом све важније луке и градове на истоку земље, присиљавајући Кинезе да се повлаче у унутрашњост. Цхианг је због неспособности да се супростави завојевачу постепено губио подршку у народу, за разлику од комуниста чија је герилска стратегија Јапанцима изазивала далеко веће проблеме.

Јапанска окупација Кине је завршила у љето 1945. када је Јапан капитулирао пред Савезницима. То је довело до краја уједињеног фронта, односно створило увјете за наставак грађанског рата, који је поновно избио у љето 1946. Цхиангове снаге су у њему уживале америчку, а Маове совјетску логистичку подршку. Након почетних успјеха и успркос номиналне бројчане надмоћи, националисти су се од љета 1947. суочили са комунистичком офензивом која их је постепено потискивала на југ. До краја 1949. је под надзором националиста остали једино отоци, од којих је највећи био Тајван.

Комунистичка Кина

Види такође: Хисторија НР Кине и Хисторија Републике Кине (1949-)

Комунисти су 1. октобра 1949. симболички прогласили своју побједу формирањем Народне Републике Кине у Пекингу. Иако је тај догађај симболички означио крај грађанског рата, непријатељства су настављена и сљедеће године када су комунисти заузели Хаинан и још неколико отока; отада, међутим, није било већих војних операција, осим повремених артиљеријских двобоја и поморских блокада, које ће углавном престати до краја 1950-их. Непријатељства никада нису формално окончана никаквим споразумом, а што је довело до комплициране међународноправне ситуације познате као Двије Кине. Тајван се дан-данас сматра настављачем Републике Кине и претендира на данашње територије НР Кине (и Монголије); НР Кина га, пак, сматра "одметнутом провинцијом", коју има право вратити под своју власт, ако је потребно, и војном силом. Двије државе су, међутим, кроз неколико деценија постигле својеврсни модус вивенди и успоставиле економску сурадњу, с тиме да је објема декларативни циљ поновно и мирно уједињење.

Тајван је испочетка преживљавао првенствено уз америчку војну и економску подршку, да би се захваљујући либералној економској политици 1970-их и 1980-их нагло економски ојачао и постао једним од азијских тигрова. На њему је, с друге стране, дуго времена владао Цхиангов аутократски режим и тек је постепено уведена либерална демокрација у западном смислу, односно начета политичка доминација Куоминтанга. Од 1990-их је у Тајвану ојачао и покрет за тајванску независност који се залаже за кидање свих државноправних веза и претензија на копнену Кину.

У копненој Кини је комунистичка власт на међународном плану додатно консолидирана када је у октобру 1950. заузет Тибет (гдје ће девет година касније избити кратки антикинески устанак) као и релативно успјешном интервенцијом на страни Сјевера у корејском рату. Успркос вањских проблема, прве године Маове власти су остале забиљежене као период стабилности незабиљежене од времена опијумског рата. Уведене су бројне друштвене реформе којима је побољшан положај сељака, али и жена. Међутим, Мао је већ 1958. покренуо катастрофалан програм брзе индустријализације познат као Велики корак напријед, који је, због потпуног занемаривања пољопривредне производње довео до слабе жетве те неминовне глади од које је умрло најмање 20,000,000 Кинеза. Маов је ауторитет значајно ослабљен, а дошло је и до сукоба са совјетским савезницима, прије свега због настојања да Кина развије властито нуклеарно оружје, што јој је успјело 1964, али и идеолошких разлога, односно Маовог одбацивања "ревизионистичког" совјетског модела, поготово након дестаљинизације у СССР-у. Мао је 1960-их свој ауторитет настојао побољшати покретањем знамените Културне револуције 1966. која је представљала још једну велику чистку "реакционарних" елемената, и која је имала тешке кадровске посљедице по Кину. Сукоб са Совјетима, који је 1969. двије земље довео до мањег оружаног сукоба 1969. и страха од нуклеарног рата, је, пак, потакао политику раппроцхемента са САД, која је започела са предсједником Ниxоном почетком 1970-их. Доминација радикалних љевичара у кинеској власти је, пак, прекинута Маовом смрћу 1976. када су на власт дошли умјерени љевичари на челу са Хуа Гуофенгом и Денг Xиаопингом.

Денг је до 1978. успио у борби за власт маргинализирати Хуоа, који је настојао у Кини увести реални социјализам совјетског типа. Умјесто тога се Денг започео програм радикалних економских реформи, користећи као аргумент кинеско технолошко заостајање, које је између осталога, постало видљиво и у кинеско-вијетнамском рату 1979. Денгов је приступ, с једне стране, инзистирао на постепеној економској либерализацији - па су тако у Кину уведени слободно тржиште и капитализам - док је, са друге стране, задржан ауторитарни једнопартијски систем и политичка репресија, захваљујући којој су се проводиле и неке непопуларне реформе, попут политике једног дјетета којој је циљ био смањити будући демографски притисак и уз њега везане социјалне и политичке тензије. Денгове су реформе крајем 1980-их, пак, изазвале и покрет за политичке реформе међу студентима, који ће ескалирати Тјенанменским демонстрацијама у прољеће 1989. Њихово брутално и крваво гушење је изазвало велики одијум према НР Кини у међународној јавности, али су у самој НР Кини Денгове реформе настављене све до данас. Године 1997. је НР Кина од Британаца преузела Хонг Конг, а од Португала 1999. Макао. Акумулација богатства је у посљедња два деценија НР Кину учинила једном од водећих индустријских сила свијета. Од почетка 21. вијека НР Кина се почиње све више сматрати и политичком силом са амбицијама да истисне САД са мјеста глобалног хегемона.

Кронолошка таблица

Година	Важни хисторијски догађаји
око.1650.-1027. пне.	Династија Сханг влада сјеверном Кином; развијају се рад са бронцом и писање.
221. пне.	Први цар Qин Схи Хуангди утемељује династију Qин и уједињује земљу.
221. пне.- 618.	Гради се Кинески зид
589.-618.	Кратковјечна династија Суи повезује постојеће канале и довршава Велики канал Кине што повезује велике ријеке.
618.-906.	Династија Танг доноси Кини велики напредак; цвјетају умјетност и трговина.
960.-1279.	У вријеме династије Сонг долази до индустријске револуције.
1279.	Монголи под водством Кублај-Кана заузимају Кину; дуж Пут свиле цвјета трговина са Еуропом.
1368.-1644.	Под династијом Минг Кина постаје свјетска сила.
1644.-1911.	Манџуријска династија.
1911.	У Кини проглашена република.
1949.	Комунисти проглашавају Народну Републику Кину.
1966.	Мао Зедонг покреће Културну револуцију.
1997.	Умире Денг Xиаопинг. УК враћа Кини Хонг Конг.
1999.	Португал враћа Мацао Кини.

Повезнице

• Кинеска умјетност
• Кинеска култура

Екстерни линкови

Хисторија Кине на Wикимедијиној остави

• Хисторy оф Цхина: Табле оф Цонтентс - Цхаос Гроуп ат Университy оф Марyланд
• (zh)Цхинесе Датабасе бy Ацадемиа Синица
• (zh)Манусцрипт анд Грапхицс Датабасе Архивирано 2020-05-06 на Wаyбацк Мацхине-у бy Ацадемиа Синица
• Цхина Цхронологy Wорлд Хисторy Датабасе Архивирано 2010-11-08 на Wаyбацк Мацхине-у
• Анциент Асиан Wорлд Архивирано 2012-05-15 на Wаyбацк Мацхине-уХисторy, цултуре анд арцхаеологy оф тхе анциент Асиан цонтинент. Манy артицлес анд пицтурес
• А универсал гуиде фор Цхина студиес Архивирано 2012-11-29 на Wаyбацк Мацхине-у
• Цхинесе Хисторy Форум Архивирано 2017-07-02 на Wаyбацк Мацхине-у
• Хисторy Форум - Дисцусс Цхинесе хисторy ат Хисторy Форум'с Асиан Хисторy сецтион
• Цхинесе Сиеге Wарфаре - Мецханицал Артиллерy анд Сиеге Wеапонс оф Антиqуитy - Ан Иллустратед Хисторy боугхт то yоу бy Хисторy Форум
• А Симплифиед Хисторy оф Цхина
• Yин Yу Танг: А Цхинесе Хоме Еxплоре тхе хисторицал цонтентс оф доместиц арцхитецтуре дуринг тхе Qинг дyнастy анд итс пертиненце то Цхинесе херитаге анд хисторицал цултуре.
• Еарлy Медиевал Цхина Архивирано 2006-07-19 на Wаyбацк Мацхине-у ис а јоурнал девотед то ацадемиц сцхоларсхип релатинг то тхе период роугхлy бетwеен тхе енд оф тхе Хан анд бегиннинг оф тхе Танг ерас.
• Цултурал Револутион Пропаганда Постер
• Цхина Редисцоверс итс Оwн Хисторy 100 минуте лецтуре он Цхинесе хисторy гивен бy реноwнед сцхолар/аутхор Yу Yинг-схих, Емеритус Профессор оф Еаст Асиан Студиес анд Хисторy ат Принцетон Университy.