Химан

Потребно разликовати од државне химне.

Химан или химна је врста пјесме, обично религиозног садржаја, особито писан у сврху одавања славе, хвале или изрицања поклонства, а најчешће упућен неком богу или значајном лику неке вјере.

Етимологија

Ријеч химан долази од грчке именице ὕμνος хyмнос што означује „пјесму хвале.“ Грчка ријеч изводи се из праиндоеуропског коријена *сх₂ем- „пјевати“ а повезана је и с хетитиским ишḫамаи „пјева“ и санскртским сāман „пјесма.“

Пјевање химана назива се химнодија, а иста се ријеч раби и када се жели означити збир одређених химана, било да припадају заједничком раздобљу, одређеној култури или одређеној религијској или иној скупини. Збирка химана назива се химнал, а знанственик који се бави химнима химнолог.

Познати древни химни

Међу најпознатије древне химне убраја се Велики Атонов химан што га је написао фараон Ехнатон, потом збирка химана хиндуистичке традиције названа Веде, док је на Западу најпознатија химнодијска традиција она која почиње с Хомером, а баве се боговима грчке митологије.

У кршћанској предаји

Кршћанска је предаја понајприје била надахнута Псалмима, нарочитим пјесмама Старога завјета, а химни су у првом реду били управљени Богу, а онда и Исусу Кристу.

Химни у кршћанству често имају посебну тему повезану с раздобљем литургијске године или с одређеним благданом, као што је Божић, Ускрс и слично. Други су намијењени посебним приликама кршћанскога славља, као што је славље еухаристије, крштења или спровода.

У Католичкој, Православној и Источним Црквама химни су понекад управљени и свецима, а посебице Дјевици Марији. У православним црквама се за њих користи израз тропар.