Хенрy VIII од Енглеске
| Хенрy VIII | |
|---|---|
| Крлаљ Енглеске; Краљ Ирске...(даље) | |
| |
| Портрет Хенрика VIII., дјело Ханса Холбеина | |
| Владавина | 21.4. 1509 – 28.1. 1547 |
| Крунидба | 23.6. 1509 |
| Сахрањен/а | Ст Георге'с Цхапел, Wиндсор Цастле |
| Претходник | Хенрy VII |
| Насљедник | Едwард VI |
| Супруг/а од | Цатхерине оф Арагон 1509-1533 Анне Болеyн |
| Потомство | Марy I Тудор Хенрy ФитзРоy Елизабетх I Едwард VI |
| Краљевска кућа | Династија Тудор |
| Отац | Хенрy VII |
| Мајка | Елизабетх оф Yорк |
Хенрик VIII. (Палача Плацентиа поред Греенwицха, 28.6. 1491. – Палача Wхитехалл, 28.1. 1547.), краљ Енглеске и господар Ирске.
Младост[уреди | уреди извор]
Рођен је у Палачи Плацентиа поред Греенwицха као треће дијете Хенрика VII. и Елизабете од Yорка. Још као сасвим мало дијете добио је титулу војвода од Yорка. Његов старији брат, принц Артур, био је службени насљедник енглеске круне и он је, слиједом споразума Хенрика VII. и Краљевине Шпањолске оженио шеснаестогодишњу Катарину Арагонску 1501. године. 1502. године, Артур се разболио и убрзо умро. Четрнаест мјесеци касније Хенрик VII. је, тада тринестогодишњег Хенрика, који је и службено постао насљедник круне, уз папину дозволу, заручио за тада осамнаестогодишњу братову удовицу Катарину Арагонску. Када је 1505, Хенрик VII. изгубио интерес за савез са Шпањолском Хенрик је био присиљен дати изјаву да су његове заруке биле договорене без његове приволе.
Владавина[уреди | уреди извор]
У априлу 1509. Хенрик VII. је умро, а Хенрик је наслиједио енглеску круну. [[11.6.|11. јуна] 1509 оженио је Катарину Арагонску, а 24. липња исте године обоје су окруњени у Wестминстерској опатији.
Својим првим потезима Хенрик је као нови владар хтио указати да ће се његова владавина разликовати од владавине његова оца. Прво је уклонио водеће личности из власти Хенрика VII. А након тога је на вањском плану почео водити другачију политику од мирољубиве политике свога оца. Хенрик је себе сматрао ратничким краљем. У својим млађим годинама већи дио енергије посветио је надметању с другим државама тог раздобља, упадљивом разметању и развоју династичког поноса, а мање националним интересима.
Ушао је у савез са појединим еуропским државама против Француске, против које је и заратио. Особно је водио походе против Француске побиједивши у бици код Спурса 1513., али је рат на крају завршен мировним споразумом 1514. године. У цјелини гледавши, вањскополитички је Енглеску укључио у тадашње еуропске политичке тијекове и збивања као важан и непријелазан, иако не пресудан, фактор.
Ратови су, међутим, са својим трошковима израде бројних топова, нових утврда и бројних топова стварали озбиљне финанцијске проблеме. Покушај да се 1525. уведе "љубазна потпора" за финанцирање Хенрикове вањске политике довео је до избијања нереда па се од тога додатног пореза одустало.
У поводу појаве реформације на континенту Хенрик је своју политику окренуо ка папи тако што је је 1521. прогласио Закон о седам сакрамената, којим се побијају реформаторске идеје и тезе Мартина Лутхера, те бране темељи католичког учења, а због којег је од папе Лава X. добио титулу "Бранитељ вјере" (Дефенсор фидеи).
Хенрик је био врло свестрана особа, бавио се спортом и био вјешт глазбеник и пјесник. На његову двору владао је прогресивни, ренесансни и иновативни дух, како на знанственом, тако и на умјетничком пољу. Подстакнут открићем Новог свијета дао је израдити, за то доба, најмодернију карту свијета.
Његова владавина одликовала се изразитом законодавном активношћу која је за собом оставила многе законе као на примјер Закон о унији којим је 1536. Енглеској прикључен Wалес, а енглески језик је постао јединим службеним у тој покрајини, унаточ томе што је већина становништва говорила велшки језик. Међу законима које су донешени тијеком Хенрикове владавине многи су били контроверзни као на примјер Буггерy Ацт који је био први закон против содомије, Wитцхцрафт Ацт којим се кажњавало и прогањало вјештице, те Закон о издаји из 1534. године којим је појам издаје проширио и на ријечи не само на дјела.
Бракови[уреди | уреди извор]
Хенриков приватни живот се врло често испреплетао са државним пословима и политиком. Његова жеља за добивањем мушког насљедника и брачни живот уско су утјецали како на тадашњу али и будућу вањску и унутарњу политику Енглеске, тако и на положај вјере у Енглеској и односе са поглаваром Католичке цркве папом.
Катарина Арагонска била је са Хенриком трудна седам пута, но преживјело је само једно дијете, кћи Марија. Хенрик је, међутим, силно желио мушког насљедника, јер је сматрао да једино син може осигурати континуитет енглеске круне. У почетку је уз Катарину имао двије љубавнице, Марy Болеyн и Елизабетх Блоунт, но заљубио се у Марyну сестру Ану Болеyн. Када је схватио да Катарина (која је касније 1536. године умрла од рака) више неће моћи имати дјеце, превладала је његова жеља да добије сина, а једини пут да га законито добије са Аном Болеyн био је да се растави од Катарине. Стога је покушао увјерити папу Клемента VII. да му поништи брак са Катарином. Испрва неодлучан, папа 1529. под притиском шпањолског краља Карла V. одбија испунити Хенриков захтјев. Иако је још 1521. од папе Лава X. добио титулу "Бранитељ вјере" (Дефенсор фидеи), Хенрик је одлучио игнорирати папинску одбијеницу и 25.1. 1533. године самовољно се вјенчао с Аном Болеyн, поставивши претходно за цантербурyијског надбискупа Тхомаса Цранмера који је пристао обавити вјенчање. Папа је недуго затим екскомуницирао Хенрика, а овај је пак сазвао парламент у којем је изгласан Закон о врховништву (Ацт оф Супремацy, 1534.), према којем се на челу државе и цркве, назване англиканском, налази краљ. Након раскола с Римом и осамостаљења Англиканске цркве распустио је све самостане и конфисцирао њихову имовину.
Ана Болеyн је са Хенриком неколико пута остала трудна, али је Хенрику родила кћер Елизабету, умјесто толико жељеног сина. Стога је убрзо доспјела у Хенрикову немилост, јер је овај сву своју пажњу почео посвећивати Јане Сеyмоур, а како је са њом желио добити законитог сина морао се развести од Ане Болеyн. Стога је иста 1536. године била оптужена за вјештичарење, прељуб и инцест са братом, те је осуђена и погубљена одрубљивањем главе исте године.
Дан након погубљења Ане Болеyн 1536. године, Хенрик се оженио са Јане Сеyмоур, која му је слиједеће 1537. године родила сина Едварда, те умрла дванаест дана по његову рођењу. Хенрик је њеном смрћу био дубоко погођен јер је Јане сматрао својом "једином истинском женом" која му је дала очајнички жељеног сина и насљедника.
1540. године Хенрик се поновно оженио, и то сестром свог савезника у сукобу са папом, војводе од Цлевеса, Аном од Клевеа. Премда је сматрао да је Ана неатрактивна, оженио ју је из прагматичних политичких разлога, но никада с њом није успоставио било какав брачни однос па је брак поништен из разлога што није нити конзумиран а Ана од Клевеа је добила титулу Краљеве сестре. Гроф од Ессеxа који је договарао овај брак осуђен је и погубљен одрубљивањем главе.
Дана 28.7. 1540., исти дан када је погубљен гроф од Ессеxа, Хенрик се оженио са Катарином Хоwард, рођаком Ане Болеyн. Хенрик је у почетку био одушевљен њоме због њене младости (имала је тек шеснаест година). Но Катарина је убрзо Хенрика преварила с једним дворјанином, па је брак поништен, а Катарина је погубљена у вељачи 1542. године у доби од осамнаест година.
Задња Хенрикова жена била је Катарина Парр, богата протестантица коју је Хенрик оженио 1543. године и која је заслужна за помирење Хенрика са својим својим кћерима, Маријом. и Елизабетом, које су раније, поништавањем бракова њихових мајки са Хенриком, биле искључене из насљеђивања и које су слиједом тога опет постале могуће насљеднице енглеске круне.
Каснија владавина и смрт[уреди | уреди извор]
Претпоставља се, иако то никада није доказано, да је Хенрик боловао од сифилиса који је вјеројатно довео до његове смрти дана 28.1. 1547. године, а наслиједио га је син Едвард. Његов живот и владавину описао је Wиллиам Схакеспеаре у својој повијесној драми Хенрик VIII.
Повезано[уреди | уреди извор]
| Претходник: | Краљ Енглеске | Насљедник: |
| Хенрик VII. | Едвард VI. |
