Геологија

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Поглед на Земљу из свемира

Геологија је знаност која се бави проучавањем Земље. Покушава објаснити како је Земља формирана и како се мијења. Знанственици који се тиме баве зову се геолози и проучавају тло, стијене, планине, ријеке, оцеане и друге дијелове Земље. Ријеч геологија је настала од грчких ријечи γη (Геа = Земља) и λογος (логос = знаност) (расправа, дискусија).

Хисторија[уреди | уреди извор]

Спознаје о врло сложеној проблематици постанка и развитка Земље јављале су се поступно, а неке датирају још из античких времена. Но, тек у 15. вијеку долази до покушаја систематизације знања о Земљи, а поступно се јављају и нови појмови као темељ геологије у настајању.

У Средњем вијеку су остаци изумрлих организама најчешће сматрани "игром природе" или доказима "опћег потопа". Но, већ је Леонардо да Винци (1452. – 1519.) упозорио да једним се "потопом" не може објаснити распрострањеност фосилних остатака морских организама на копну. Осим тога, он је био свјестан дугог трајања геолошке прошлости, а описао је и први геокемијски циклус (вода испире сол из тла и односи је у море које се тако заслањује, а због издизања морског дна стварају се лагуне гдје се вода испарује и таложи нови слој, који опет може бити потопљен...). Леонардо да Винци је схватио и одос ерозије тла и издизања копна (ерозија нарушава равнотежу у литосфери, а она се поновно успоставља издизањем).

Шири интерес за геолошке проблеме изазвале су расправе између тзв. нептуниста и плутониста. Нептунисти, на челу с А. Г. Wернером су оживили стару идеју Талеса из Милета (7./6. в. пне.), приписивајући постанак стијена литосфере - води. Због тога су и добили назив према античком богу оцеана Нептуну. Плутонисти, на челу с Ј. Хуттон су оживили запажање Страбона (1. в. пне.) држећи да су поједине стијене настале у вези с вулканским ерупцијама. Названи су по богу подземља, Плутону.

Х. Б. де Сауссуре, (18. в.) први је схватио да су нагнути слојеви посљедица кретања литосфере и продора старијих стијена кроз млађе. Е. де Беаумонт (19. в.) први спознаје улогу расједа у постанку долине Рајне, а тврди и да тектонске силе настају због хлађења Земље и стезања њезина обујма.

Георгес Цувиер (18./19. в.) поставља темеље знанственог проучавања фосилних остатака организама, а Wиллиам Смитх (1769. – 1839.) их суставно примјењује за одређивање релативне старости стијена Земљине коре те за цртање прве геолошке карте на којој је приказана површина Велике Британије. Уочава се и латерална варијабилност истодобних стијена, па тако настаје појам фацијеса (А. Гресслy, 1838.).

Проналаском радиоактивности геолози су напокон добили моћан алат за одређивање старости стијена. Наиме, прије тога геолошка временска скала није имала бројке и није се знало када је које раздобље Земљине прошлости почело или завршило, него су се само одређивали релативни односи. Старост Земље први је одредио амерички геокемичар Цлаир Цамерон Паттерсон, полазећи од претпоставке да је постанак свих тијела Сунчевог сустава био истовремен, па је датирао старост метеорита. Његова бројка од 4,5 милијарде година није се превише мијењала нити развојем других метода.

Најпознатији и једини геолог који је узорковао стијене изван нашега матичног планета јесте др. Харрисон Сцхмитт (рођ. 1935.). Он је, уз то што је геолог, био и астронаут, сенатор те до сада задња особе која је ходала Мјесецом.

Појам геосинклинале као лабилног седиментацијског простора, насталог ломљењем и савијањем Земљине коре добива на значењу 1900. када га је истакао Е. Хауг при постанку уланчаних горских сустава. Та је хипотеза, као превише комплицирана те мањкава доказима и могућностима предвиђања, била осуђена на пропаст. Геосинклинала остаје у средишту интереса геолога све средине 1960-их, када се показало да је погрешна па је замијењена пуно елегантнијом теоријом тектонике плоча. Та смјена геолошких парадигми и прихваћање концепта тектонике плоча сматра се једним од највећих напредака у повијести геологије. Напокон су геолози добили једноставну и свеобухватну теорију којом могу објаснити готово све геолошке процесе - од распореда потреса и вулкана, преко издизања планина све до метаморфних фацијеса и типова магматизма. Најзаслужнији за развој теорије тектонике плоча били су Алфред Wегенер, њемачки геофизичар који је популаризирао хипотезу о помицању континената, те Харрy Хесс, амерички марински геолог који је уочио процес тзв. ширења морског дна. Међутим, не треба заборавити да су развоју ове теорије доприњели многи знанственици, посебно група геофизичара са свеучилишта Цолумбиа, која је спојила ова два концепта у јединствену теорију какву данас познајемо.

Од локалних истраживача који су у раним фазама развитка знаности о Земљи истичу се Руђер Бошковић (1711. – 1787.) који је писао о компензацији масâ унутар гора и тако поставио темеље каснијем развоју теорије изостазије. Регионалне поремећаје силе теже тумачио је различитом густоћом горњих и доњих дијелова Земљине коре. Касније је Ђуро Пилар (1846. – 1893.) расправља о узроцима ледених доба и повезује их с ексцентричношћу Земљине путање, а касније се бави узроцима потреса за које каже да су најуже повезни са стварањем пукотина и расједа у Земљиној кори.

Андрија Мохоровичић (1857. – 1936.) на основи потреса са жариштем у Покупљу (25 км јужно од Загреба) доказао је 1909. да у дубини од 54 км постоји јак дисконтинуитет у ширењу потресних валова, који је по њему добио назив Мохоровичићев дисконтинуитет.

За развитак геологије у националним оквирима заслужан је Љ. Вукотиновић (1813. – 1893.) потичући писање знанствених дјела на народном језику што је захтијевало и ствараје домаће терминлогије.

Професионалне темеље националном геолошком школству у Хрватској, не само у оквиру високошколског образовања, него и у истраживачком погледу, постављају Ђуро Пилар и Драгутин Горјановић Крамбергер (1856. – 1936.).

Важнији геолошки принципи[уреди | уреди извор]

Данас опћепознати принцип униформитаризма је кључ за рјешавање неких или можемо чак рећи и свих питања геолошке прошлости. Гласи: "Прошлост је кључ за садашњост" што би рекло да процеси који владају данас су владали и у прошлости те проматрањем данашњих збивања можемо закључивати о геолошкој прошлости.

Поља и сродне дисциплине[уреди | уреди извор]

Регионална геологија[уреди | уреди извор]

Регионална геологија рашчлањује Земљу на поједине заокружене регије: континенте, оцеане, горске суставе, копнене водене базене, рудне појасеве и друге цјелине, приказујући њихову грађу, корисне сировине и друге елементе природне животне основе. Уз елементе стратиграфске и опће геологије, пажња се посвећује и проблемима усмјереног интереса (минералне сировине, вода, могућност геотехничких захвата и др.), па постоји уска веза с инжињерском геологијом и хидрогеологијом, рудном геологијом, сеизмологијом, оцеанологијом итд.

Вањске везе[уреди | уреди извор]

У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Геологy
Потражите израз геологија у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Geologija&oldid=40849317”