Фриедрицх Ниетзсцхе

Фриедрицх Ниетзсцхе
Филозофија XIX века
Западна филозофија
Биографске информације
Рођење	15. октобар 1844 Рекен, Саксонија
Смрт	25. 8. 1900. (доб: 55) Вајмар, Немачка
Филозофија
Школа/Традиција	Континентална филозофија, Вајмарски класицизам; Претеча Егзистенцијализма, Постмодернизма, Постструктурализма, Психоанализе
Главни интереси	естетика, епистемологија, етика филологија
Знамените идеје
Дуализам Аполон-Дионис, Вечити повратак, Нихилизам, Смрт Бога
Инспирација
Од Емерсон, Гете, Хајн, Хераклит, Шилер, Шопенхауер, Спиноза, Вагнер
На Батај, Ками, Делуз, Дерида, Фуко, Хајдигер, Икбал, Џасперс, Ранд, Рилке, Сартр

Фриедрицх Wилхелм Ниетзсцхе, 1861.

Фридрих Вилхелм Ниче (нем. Фриедрицх Wилхелм Ниетзсцхе; 15. октобар 1844 — 25. август 1900) радикални немачки филозоф-песник, један од највећих модерних мислилаца и један од најжешћих критичара западне културе и хришћанства. Филолог, филозоф и песник. Студирао је класичну филологију и кратко време радио као професор у Базелу, али је морао да се повуче због болести. На Ничеа су највише утицали Шопенхауер, композитор Вагнер и предсократовски филозофи, нарочито Хераклит. Неретко, Ничеа означавају као једног од зачетника егзистенцијализма, заједно са Сереном Киеркегаром

Ниче је оставио за собом изузетна дела са далекосежним утицајем. Он је један од главних утемељивача "Лебенс-пхилосопхиае" (филозофије живота), која доживљава васкрсење и ренесансу у "духу нашег доба".

Детињство и младост

Ниче је рођен у граду Рекену (поред Лицена), у протестантској породици. Његов отац Лудвиг као и његов деда били су протестански пастори. Отац му је умро када је имао само 4 године што је оставило дубок траг на њега. Школовао се у Пфорти која је била изузетно строга школа и остављала ученицима јако мало слободног времена. Ту је стекао и основе познавања класичних језика и књижевности. Био је почео да студира теологију, али се онда уписао на класичну филологију. После бриљантно завршених студија, Ниче је био извесно време, док се није разболео, професор у Базелу. Доктор наука је постао са 24 године без одбране тезе захваљујући професору Ричлу који је у њему видео велики таленат за филологију. Године 1868. Ниче је упознао славног немачког композитора Рихарда Вагнера који је био онолико стар колико би био његов отац да је жив. Вагнер и Ниче су формирали однос отац-син и сам Ниче је био невероватно одан Вагнеру и одушевљен њиме. Године 1871.-1872. излази прва ничеова филозофска књига "Рођење Трагедије". Снажан утицај Вагнеријанских идеја које су опет као и Ничеове биле под утицајем филозофије Артура Шопенхауера готово се може наћи током целе књиге. Иако има неоспорну филозофску вредност није погрешно рећи да је она одбрана и величање Вагнерове музике и естетике. Током писања његове друге књиге "Несавремена Разматрања" (од 4 дела) Ниче се филозофски осамостаљује и раскида однос са Вагнером. Године 1889. Ниче је доживео нервни слом. После парализе, он је последњих 11 година живота провео потпуно помрачене свести, а о њему су бринуле мајка и сестра.

Иначе, Ничеова најпознатија дела су: Рођење трагедије из духа музике, филозофска поема "Тако је говорио Заратустра" (које је према првобитној замисли требало да се зове "Воља за моћ, покушај превредновања свих вредности"), иморалистички спис и предигра филозофије будућности, са насловом С ону страну добра и зла, затим Генеалогија морала, Антихрист, аутобиографски есеј Ецце хомо и збирка филозофских вињета Воља и моћ. Неоспорни су Ничеови утицају на филозофе живота, потоње мислиоце егзистенције, психоаналитичаре, као и на неке књижевнике, као што су Август Стринберг, Џорџ Бернард Шо, Андре Жид, Ромен Ролан, Албер Ками, Мирослав Крлежа, Мартин Хајдегер и други.

Ниче кроз перо Штефана Цвајга

Ничеов опис верно је пренео на папир писац Штефан Цвајг.

Пркосно уздигнута глава јунака, високо избочено чело сво избраздано мрачним мислима, тешки увојци косе изнад напетог пркосног затиљка. Испод обрва светлуца соколски поглед, а сваки мишић умнога лица, сав је напет од воље, здравља и снаге. Верцингеториксови бркови мужевно му се спуштају изнад опорих усана и избочене браде, показујући варварског ратника, па човек нехотице уз ту лављу главу чврстих мишића може замислити германски викиншки лик с победничким мачем, рогом и копљем

Нихилизам

Нихилизам означава историјско кретање Европе кроз претходне векове, које је одредио и садашњи век. То је време у којем већ две хиљаде година преовлаадва онто-теолошки хоризонт тумачења света, хришћанска религија и морал. Ниче разликује две врсте нихилизма: пасивни и активни. Пасивни нихилизам је израз стања у коме постојећи вредности не задовољавају животне потребе-не значе ништа. Али он је полазиште за активни нихилизам, за свесно одбацивање и разарање постојећих вредности, како би се створили услови за поновно јединство културе и живота. По себи се разуме да Ниче није измислио нихилизам - нити је припремио његов долазак, нити је прокрчио пут његовој превласти у нашем времену. НЈегова је заслуга само у томе што је први јасно препознао нихилистичко лице савременог света. Што је први проговорио о растућој пустињи модерне безбедности, што је први гласно установио да је Запад изгубио веру у виши смисао живота. Ниче је дошао у прилику да схвати нихилизам као пролазно, привремено стање. I штавише пошло му је за руком да октрије скривену шансу коју нихилизам пружа данашњем човеку. Да схвати овај повесни догађај као добар знак, као знамење животне обнове, као први наговештај преласка на нове услове постојања Ниче на једном месту изричито тврди, нихилизам је у усти мах грозничаво стање кризе с позитивним, а не само негативним предзнаком. Нихилизам је залога будуће зрелости живота. Стога је неоправдано свако опирање његовој превласти, стога је неумесна свака борба против њега.

Натчовек

Натчовек је највиши облик воље за моћ који одређује смисао опстанка на Земљи: Циљ није човечанство, него више но човек!. НЈегов циљ је у сталном повећању воље за моћ из чега произилази да нема за циљ подређивање натприродном свету. Афирмација себе, а не потчињавање натприродном, суштина је Ничеове преокупације натчовеком. У супротном, човек остаје да живи као малограђанин у својим животињским ужицима као у надреалном амбијенту. Натчовек је огледало дионизијске воље која хоће само себе, односно вечна афирмација свег постојећег.

Учинити натчовека господарем света значило бирашчовечење постојећег човека, учинити га огољеним од досадашњих вредности. Рушењем постојећих вредности, што је омогућено учењем о вечном враћању истог, натчовек се открива као природа, анималност, владавина несвесног. Тиме Ниче врши алтерацију човека од тужђег, хришћанског човека ка човеку природе, рашчовеченом човеку нових вредности. То значи да Ниче суштину човека одређује као реактивно постојање. На тај начин човек постојећих вредности мора да жели своју пропаст, свој силазак, како би превазишао себе: Мртви су сви богови, сада желимо да живи натчовек- то нека једном у велико подне буде наша последња воља! Човек у досадашњој историји није био способан да загосподари Земљом, јер је стално био усмерен против ње. Због тога човек треба да буде над собом, да превазиђе себе. У том погледу натчовек не представља плод необуздане испразне фантазије. Са друге стране, природу натчовека не можемо открити у оквиру традиционалне-хришћанске историје, већ је потребно искорачити из ње. Управо овај искорак може да одреди судбину и будућност целе Земље.

Ничеова писма

Између Ничеове филозофије и живота постоји присна унутрашња веза, далеко приснија него што је то случај са осталим филозофима. Мотив усамљености постаје окосница Ничеових писама. О својој усамљности Ниче је први пут проговорио у писмима школском другу, пријатељу Е. Родеу, писаним за време служења војног рока. У једном од њих каже да је прилично усамљен јер "у кругу својих познатих" нема ни пријатеља ни филолога. Млади Ниче је доживео је доживео и схватио усамљеност сасвим скромно и безазлено - као чисто спољашњу препреку. Ниче је проговорио у писму Хајнриху Кезелицу из 1878 очигледно дубоко повређен слабим пријемом на који је наишла његова књига "Људско, одвише људско" код његових пријатеља. Накнадно је тачно увидео да су унутрашње препреке људима кудикамо тежи и важнији од спољашњих. С тога је признао да се осећа усамљеним не зато што је физички удаљен од њих, већ зато што је изгубио поверење откривши да нема ничег заједничког са њима.

Јачању и продубљивању осећаја усамљености знатно је допринео мучан растанака са Лу Саломе и Паулом Рееом после кратког али интензивног дружења. Послењих година пред слом Ниче је најзад изгубио веру у пријатеље и пријатељство. О томе веома упечатљиво сведочи писмо сестри у коме каже:

Почев од дечјих ногу до сада нисам нашао никога с ким би имао исту муку на срцу и савести. Скоро све моје људске везе настале су из напада осећања усамљености. Овербек баш као и Рее, Малвида баш као и Кезелиц - био сам смешно срећан када сам с неким нашао или веровао да налазим макар и трунчицу заједничког.

Свој исповедни тон наставља и у следећем писму.

Ако изузмем Вагнера, нико ми до сада ни хиљадитим делом страсти патње није изашао у сусрет да бих се са њим "разумео", тако сам још као дете био сам, а и данас сам то у својој 44-тој години живота.

Стил је онакав какав је човек

Око 1869. године

Оно што је посебно карактеристично за Ничеа јесте његов стил. Тако се још једном потврђује тачност оне Бигонове да је човек стил и обратно. Прво што се може запазити јесте да Ничеова дела више личе на песничку прозу него на филозофска дела. Можда је то зато што њему никада нису својствени ведрина мудраца и спокојство уравнотеженог духа. Он је био емотиван и интуитиван, страствен и патетичан човек. Језик његовог главног јунака Заратустре јесте језик дитирамба, а не суптилне филозофске анализе. Његова песничко-филозофска реч има опојну прометејску снагу. Ниче експлиците тврди: "Моја филозофија доноси победоносну мисао од које коначно пропада сваки други начин мишљења". Он пише по надахнућу и асоцијацијама "задиркује" филозофске теме, више сугерише него што аргументује. Своју филозофију назива и "експерименталном" зато што, заправо експериментише идејама. То је навело неке педагоге да констатују како је Ниче заразан, отрован за омладину.

Негује исповедни стил писања, који су користили и неки филозофи и пре њега: Блез Паскал, Жан Жак Русо, Мишел Ејкем де Монтењ, Сорен Кјеркегор и други. Сви они мање доказују а више показују, тј. саопштавају. Дијалог има субјективну дијалектику, потискује монолог. Отуда није никакво изненађење што Ниче узима на нишан пре свега "дијалектичаре" Сократа и Платона. Он као из топа испуцава идеје и, како каже сам, "филозофира чекићем", јер "није човек, већ динамит". У вези с тим, одбацујући тврдње да је Ниче био луд, Брана Петронијевић виспрено закључује да је Ниче само "до лудила био уверен у истинитост својих ставова". Одиста, Ниче је волео да се изједначава са Дионисом (Бахом) и Заратрустом и да отворено иступи као профет (пророк).

Ничеова прва интелектуална љубав био је Шопенхауер, под чијим окриљем је стасао и још један необични геније Сигмунд Фројд. Међутим, насупрот "учитељевом" песимизму, Ниче развија херојски животни оптимизам. При томе изричито каже да би више волео да буде Дионисов сатир него хришћански светац. Његови мишљеници су пресократици и спартанци. Ниче пише како му у близини Хераклита постаје топлије. I писао је по угледу на његове афоризме. У свом првом значајнијем делу Рођење трагедије из духа музике, Ниче разликује дионизијски и аполонски елеменат грчке душевности и духовности - тумачећи трагедију, слично Аристотелу, као аполонско оплемењивање дионизијских тежњи. Иначе, Ниче Аполона означава као начело ликовних уметности, а Диониса као начело Музике. Ова Ничеова дистинкција дионизијског и аполонског у човеку, слична Фројдовом разликовању Ероса и Танатоса, поклапа се заправо, са разликом између Хегелове "идеје" и Шопенхауерове "воље".

Појава Сократа је, и за Ничеа, прекретница у развоју грчко-европске културе, али у негативном смислу. Он је за Ничеа, у ствари, први декадент, јер је својим просветитељским интелектуализмом пореметио односе између дионизијског и аполонског елемента културе, у корист овог другог. Од њега, наводно, култура стално ретардира, превише је рационалистичка и тиме непријатељска према животу, који за Ничеа није ништа друго до "вечно враћање истог", чија је суштина "воља за моћ". Додуше, Фридрх Ниче на једном месту поштено признаје да можда није ни разумео Сократа, што можемо и прихватити као тачно.

Дела

• 1872. Рођење трагедије (Дие Гебурт дер Трагöдие аус дем Геисте дер Мусик)
• 1873. (Давид Страусс: дер Бекеннер унд дер Сцхрифтстеллер)
• 1874. О користи и штети историје за живот (Вом Нутзен унд Нацхтхеил дер Хисторие фüр дас Лебен)
• 1874. Шопенхауер као учитељ (Сцхопенхауер алс Ерзиехер)
• 1876. Рихард Вагнер у Бајројту (Рицхард Wагнер ин Баyреутх)
• 1878. Људски, сувише људски (Менсцхлицхес, Аллзуменсцхлицхес, Еин Буцх фüр фреие Геистер)
• 1881. Зора (Моргенрöте. Геданкен üбер дие моралисцхен Воруртеиле)
• 1882. Весела наука (Дие фрöхлицхе Wиссенсцхафт)
• 1885. Тако је говорио Заратустра, Књига за све и ни за кога (Алсо Спрацх Заратхустра, Еин Буцх фüр Алле унд Кеинен)
• 1886. С оне стране Добра и Зла (Јенсеитс вон Гут унд Бöсе. Ворспиел еинер Пхилосопхие дер Зукунфт)
• 1887. Генеалогија морала (Зур Генеалогие дер Морал, Еине Стреитсцхрифт)
• 1888. Случај Вагнер (Дер Фалл Wагнер, Еин Мусикантен-Проблем)
• 1888. Сумрак идола (Гöтзен-Дäммерунг, одер Wие ман мит дем Хаммер пхилосопхиерт)
• 1888. Антихрист, Проклето хришћанство (Дер Антицхрист. Флуцх ауф дас Цхристентум)
• 1888. Ено човека, како човек постаје оно шта јесте (Ецце Хомо, Wие ман wирд, wас ман ист)
• 1888. Ниче контра Вагнер (Ниетзсцхе цонтра Wагнер, Актенстüцке еинес Псyцхологен)
• Воља за моћ, посмртно

Литература

• Арена, Леонардо Витторио (2012), Ниетзсцхе ин Цхина ин тхе XXтх Центурy, ебоок 
• Бабицх, Бабетте Е. (1994) Ниетзсцхе'с Пхилосопхy оф Сциенце, Албанy: Стате Университy оф Неw Yорк Пресс.
• Баирд, Форрест Е; Wалтер Кауфманн (2008), Фром Плато то Деррида, Уппер Саддле Ривер, НЈ: Пеарсон Прентице Халл, пп. 1011–38, ИСБН 0-13-158591-6 
• Бенсон, Бруце Еллис (2007). Пиоус Ниетзсцхе: Децаденце анд Дионyсиан Фаитх. Индиана Университy Пресс. стр. 296. 
• Маркус Бреитсцхмид, Дер бауенде Геист. Фриедрицх Ниетзсцхе унд дие Арцхитектур. Луцерне: Qуарт Верлаг, 2001, ИСБН 3-907631-23-4
• Маркус Бреитсцхмид, Ниетзсцхе'с Денкраум. Зурицх: Едитион Дидацта, 2006, Хардцовер Едитион: ИСБН 978-3-033-01206-6; Папербацк Едитион: ИСБН 978-3-033-01148-9
• Цате, Цуртис (2005). Фриедрицх Ниетзсцхе. Wоодстоцк, НY, УСА: Тхе Оверлоок Пресс. 
• Цорриеро, Емилио Царло, Ниетзсцхе олтре л'абиссо. Децлиназиони италиане делла 'морте ди Дио', Марцо Валерио Едиторе, Торино, 2007
• Делеузе, Гиллес (2006) [1983]. Ниетзсцхе анд Пхилосопхy. транс. Хугх Томлинсон. Атхлоне Пресс. ИСБН 0-485-11233-7. 
• Еилон, Ели. Ниетзсцхе'с Принципле оф Абунданце ас Гуидинг Аестхетиц Валуе. Ниетзсцхе-Студиен, Децембер 2001 (30). стр. 200–221. 
• Гемес, Кен; Маy, Симон, ур. (2002). Ниетзсцхе он Фреедом анд Аутономy. Оxфорд Университy Пресс. .
• Голомб, Јацоб, ур. (1997). Ниетзсцхе анд Јеwисх цултуре. Роутледге. .
• Хеидеггер, Мартин. Тхе Wорд оф Ниетзсцхе. .
• Кауфманн, Wалтер (1974). Ниетзсцхе: Пхилосопхер, Псyцхологист, Антицхрист. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 0-691-01983-5. 
• Копић, Марио, С Ниетзсцхеом о Еуропи, Јесенски и Турк, Загреб, 2001 ИСБН 978-953-222-016-2
• Ламперт, Лауренце (1986). Ниетзсцхе'с Теацхинг: Ан Интерпретатион оф "Тхус Споке Заратхустра". Неw Хавен: Yале Университy Пресс. ИСБН 0-300-04430-5. 
• Магнус анд Хиггинс, "Ниетзсцхе'с wоркс анд тхеир тхемес", ин Тхе Цамбридге Цомпанион то Ниетзсцхе, Магнус анд Хиггинс (ед.), Университy оф Цамбридге Пресс, 1996, пп. 21–58. ИСБН 0-521-36767-0
• О'Флахертy, Јамес C., Селлнер, Тимотхy Ф., Хелм, Роберт M., "Студиес ин Ниетзсцхе анд тхе Цлассицал Традитион" (Университy оф Нортх Царолина Пресс) 1979 ИСБН 0-8078-8085-X
• О'Флахертy, Јамес C., Селлнер, Тимотхy Ф., Хелм, Роберт M., "Студиес ин Ниетзсцхе анд тхе Јудаео-Цхристиан Традитион" (Университy оф Нортх Царолина Пресс) 1985 ИСБН 0-8078-8104-X
• Оwен, Давид. Ниетзсцхе, Политицс & Модернитy (Лондон: Саге Публицатионс, 1995).
• Пéрез, Роландо. Тоwардс а Генеалогy оф тхе Гаy Сциенце: Фром Тоулоусе анд Барцелона то Ниетзсцхе анд Беyонд. еХуманиста/ИВИТРА. Волуме 5, 2014. http://www.ehumanista.ucsb.edu/eHumanista%20IVITRA/Volume%205/Volum%20Regular/7_Perez.pdf Архивирано 2014-09-24 на Wаyбацк Мацхине-у
• Портер, Јамес I. "Ниетзсцхе анд тхе Пхилологy оф тхе Футуре" (Станфорд Университy Пресс, 2000). ИСБН 0-8047-3698-7
• Портер, Јамес I (2000). Тхе Инвентион оф Дионyсус: Ан Ессаy он Тхе Биртх оф Трагедy. Станфорд Университy Пресс. ИСБН 0-8047-3700-2. .
• Ратнер-Росенхаген, Јеннифер (2011), Америцан Ниетзсцхе: А Хисторy оф ан Ицон анд Хис Идеас. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс.
• Рооцхник, Давид (2004). Ретриевинг тхе Анциентс. .
• Русселл, Бертранд (2004). А Хисторy оф Wестерн Пхилосопхy. Роутледге. .
• Сантаyана, Георге (1916). „XИ”. Еготисм ин Герман Пхилосопхy. Лондон & Торонто: ЈМ Дент & Сонс. .
• Седгwицк, Петер Р (2009). Ниетзсцхе: тхе кеy цонцептс. Роутледге, Оxон, ЕНГ, УК: Роутледге. .
• Т. К. Сеунг Ниетзсцхе'с Епиц оф тхе Соул: Тхус Споке Заратхустра. Ланхам, Марyланд: Леxингтон Боокс, 2005. ИСБН 0-7391-1130-2
• Таннер, Мицхаел (1994). Ниетзсцхе. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-287680-5. 
• вон Вацано, Диего (2007). Тхе Арт оф Поwер: Мацхиавелли, Ниетзсцхе анд тхе Макинг оф Аестхетиц Политицал Тхеорy. Ланхам, MD: Леxингтон. .
• Wицкс, Роберт. „Фриедрицх Ниетзсцхе”. у: Едwард Н. Залта. Тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy (Фалл 2004 изд.). 
• Yоунг, Јулиан. Фриедрицх Ниетзсцхе: А Пхилосопхицал Биограпхy (Цамбридге Университy Пресс; 2010) 649 пп.
• Луцхте, Јамес (2008). Ниетзсцхе'с Тхус Споке Заратхустра: Бефоре Сунрисе. Лондон: Блоомсбурy Публисхинг. ИСБН 978-1441116536. .
• Цхарлес Андлер: Ниетзсцхе, са вие ет са пенсéе. 6 Бäнде. Броссард, Парис 1920–1931, спäтере Ауфлаген (3 Бäнде, јеwеилс зwеи зусамменгефасст) беи Éдитионс Галлимард, Парис, ИСБН 2-07-020127-9, ИСБН 2-07-020128-7, ИСБН 2-07-020129-5 (детаиллиерте Гесамтдарстеллунг, Резептионсгрундлаге виелер франзöсисцхер Ауторен).
• Сабине Аппел: Фриедрицх Ниетзсцхе: Wандерер унд фреиер Геист. Еине Биограпхие. Бецк, Мüнцхен 2011, ИСБН 978-3-406-61368-5.
• Раyмонд Ј. Бендерс, Степхан Оеттерманн: Фриедрицх Ниетзсцхе: Цхроник ин Билдерн унд Теxтен. Хансер, Мüнцхен 2000, ИСБН 3-446-19877-6.
• Иво Френзел: Фриедрицх Ниетзсцхе ин Селбстзеугниссен унд Билддокументен. 31. Ауфлаге. Роwохлт, Реинбек беи Хамбург 2000, ИСБН 3-499-50634-3.
• Цурт Паул Јанз: Фриедрицх Ниетзсцхе. Биограпхие. 3 Бäнде, Хансер, Мüнцхен 1978/1979, ИСБН 3-423-04383-0 (Стандардwерк)
• Алице Миллер: Дас унгелебте Лебен унд дас Wерк еинес Лебенспхилосопхен: Фриедрицх Ниетзсцхе. Ин: Диес.: Дер гемиедене Сцхлüссел. Сухркамп, Франкфурт ам Маин 1988, ИСБН 3-518-02226-1.
• Цхристиан Ниемеyер (Хрсг.): Ниетзсцхе-Леxикон. Wиссенсцхафтлицхе Буцхгеселлсцхафт, Дармстадт 2009, ИСБН 978-3-534-20844-9.
• Хеннинг Оттманн (Хрсг.): Ниетзсцхе-Хандбуцх: Лебен – Wерк – Wиркунг. Метзлер, Стуттгарт/ Wеимар 2000, ИСБН 3-476-01330-8.
• Wернер Росс: Дер äнгстлицхе Адлер; Фриедрицх Ниетзсцхес Лебен. ДВА, Стуттгарт 1980, ИСБН 3-423-30736-6, унд Дер wилде Ниетзсцхе одер Дие Рüцккехр дес Дионyсос. ДВА, Стуттгарт 1994, ИСБН 3-421-06668-X (зwеи антитхетисцхе Акзентуиерунген вон Ниетзсцхес Цхарактер аус дер Сицхт еинес Литературwиссенсцхафтлерс).
• Рüдигер Сафрански: Ниетзсцхе: Биограпхие сеинес Денкенс. Хансер, Мüнцхен 2000, ИСБН 3-446-19938-1 (хохер пхилосопхисцхер Антеил; диент ауцх алс Еинфüхрунг ин Ниетзсцхес Денкен).
• Херманн Јосеф Сцхмидт: Ниетзсцхе абсцондитус одер Спуренлесен беи Ниетзсцхе. 4 Бäнде. ИБДК, Берлин/Асцхаффенбург 1991–1994 (акрибисцхе псyцхологисцхе Студие üбер Ниетзсцхес Киндхеит унд Југенд).
• Пиа Даниела Волз: Ниетзсцхе им Лабyринтх сеинер Кранкхеит. Кöнигсхаусен & Неуманн, Wüрзбург 1990, ИСБН 3-88479-402-7 (Стандардwерк зу Ниетзсцхес Кранкенгесцхицхте).
• Волкер Еберсбацх: Ниетзсцхе ин Турин. Болдт-Литературверлаг, Wинсен/Лухе; Wеимар 1994, ИСБН 3-928788-11-6.
• Гüнтер Абел: Ниетзсцхе. Дие Дyнамик дер Wиллен зур Мацхт унд дие еwиге Wиедеркехр. 2., ерwеитерте Ауфлаге. Де Груyтер, Берлин/ Неw Yорк 1998, ИСБН 3-11-015191-X (Версуцх дер Клäрунг дес хäуфиг миссверстанденен Бегриффес).
• Кеитх Анселл Пеарсон (Хрсг.): А Цомпанион то Ниетзсцхе. Блацкwелл, Оxфорд/Малден 2006, ИСБН 1-4051-1622-6.
• Маудемарие Цларк: Ниетзсцхе он Трутх анд Пхилосопхy. Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге 1990, ИСБН 0-521-34850-1.
• Гиллес Делеузе: Ниетзсцхе унд дие Пхилосопхие. Еуропäисцхе Верлагсансталт, Хамбург 1976, ИСБН 3-434-46183-3 (Классикер дер франзöсисцхен Ниетзсцхе-Резептион).
• Јацqуес Деррида: Спорен. Дие Стиле Ниетзсцхес. Цорбо е Фиоре, Венедиг 1976 (версуцхт зу зеиген, дасс Ниетзсцхес Денкен кеин Зентрум хат).
• Гüнтер Фигал: Ниетзсцхе. Еине пхилосопхисцхе Еинфüхрунг. Рецлам, Стуттгарт 1999, ИСБН 3-15-009752-5.
• Еуген Финк: Ниетзсцхес Пхилосопхие. Стуттгарт 1960.
• Ерицх Хеллер: Дие Wиедеркехр дер Унсцхулд унд андере Ессаyс. Сухркамп, Франкфурт ам Маин 1977.
• Карл Јасперс: Ниетзсцхе. Еинфüхрунг ин дас Верстäнднис сеинес Пхилосопхиеренс. Де Груyтер, Берлин/Неw Yорк 1981 (Ерстауфлаге 1935), ИСБН 3-11-008658-1 (Јасперс суцхт алс Пхилосопх унд алс Псyцхиатер Зуганг зу Ниетзсцхес Денкен.).
• Wалтер Арнолд Кауфманн: Ниетзсцхе: Пхилосопхер, Псyцхологист, Антицхрист, Принцетон Университy Пресс, Принцетон, Н.Ј. 1950, 4. Ауфлаге. 1974; деутсцхе Üберсетзунг: Ниетзсцхе: Пхилосопх – Псyцхологе – Антицхрист. Wиссенсцхафтлицхе Буцхгеселлсцхафт, Дармстадт 1988, ИСБН 3-534-80023-0 (wицхтигес Wерк дер ангелсäцхсисцхен Ниетзсцхе-Интерпретатион).
• Доменицо Лосурдо: Ниетзсцхе, дер аристократисцхе Ребелл: Интеллектуелле Биограпхие унд критисцхе Биланз. 2 Бäнде. Аргумент/Инкрит, Берлин 2009, ИСБН 978-3-88619-338-7.
• Маззино Монтинари: Фриедрицх Ниетзсцхе: Еине Еинфüхрунг. Де Груyтер, Берлин/Неw Yорк 1991, ИСБН 3-11-012213-8 (вон еинем дер Хераусгебер дер Критисцхен Гесамтаусгабе Ниетзсцхес).
• Wолфганг Мüллер-Лаутер: Ниетзсцхе. Сеине Пхилосопхие дер Гегенсäтзе унд дие Гегенсäтзе сеинер Пхилосопхие. Де Груyтер, Берлин/ Неw Yорк, 1971.
• Барбара Неyмеyр, Андреас Урс Соммер (Хрсг.):Ниетзсцхе алс Пхилосопх дер Модерне. Университäтсверлаг Wинтер, Хеиделберг 2012. ИСБН 978-3825358129
• Раоул Рицхтер: Фриедрицх Ниетзсцхе. Сеин Лебен унд сеин Wерк. 4. Ауфлаге. Меинер, Леипзиг 1922 (Дигиталисат).
• Wиебрецхт Риес: Ниетзсцхе зур Еинфüхрунг. Јуниус, Хамбург 2004, ИСБН 3-88506-393-X.
• Георг Рöмпп: Ниетзсцхе леицхт гемацхт. (= Уни-Тасцхенбüцхер. 3718). Бöхлау, Кöлн/Wеимар 2013, ИСБН 978-3-8252-3718-9.
• Ханс-Мартин Сцхöнхерр-Манн: Фриедрицх Ниетзсцхе (= Уни-Тасцхенбüцхер. 3001). Финк, Падерборн 2008, ИСБН 978-3-8252-3001-2.
• Стефан Лоренз Соргнер, Х. Јамес Бирx, Николаус Кноепффлер (Хрсг.): Wагнер унд Ниетзсцхе: Култур-Wерк-Wиркунг: Еин Хандбуцх. Роwохлт, Реинбек беи Хамбург 2008, ИСБН 978-3-499-55691-3.
• Wернер Стегмаиер: Фриедрицх Ниетзсцхе зур Еинфüхрунг. Јуниус, Хамбург 2011, ИСБН 978-3-88506-695-8.
• Бернхард Х. Ф. Таурецк: Ниетзсцхе-АБЦ. Рецлам, Леипзиг 1999, ИСБН 3-379-01679-9.
• Гианни Ваттимо: Ниетзсцхе: Еине Еинфüхрунг. Метзлер, Стуттгарт 1992, ИСБН 3-476-10268-8.
• Цлаус Зиттел: Селбстауфхебунгсфигурен беи Ниетзсцхе. Кöнигсхаусен & Неуманн 1995, ИСБН 3-8260-1082-5.
• Хеиделбергер Академие дер Wиссенсцхафтен (Хрсг.): Хисторисцхер унд критисцхер Комментар зу Фриедрицх Ниетзсцхес Wеркен. Берлин / Бостон: Wалтер де Груyтер 2012 фф.
• Јоцхен Сцхмидт: Комментар зу Ниетзсцхес Гебурт дер Трагöдие = Хисторисцхер унд критисцхер Комментар зу Фриедрицх Ниетзсцхес Wеркен, Бд. 1/1. XXI + 456 Сеитен. Берлин / Бостон: Wалтер де Груyтер 2012, ИСБН 978-3-11-028683-0.
• Андреас Урс Соммер: Комментар зу Ниетзсцхес Дер Фалл Wагнер. Гöтзен-Дäммерунг = Хисторисцхер унд критисцхер Комментар зу Фриедрицх Ниетзсцхес Wеркен Бд. 6/1. XVII + 698 Сеитен. Берлин / Бостон: Wалтер де Груyтер 2012, ИСБН 978-3-11-028683-0.
• Андреас Урс Соммер: Комментар зу Ниетзсцхес Дер Антицхрист. Ецце хомо. Дионyсос-Дитхyрамбен. Ниетзсцхе цонтра Wагнер = Хисторисцхер унд критисцхер Комментар зу Фриедрицх Ниетзсцхес Wеркен, Бд. 6/2. XXI + 921 Сеитен. Берлин / Бостон: Wалтер де Груyтер 2013, ИСБН 978-3-11-029277-0.
• Рицхард Круммел: Ниетзсцхе унд дер деутсцхе Геист. Де Груyтер, Берлин/Неw Yорк 1974–2006.
• Ниетзсцхе-Студиен: Интернатионалес Јахрбуцх фüр дие Ниетзсцхе-Форсцхунг. Де Груyтер, Берлин, ИССН 0342-1422.
• Ниетзсцхефорсцхунг: Јахрбуцх дер Ниетзсцхе-Геселлсцхафт. Хрсг. им Ауфтраг дер Фöрдер- унд Форсцхунгсгемеинсцхафт Фриедрицх Ниетзсцхе е. V. Академие-Верлаг, Берлин.
• Неw Ниетзсцхе Студиес. Тхе Јоурнал оф тхе Ниетзсцхе Социетy. ИССН 1091-0239.

Вањске везе

Фриедрицх Ниетзсцхе на Wикимедијиној остави

Викицитат

Викицитат има колекцију цитата сродних са: Фридрих Вилхелм Ниче

• Рад Фридриха Ничеа на Пројекту Гутенберг
• Аудио линк Пронунциатион (Енглисх анд Герман) фор Фриедрицх Ниетзсцхе
• Ниетзсцхе Соурце: Дигитал версион оф тхе Герман цритицал едитион оф тхе цомплете wоркс анд Дигитал фацсимиле едитион оф тхе ентире Ниетзсцхе естате
• Леxидо: Сеарцхабле Датабасе индеx оф Публиц Домаин едитионс оф алл Ниетзсцхе'с мајор wоркс Архивирано 2021-05-14 на Wаyбацк Мацхине-у
• Фриедрицх Ниетзсцхе на Пројекту Опен Дирецторy
• Тимелине оф Герман Пхилосопхерс Архивирано 2011-04-21 на Wаyбацк Мацхине-у
• Wалтер Кауфманн 1960 Проф. Ниетзсцхе анд тхе Црисис ин Пхилосопхy Аудио
• Киеранс, Кеннетх (2010). „Он тхе Унитy оф Ниетзсцхе'с Пхилосопхy”. Анимус 14. ИССН 1209-0689. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-03. Приступљено Аугуст 17, 2011. 
• Бриан Леитер'с Ниетзсцхе Блог: Неwс, поллс, анд дисцуссион абоут Ниетзсцхе анд цуррент евентс ин Ниетзсцхе сцхоларсхип фром Бриан Леитер] (Университy оф Цхицаго).
• ББЦ (1999). "Беyонд Гоод анд Евил". Хуман, Алл Тоо Хуман.