Економија

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Ћирилична верзија

Европска централна банка у Франкфурту[1]
Берза у Њујорку

Економија је научна дисциплина која проучава основна правила понашања и економске законитости у економским активностима.[2] У свакој епохи развоја, економија проучава економске активности, како друштво користи оскудне ресурсе ради производње добара и услуга и врши њихову расподелу међу члановима друштва. Економија је повезана и са другим наукама: социологијом, демографијом, политиком и другим.[3]

Предмет изучавања економије је подељен на две главне области: микроекономију која проучава привредне субјекте (домаћинства и предузећа) са становишта трошкова производње, и макроекономију која се бави изучавањем појава и процеса као што су: инфлација, незапосленост, индустријска производња и економија државе..[4][5]

Рационално коришћење ресурса у производно-услужним делатностима ствара многе производе и услуге.[6] У развијеним земљама света пољопривреда ствара 2% домаћег учинка, индустрија око 30%, а остатак су услуге, које укључују: банкарство, транспорт, забаву и културу, комуникације и информације,[7] туризам и јавне услуге (одбрана, полиција[8], образовање и здравље). Услуге у овим земљама бележе најбржи раст учинка и извоза. С друге стране, у неразвијеним земљама света пољопривреда ствара најзначајнији део домаћег учинка, са највећим бројем становника и са најнижим приходима. Тако услуге у овим земљама бележе веома спор раст учинка и извоза.

Може се закључити:

Економија проучава многе области и проблеме, развијајући теорије људског понашања у доношењу кључних одлука у коришћењу ограничених ресурса ради производње и расподеле вредних материјалних добара и услуга међу људима.

или

Економија је наука која проучава људско понашање као однос између циљева и оскудних средстава која су подобна за алтернативне употребе. Лајонел Робинс[9]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Економија

  Економија по регијама 
Генерални аспекти

Развој економске мисли
Микроекономија • Макроекономија

Методологија

Бихејвиористичка  • Компутацијска
Економетрија  • Еволуциона
Експериментална • Теорија игре
Математичка  • Друштвена психологија

Поља и подјеле

Развој • Раст • Хисторија
Међународна трговина • Рад
Економија богатства • Финансијска
Монетарна теорија • Јавни сектор
Индустријска организација • Закон
Еколошка • Економски системи
Природни ресурси • Пољопривреда
Окружење • Регионална наука
Градска • Култура • Здравље

Категорија:Економија

Часописи • Публикације
Категорија:Економија • Теме • Економисти

Економске идеологије 
Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

Данашњи назив економске науке који се са енглеског „ецономицс” у српском језику преводи и као економија и као економика, потиче од грчке речи „оикономикос“ (οικονομικός). Ова реч је сложеница која повезује грчке речи „номос“ (νόμος), обичај, закон и „оикос“ (οικος), кућа, и изворно значи: закони управљања домаћинством. Верује се да ју је први пут употребио грчки мислилац Ксенофон (Ξενοφῶν, 427–355. пне.) који је своју књигу која објашњава како успешно водити пољопривредно домаћинство назвао „Оикономикос“ (Оικονομικός)[10][11]

Историјска генеза развоја економије[уреди | уреди извор]

Економија је доживела дуги развојни пут, зависно од промена економске резвијености и друштвених односа. Економска мисао започиње учењем античких филозофа Ксенофонта, Платона и Аристотела, а настављају је средњовековни сколастици и канонисти, од којих је најпознатији био свети Тома Аквински. Општа карактеристика тог раздобља био је нормативизам, о чему говоре ставови о трговини, камати, правдној цени итд., што је у вези са вредностима и циљевима, за разлику од позитивне економије која представља скуп синтетизованих знања о ономе што постоји у пракси – животу.

Први економски теоретичари били су меркантилисти (од 15. до 18. века), који су се залагали за позитиван платни биланс земље у међународној трговини, који би се остваривао уз снажну интервенцију државе.

На основу критике државног интервенционизма, меркантилисти су развили теорије економског либерализма у Француској (физиократи) и Енглеској (класичари).

Енглески политички економиста Адам Смитх је започео модерну економију као научну дисциплину преко своје књиге "Богатство народа". Смитх је у наведеној књизи закључио да појединци вођени "невидљивом руком" тржишта остварујући своје интересе уједно остварују и интересе друштва у цјелини. Смитх је и одбацио меркантилистички захтјев за ограничавањем трговине, тврдећи да је трговина корисна и да земље тргују на бази апсолутних предности ("теорија апосолутних предности"). Смитхов насљедник Давид Рицардо је понудио своју теорију међународне трговине која се односи на компаративне предности земаља ("теорија компаративних предности").

Наслањајући се на радну теорију вриједности економских класика, Карл Марx уводи питање експлоатације радника у економији. Наиме, сматрајући да рад чини основу вриједности неког производа, Марx је закључио да вишак рада присваја капиталиста, а противно правима радника који су уложили свој рад у тај производ. Марксисти накнадно одбацују друге теорије вриједности попут производне теорије вриједности и групе субјективних теорија вриједности.

Оснивачем Аустријске економске школе се сматра Царл Менгер који је познат по маргиналној теорији корисности. Ова теорија корисности спада у ред субјективних теорија вриједности и супротна је производној теорији вриједности коју су примјењивали класици прије Менгера. Аустријска економска школа је најпознатија по примјени методолошког индивидуализма који претпоставља посматрање индивидуе и њених акција, те примат дедукције над индукцијом у процесу закључивања. Тржиште се посматра као спонтани поредак (каталаксија). Познати представници аустријске школе економије су Фриедрицх Аугуст Хаyек, Лудwиг вон Мисес и Еуген вон Бöхм-Баwерк. Неки сматрају да је и Јосепх Сцхумпетер припадао овој школи мишљења.

Врсте тржишта[уреди | уреди извор]

Као што смо већ рекли један од кључних задатака економије је да одговори на три питања (шта, како и за кога). Друштва имају различите економске системе који на различит начин одговарају на та питања.

Тако имамо друштва са наредбодавном економијом (планска економија) и друштва са тржишном економијом. У данашњем свијету нити једно друштво није у потпуности усвојило један од ових система, већ је то мјешавина између њих, па за сва та друштва кажемо да имају мјешовите економије.

Тржишном економијом сматрамо економију засновану на равнотежи понуде и потражње. Што је мање власт укључена у тржиште, то је тржиште слободније. Крајњи вид такве економије је либерално друштво у којем државни апарат нема утицаја на економију. Заговорници таквог друштва полазе од схватања да економија тежи ка равнотежи захваљујуци закону спојених посуда. Појам глобализације је уско везан за овакво поимање економије.

Заговорници планске економије сматрају да је економију могуће контролисати кроз државну интервенцију. Планска економија подразумијева да постоји централни плански орган који ће доносити одлуке о цјелокупном економском систему. Оштру критику оваквом приступу економији изнијела је Аустријска економска школа.

Теорије економије[уреди | уреди извор]

Теорије економије су:

2

Предмети изучавања економије[уреди | уреди извор]

Економија као наука бави се разоткривањем, анализом и продубљивањем сазнања о економским законитостима и појавама у друштвеној производњи са становишта анализе односа производње (класична економска теорија), односно рационалности употребе ограничених ресурса и неограничених људских потреба. Анализа се врши на макро и микро нивоу.

  • Макроекономија потиче од грчких речи МАКΡΥΣ/мацрyс (велики) и ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (правила у раду газдинства), што значи да проучава економске агрегатне величине. Другим речима, бави се проучавањем проблема друштвене привреде, као целине, где се варијабле своде на мали број глобалних величина, тј. комплексних агрегатних величина.
  • Микроекономија потиче од грчких речи ΜΙΚΡΟΣ/мицрос (мали) и ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (правила у раду газдинства), што би у преводу значило изучавање појединачних економских појава, величина и односа везаних за појединце и предузећа.

Пракса[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Економска методологија и Математичка економија

Савремена економија користи математику. Економисти се ослањају на алате калкулуса, линеарне алгебре, статистике, теорије игара, и информатике.[12] Од професионалних економиста се очекује да буду упознати са тим алатима, мада се само мањи број њих специјализује у пољу економетрије и математичких метода.

Теорија[уреди | уреди извор]

Формална економска теорија се ослања на а приори квантитативне економске моделе, који захватају мноштво концепата. Теорија се типично базира на цетерис парибус претпоставци, што значи на држању константним свих променљивих осим разматране. При креирању теорија, циљ је да се нађу оне које немају повећане информационе захтеве, које производе прецизнија предвиђања, и које су пролиферне у генерисању резултата истраживања у односу на претходне теорије.[13]

У микроекономији, главни концепти су понуда и потражња, маргинализам, теорија рационалног избора, опортунитетни трошак, буџетска ограничења, корисност, и теорија фирме.[14][15] Рани макроекономски модели су били усредсређени на моделирање односа између агрегатних променљивих, међутим пошто се испоставило да се односи временом мењају макроекономисти, укључујући нове кејнзијанисте, су реформулисали своје моделе у облику микрофондација.[16]

Горе поменути микроекономски концепти играју важну улогу у макроекономским моделима – на пример, у монетарној теорији, квантитативна теорија новца предвиђа да повећање новчане масе повишава инфлацију, и за инфлацију се сматра да је под утицајем рационалних очекивања. У економији развоја, спорији раст развијених нација је у неким случајевима био предвиђен због опадајућих маргиналних повраћаја на инвестиције и капитал, и та појава је уочена у случају четири азијска тигра. У неким случајевима економска хипотеза је само квалитативна, а не квантитативна.[17]

Презентације економских разматрања често користе дводимензионалне графиконе за илустровање теоријских релација. На вишем нивоу уопштености, Пол Самјуелсонова расправа Фондације економске анализе (1947) је користила математичке методе за представљање теорија, посебно ради максимизовања бихевиоралних односа агенаса који досежу равнотежу. Књига има фокус на испитивању класе изјава званих операционо смислене теореме у економији, што су теореме које могу да буду оповргнуте емпиричким подацима.[18]

Емпиријска истраживања[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Економетрија и Експериментална економија

Економске теорије се фреквентно емпириски тестирају, углавном путем економетрије користећи економске податке.[19] Контролисани експерименти који су уобичајени у физичким наукама су тешко изводиви и ретко се срећу у економији.[20] Уместо тога широке групе података се обзервационо студирају; овај тип тестирања се типично сматра мање ригорозним од контролисаних експеримената, и закључци су типично у већој мери оквирни. Међутим, поље експерименталне економије је у порасту, и у све већој мери се користе природни експерименти.

Статистички методи, као што је регресиона анализа, се често користе. Практичари користе такве методе за процене величине, економског значаја, и статистичког значаја („јачине сигнала“) хипотетизованих релација и за подешавање нивоа буке других променљивих. Таквим средствима, хипотезе могу да буду прихваћене, мада до тога долази у пробабилистичном смислу, уместо извесности. Прихватање је зависно од оповргавајућих хипотеза тестовима преживљавања. Употреба широко прихваћених метода не производи увек коначне закључке, нити чак консензус по датом питању, имајући у виду различите тестове, сетове података, и претходна веровања.

Критике базиране на професионалним стандардима и нерепликабилности резултата служе као додатне провере против предрасуда, грешака, и прекомерне генерализације,[15][21] мада је највећи део економских истраживања обележен као нерепликабилан, и престижни журнали су оптуживани да не омогућавају репликацију путем давања приступа коду и подацима.[22] Попут корошћења теорија, употребе статистичких тестова су отворене за критичку анализу.[23] Критички коментари економских публикација у престижним журналима попут Америцан Ецономиц Ревиеw су знатно опали у задњих 40 година. Овај тренд се делом приписује подстицајима журнала да се максимизује број цитација ради остваривања вишег ранга у индексу цитација друштвених наука (ССЦИ).[24]

У примењеној економији, улазно-излазни модели који користе методе линеарног програмирања се веома често срећу. Велике количине података се обрађују путем рачунарских програма да би се анализирао импакт појединих смерница; ИМПЛАН је један од добро познатих примера.

Експериментална економија промовише употребу научно контролисаних експеримената. Тиме је умањена дуго приметна дистинкција економије и природних наука, омогућавањем извођења директних тестова за оно што је раније прихватано у облику аксиома.[25] У неким случајевима је утврђено да аксиоми нису били у потпуности коректни; на пример, игра ултиматума је показала да људи одбацују неједнаке понуде.

У бихевиоралној економији, психолог Даниел Кахнеман је добио Нобелову награду за економију 2002. године заједно са Амосом Тверским за њихово емпиријско откриће неколико когнитивних склоности и хеуристика. Слично емпиријско тестирање се врши у неуроекономији. Још један пример је претпоставка уско себичних преференција у моделу којим се тестира за себичне, алтруистичке, и кооперативне преференције.[26] Те технике су подстакле неке ауторе да трврде да је економија „истинска наука“.[27]

Професија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Економиста

Професионализација економије, изражена у виду пораста дипломских програма овог предмета, је била описана као „главни изазов економије од око 1900-тих“.[28] Већина већих универзитета и многи колеџи имају смер, школу, или департман у којем се академска звања додељују за овај предмет, било да је то у оквиру либералних уметности, пословних, или професионалних студија.

У приватном сектору, професионални економисти су запослени као консултанти, и у индустрији, укључујући банкарство и финансије. Економисти такође раде за разне владине департмане и агенције, на пример, за националну ризницу, централну банку или статистички биро.

Нобелова награда за економију је награда која се додељује економистима сваке године за изванредне интелектуалне доприносе пољу.

Видите још[уреди | уреди извор]

2

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ↑ „ГДП (Оффициал Еxцханге Рате)”. ЦИА Wорлд Фацтбоок. Архивирано из оригинала на датум 2018-12-27. Приступљено Јуне 2, 2012. 
  2. ↑ Бацкхоусе, Рогер Е., анд Стевен Медема (2008). "ецономицс, дефинитион оф", Тхе Неw Палграве Дицтионарy оф Ецономицс, 2нд Едитион, пп. 720–22. Абстрацт.
    _____ (2009). "Ретроспецтивес: Он тхе Дефинитион оф Ецономицс", Јоурнал оф Ецономиц Перспецтивес, 23(1), пп. 221–33.
  3. ↑ Смитх, Адам (1776). Ан Инqуирy инто тхе Натуре анд Цаусес оф тхе Wеалтх оф Натионс, анд Боок IV, ас qуотед ин Петер Гроенwеген (1987) Тхе Неw Палграве Дицтионарy оф Ецономицс), "'политицал ецономy' анд 'ецономицс'", Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс, в. 3, пп. 904–07 (бриеф линк).
  4. ↑ Едwард Лазеар П. (2000|. "Ецономиц Империалисм", Qуартерлy Јоурнал Ецономицс, 115(1)|, п. 99–146. Цацхед цопy. Пре-публицатион цопy(ларгер принт.)
    Бецкер, Гарy С. (1976). Тхе Ецономиц Аппроацх то Хуман Бехавиор. Линкс то арроw-паге виеwабле цхаптер. Университy оф Цхицаго Пресс.развоју економије највисе је допринео бака прасе примењена економија; рационална и бихевиорална економија; као и подела на формална економија (која је у већој мери „ортодоксна“ и бави се везом „рационалности-индивидуализма-равнотеже“) и јеретичка економија (које је „радикалнија“ и бави се везом „институција-историје-друштвене структуре“).Андреw Цаплин анд Андреw Сцхоттер, Тхе Фоундатионс оф Поситиве анд Нормативе Ецономицс, Оxфорд Университy Пресс, 2008, ИСБН 0-19-532831-0
  5. ↑ Давис, Јохн Б. (2006). "Хетеродоx Ецономицс, тхе Фрагментатион оф тхе Маинстреам, анд Ембеддед Индивидуал Аналyсис", ин Футуре Дирецтионс ин Хетеродоx Ецономицс. Анн Арбор: Университy оф Мицхиган Пресс.
  6. ↑ Алфред Марсхалл, анд Марy Палеy Марсхалл (1879). Тхе Ецономицс оф Индустрy, Мацмиллан, п. 2.
    Wиллиам Станлеy Јевонс (1879). Тхе Тхеорy оф Политицал Ецономy, 2нд ед., Мацмиллан. п. xив.
  7. ↑ Тхе Wорлд Банк (2007). "Ецономицс оф Едуцатион.". Ретриевед Оцтобер 21, 2007.
  8. ↑ Давид D. Фриедман (2002). "Цриме," Тхе Цонцисе Енцyцлопедиа оф Ецономицс.'.' Ретриевед Оцтобер 21, 2007.
  9. ↑ Роббинс, Лионел (1932). Ан Ессаy он тхе Натуре анд Сигнифицанце оф Ецономиц Сциенце, п. 15. Лондон: Мацмиллан. Линкс фор 1932 ХТМЛ анд 2нд ед., 1935 фацсимиле.
  10. ↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2011-09-08. Приступљено 2009-09-11. 
  11. ↑ Харпер, Доуглас (Новембер 2001). „Онлине Етyмологy Дицтионарy – Ецономy”. Приступљено Оцтобер 27, 2007. 
  12. ↑ Гéрард Дебреу (1987). "матхематицал ецономицс", Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс, в. 3, пп. 401–03.
  13. ↑ Милтон Фриедман (1953). "Ессаyс ин Поситиве Ецономицс, Тхе Метходологy оф Поситиве Ецономицс", Ессаyс ин Поситиве Ецономицс, Университy оф Цхицаго Пресс, п. 10.
  14. ↑ Боланд, Лаwренце А. (1987). "метходологy", Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс, в. 3, пп. 455–58.
  15. ↑ 15,0 15,1 Фреy, Бруно С., Wернер W. Поммерехне, Фриедрицх Сцхнеидер, анд Гуy Гилберт. (1984). „Цонсенсус анд Диссенсион Амонг Ецономистс: Ан Емпирицал Инqуирy”. Америцан Ецономиц Ревиеw 74 (5): п п. 986–994.  Аццессед он 2007-03-17.
  16. ↑ Диxон, Хуw Давид (2008). "неw Кеyнесиан мацроецономицс," Тхе Неw Палграве Дицтионарy оф Ецономицс, 2нд Едитион. Абстрацт.
  17. ↑ Qуирк, Јамес (1987). "qуалитативе ецономицс", Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс, в. 4, пп. 1–3.
  18. ↑ Самуелсон, Паул А. (1983) [1947]. Фоундатионс оф Ецономиц Аналyсис, Енларгед Едитион. Бостон: Харвард Университy Пресс. стр. 4. ИСБН 978-0-674-31301-9. 
  19. ↑ Хасхем, M. Песарен (1987). "ецонометрицс", Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс, в. 2, п. 8.
  20. ↑ Пробабилитy, ецонометрицс анд трутх: тхе метходологy оф ецонометрицс Бy Хуго А. Кеузенкамп Публисхед бy Цамбридге Университy Пресс, 2000 ИСБН 0-521-55359-8, ИСБН 978-0-521-55359-9, 312 пагес, паге 13: "...ин ецономицс, цонтроллед еxпериментс аре раре анд репродуцибле цонтроллед еxпериментс евен море со..."
  21. ↑ Блауг, Марк (2007). "Тхе Социал Сциенцес: Ецономицс" ( Метходс оф инференце анд Тестинг тхеориес), Тхе Неw Енцyцлопæдиа Британница, в. 27, п. 347.
  22. ↑ МцЦуллоугх, Б.D. (2007). „Гот Реплицабилитy? Тхе Јоурнал оф Монеy, Банкинг анд Цредит Арцхиве” (ПДФ). Ецон Јоурнал Wатцх 4 (3): 326–337. Приступљено 2008-06-07. 
  23. ↑ • Кеннедy, Петер (2003). А Гуиде то Ецонометрицс, 5тх ед., "21.2 Тхе Тен Цоммандментс оф Апплиед Ецонометрицс", пп. 390–96 (еxцерптс).
       • МцЦлоскеy, Деирдре Н. анд Степхен Т. Зилиак (1996). "Тхе Стандард Еррор оф Регрессионс", Јоурнал оф Ецономиц Литературе, 34(1), пп. 97–114.
       • Хоовер, Кевин D., анд Марк V. Сиеглер (2008). "Соунд анд Фурy: МцЦлоскеy анд Сигнифицанце Тестинг ин Ецономицс", Јоурнал оф Ецономиц Метходологy, 15(1), пп. 1–37 (2005 препубицатион версион). Архивирано 2008-05-27 на Wаyбацк Мацхине-у Реплy оф МцЦлоскеy анд Зилиак анд рејоиндер, пп. 39–68.
  24. ↑ Wхаплес, Р. (2006). „Тхе Цостс оф Цритицал Цомментарy ин Ецономицс Јоурналс”. Ецон Јоурнал Wатцх 3 (2): 275–282. Архивирано из оригинала на датум 2008-01-29. Приступљено 2008-06-10. 
  25. ↑ • [Бастабле, C.Ф.] (1925). "еxпериментал метходс ин ецономицс", Палграве'с Дицтионарy оф Ецономицс, репринтед ин Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс (1987, в. 2, п. 241.
       • Вернон L. Смитх (1987), "еxпериментал метходс ин ецономицс", ии. Тхе Неw Палграве: А Дицтионарy оф Ецономицс, в. 2, пп. 241–42.
  26. ↑ • Фехр, Ернст, анд Урс Фисцхбацхер (2003). "Тхе Натуре оф Хуман Алтруисм", Натуре 425, Оцтобер 23, пп. 785–791.
       • Сигмунд, Карл, Ернст Фехр, анд Мартин А. Ноwак (2002),"Тхе Ецономицс оф Фаир Плаy", Сциентифиц Америцан, 286(1) Јануарy
  27. ↑ Лазеар, Едwард П. (2000). „Ецономиц Империалисм”. Qуартерлy Јоурнал оф Ецономицс 115 (1): 99–146. ЈСТОР 2586936. 
  28. ↑ Орлеy Асхенфелтер (2001), "Ецономицс: Овервиеw", Тхе Профессион оф Ецономицс, Интернатионал Енцyцлопедиа оф тхе Социал & Бехавиорал Сциенцес, в. 6, п. 4159.

Литература[уреди | уреди извор]

  • МцЦанн, Цхарлес Роберт, Јр., 2003. Тхе Елгар Дицтионарy оф Ецономиц Qуотатионс, Едwард Елгар. Превиеw.
  • Алфред Бüргин: Зур Созиогенесе дер Политисцхен Öкономие. Wиртсцхафтсгесцхицхтлицхе унд догменхисторисцхе Бетрацхтунген, 2. Ауфл., Марбург 1996.
  • Карл Еман Прибрам: Гесцхицхте дес öкономисцхен Денкенс. Üберсетзунг дер Оригиналаусгабе А Хисторy оф Ецономиц Реасонинг. Ерстер унд зwеитер Банд. Сухркамп Верлаг, Франкфурт/M. 1998, ИСБН 3-518-28956-X.
  • Адам Смитх, Ан Инqуирy инто тхе Натуре анд Цаусес оф тхе Wеалтх оф Натионс (1776).
    • Деутсцхе Аусгабе: Дер Wохлстанд дер Натионен. 1999, ИСБН 3-423-30149-X.
  • Јоацхим Старбаттy (Хрсг.): Классикер дес öкономисцхен Денкенс: Вон Платон бис Јохн Маyнард Кеyнес. Теил 1 унд 2 ин еинер Гесамтаусгабе. Хамбург 2008, ИСБН 978-3-937872-92-6.
  • Абалкин, Леонид Иванович] Собственность, хозяйственный механизм, производительные силы // Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5. — С. 52—53.
  • Ананьин О. Экономическая наука: как это делается и что получается? // Вопросы экономики. — 2004. № 3. — С. 149—153.
  • Баумоль У. Чего не знал Альфред Маршалл: вклад ХХ столетия в экономическую теорию // Вопросы экономики. — 2001. — № 2. — с. 73—107.
  • Бизнес: Оксфордский толковый словарь. — М.: Прогресс-Академия, 1995. — 752ц.
  • Гальперин В. М., Игнатьев С. М., Моргунов В. И. Микроэкономика. Т. 1. — СПб: Экономическая школа, 1994. — 349 с.
  • Гудвин Н. Р. и др. Микроэкономика в контексте. — М.: РГГУ, 2002. — 636 с.
  • Макконел К. Р., Брю С. Л. Экономикс: Принципы, проблемы и политика: в 2-х т. — Таллин: А. О. «Реферато», 1993.
  • Маршалл Альфред, Принципы экономической науки. В 3-х т. — М.: Прогресс-Универс, 1993.
  • Некипелов, Александр Дмитриевич, О теоретических основах выбора экономического курса в современной России //Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5.
  • Основы экономической теории. Политэкономия. — М.: Изд. УРСС, 2003. — 528 с.
  • Робинсон Дж. Экономическая теория несовершенной конкуренции. — М.: Прогресс, 1986. — 472 с.
  • Румянцева, Елена Евгеньевна, Новая экономическая энциклопедия. 3-е изд. — М.: ИНФРА-М, 2008. — 824 с.
  • Самуэльсон, Пол Энтони, Вильям Нордхаус. (2006). Экономика. М.: Вильямс. стр. 1360. ИСБН 0-07-287205-5. 
  • Современная экономика. — Ростов н/Д: Изд-во «Феникс», 1996. — 608 с.
  • Ходжсон Дж. Привычки, правила и экономическое поведение // Вопросы экономики. — 2000. — № 1. — С. 39-55.
  • Швери Р. Теория рационального выбора: универсальное средство или экономический империализм? // Вопросы экономики. — 1997. — № 7. — С. 35—52.
  • Шиобара Т. Марксистский взгляд на нынешнюю российскую экономику // Экономическая наука современной России. — 2002. — № 2. — С. 101—114.
  • Симон Х. Реасон ин Хуман Аффаирс. — Оxфорд: Басил Блацкwелл, 1983.

Вањске везе[уреди | уреди извор]

У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Економија
Потражите израз економија у W(ј)ечнику, слободном рјечнику.
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ekonomija&oldid=41590265”