Археологија
Археологија је наука која се бави ископавањем људских остатака. Археолози истражују живот првих људи, разматрајући објекте које су ови оставили иза себе. Такви објекти укључују зграде, умјетничка дела, алатке, кости.
Археологија је једна од наука које се стално усавршавају. Археолози користе разноврсне технике да би сакупили што више података и да би мјеста или предмете истраживања проучили што је више то могуће.
Поријекло[уреди | уреди извор]
Није прецизно утврђено када је настала археологија. Ископавања античких споменика и прављење колекција антиквитета су били присутни хиљадама година. Флавио Биондо, ренесансни хисторичар из Италије, систематски је креирао и документовао водич за римске рушевине и топографски водич старог Рима. Због тога га неки називају раним оснивачем археологије. Ипак, тек у XIX-ом вијеку систематско изучавање прошлости кроз њене материјалне остатке почело је подсјећати на археолошку науку каква се данас изучава на универзитетима. Ископавања и открића су се ипак базирала на случајности, а важност концепта као што су раслојавање и стављање налазишта у одређени контекст су потпуно занемарени. 1803. године Тхомас Бруце, седми Еарл од Елгина, упутио је жестоку критику због уклањања мермерних скулптура са грчког Пантеона на којем су се налазиле. Ипак, у овој критици он је скулптуре спомињао и врједновао само кроз њихову умјетничку вриједност, а не кроз хисторијску.
Британија је била једна од првих земаља која је развила систематски прилаз археологији и препознала је као засебну дисциплину (а дебата да ли је то наука или умјетност још увијек траје). Прве особе које су показале озбиљнији индивидуални интерес: свештеници; они су биљежили локалне орјентире уз помоћ парохијана уз описе појединости терена, а неке од тих споменутих појединости су били древни споменици, као на примјер усправно камење, а вјероватно нису били ни свјесни значаја неких од споменика. Захваљујући њима знамо много о неким археолошким налазима који су у међувремену помјерени са изворне локације, или чак нестали у потпуности. У XVI-ом и XVII-ом вијеку антиквари попут Јохна Леланда (Џон Леланд), Јохна Аубреyа (Џон Обри) и Wиллиама Стукелеyа (Вилијам Стакли) водили су преглед земље (Британије), цртајући, описујући и интерпретирајући споменике и предмете с којима су се сретали.
У Америци, Тхомас Јефферсон (Томас Џеферсон), вјероватно инспирисан својим искуствима у Европи, надгледао је систематско ископавање индијанских погребних хумки на својој земљи у Вирџинији 1784. године. Јефферсонове методе ископавања су биле напредне за то доба (што му је донијело титулу једног од очева археологије), али су биле примитивне у поређењу са данашњим стандардима. Он није једноставно копао у унутрашњост хумке »да би нашао нешто«, већ би ископао узорак земље да би га проучио. Резултати нису инспирисали његове савременике да наставе тим путем, већ су они опћенито неселективно копкали унаоколо, како на Блиском истоку и европским хумкама, тако и на сјеверноамеричким локацијама, уништавајући тако вриједне артефакте током ископавања.
Нешто послије, Наполеонове армије су спроводиле ископавање током Египатске кампање. Император је послао с њима групу од 500 научника, специјалиста у пољима биологије, хемије и лингвистике, да би они спровели пуно истраживање древних цивилизација. Рад Јеан-Франçоиса Цхамполлиона на камену из Розете преко којег је успио превести хијероглифе, послужио је као кључ за даљње истраживање Египта.
Једна од кључних фигура у развоју метода археологије био је Питт Риверс. Археологија је још увијек била аматерски хоби, када је Риверс, захваљујући величини британског колонијалног царства, добио прилику да истражује антиквитете у многим земљама. Током своје војне каријере успио је сакупити велики број артефаката са свих страна свијета, и све их је смјештао на свој посјед, правећи нуклеус музеја који је данас смјештен у Оxфорду и који носи његово име. Развио је типологију радећи на својој личној колекцији, што је било од непроцјењивог значаја за будући развој археологије и развој метода одређивања старости.