Адолф Еицхманн

Отто Адолф Еицхманн
Адолф Еицхманн на суђењу у Јерузалему 1961.
Оберстурмбаннфüхрер, СС
Рођење	19. март 1906. Солинген, Њемачко Царство
Смрт	1. јуни 1962. Рамла, Израел
Политичка странка	НСДАП
Супружник	Вероника Лиебл, вјенчани 21. марта 1935.
Потпис

Адолф Еицхманн је био високи официр и ратни злочинац (њемачки:Оберстурмбаннфüхрер - одговарало би чину пуковника) нацистичке њемачке организације СС. Био је вођа Организације за протјеривање и депортацију Жидова за вријеме владавине НСДАП у Њемачкој. Сматра се одговорним за смрт око 6 милиона Жидова. Осуђен је на смрт 1962. године у процесу на Окружном суду у Јерузалему и објешен у затвору Рамла у Израелу.

Биографија

Рођен у Солингену у Њемачкој, сели се са породицом 1914. године у Линз. Након неуспјешног абсолвирања гимназије, уписује се у занатску школу за електротехнику, машинство и високоградњу као механичар. За вријеме школовања у Линзу упознаје Ернст Калтенбруннера, који касније постаје шеф сигурносне полиције СД, те Еицхманнов надређени официр. 1921. године Еицхманн напушта занатску школу и запошљава се у руднику, фирме власника његовог оца. Од 1925. до 1927. године ради као трговац у горњоаустријској електроградњи, те 1933. године је заступник фирме Вацуум Оил Цомпанy, њемачке подружнице америчке компаније Стандард Оил. 1935. године жени се са Вером Леибл, са којом је имао четири сина: Клауса рођеног у Берлину 1936., Хорст Адолфа 1940. године у Бечу, Диетер Хелмут, 1942. године у Прагу и Рицарда Францисца 1955. године у Буенос Аиресу.

Чланство у НСДАП и СС

1927. године Еицхманн се учлањује у њемачко-аустријску организацију Фронткäмпфербунд, савез деснице у Аустрији. У априлу 1932. године постаје члан Њемачке национално социјалистичке радничке парије НСДАП са чланским бројем 889895 и члан СС-а са бројем 45326. Након забране НСДАП у Аустрији 1933. године, одлази у Баварску гдје се учлањује у Аустријску легију (њемачки:Öстерреицхисцхе Легион), парамилитарну организацију аустријских националсоцијалиста у Њемачкој. У Клостерлецхфелду и касније у Дацхауу завршава четрнаестомјесечну војну обуку коју абсолвира у СС-у. Добровољно се јавља у Сигурносну службу СД, те ради као референт за разраду тзв. масонске картотеке. У јуну 1935. године премјештен је као референт за тзв. жидовска питања, те у сурадњи са њемачком тајном полицијом Гестапо ради на планирању протјеривања Жидова из Њемачке. Након припајања Аустрије 1938. године, као заповједник СД распоређен је у Беч, гдје заједно са својим замјеником Алоис Бруннером оснива Централни уред за исељавање Жидова. Уред има за циљ насилно исељавање жидовског становништва из Аустрије. По том моделу оснива уред у Прагу са истим циљевима и задацима. Почетком 1940. године преузима Централни уред у Берлину од Реинхард Хеyдрицха, те постаје шеф Реферата IV D 4 централне сигурносне службе РСХА. 9.октобра 1942. године Бруннер извјештава Еицхманна са одушевљењем: Беч је очишћен од Жидова! За вријеме боравка у Бечу протјерано је 180.000 Жидова. У јулу 1941. године Еицхманн преузима нову дужност, те је задужен за цјелокупно исељавање и протјеривање Жидова из Њемачке и окупираних подручја, као и њихов транспорт у концентрационе логоре. Под његовом управом је координација свих транспорта обично жељезницом, организација и стварање гета, те одузимања жидовске имовине и управљања истом. Тиме је одговоран за смрт преко 6 милиона Жидова, који су погубљени или у гетима или у концентрационим логорима. 1941. године састаје се са Мохаммед Амин ал-Хуссеинием , једним од зачетника антисемитизма у арапским земљама, те са њим планира истребљење Жидова на просторима Арабије и Блиског Истока. 1942. године на Конференцији у Wаннсее координира и води протокол , о тзв. Коначном рјешењу жидовског питања. Након посјете концентрационом логору Аусцхwитз, сурађује са мађарским фашистима на заједничким транспортима Жидова према Аусцхwитзу. Окупацијом Мађарске од стране њемачке оружане силе (Wехрмацхт) Еицхманн оснива тзв. Еицхманн-Коммандо, специјалну јединицу СС под водством Еицхманна, која је задужена заједно са локалном управом за депортацију десетине хиљада Жидова из Мађарске Јединица се састојала од 150 особа. Посјета у Аусцхwитзу омогућује му логистичко организирање индустријског убијања те ради на побољшању и усклађивању транспорта жељезницом. У записницима са суђења потврђена је готово болесна перфекција и тежња да ниједан транспорт људи због никаквог разлога не изостане. Постоје подаци по којима је особно Еицхманн давао првенство транспортима Жидова према логорима у односу на логистичку потпору њемачкој оружаној сили на фронту.

Бијег из Њемачке

Копија исправе Црвеног крижа, са којом је Еицхманн 1950. године отпутовао у Аргентину.

Након завршетка другог свјетског рата Еицхманн бјежи 1945. године из америчког логора војних заробљеника Обердацхстеттен, те са лажним документима под именом Отто Хеннингер живи у малом селу Алетнсалзкоцх, гдје ради као шумски радник. У исто вријеме ловац на нацисте, Симон Wисеннтхал покушава наћи Еицхманна те организира претрес у кући Еицхманнових родитеља у Линзу и покушава се сусрести са Еицхмановом супругом. Због пропасти фирме у којој је радио, смјешта се у изнајмљеном дијелу простора фирме, те живи од повремених послова све до 1950. године, када уз помоћ аустријског бискупа Алоис Худала из Ватикана, те њемачке организације за избјеглиштво Стилле Хилфе преко Италије исељава се већ организираним каналима тзв. линијом пацова у Аргентину. Под именом Риццардо Клемент добија избјеглички пасош Црвеног крижа и након извјесног времена састаје са својом породицом. Релативно скромно живи у Аргентини у мјесту Цалле Цхацабуцо. 1957. године тужилац у Аусцхwитз процесу Фритз Бауер добија писмо од свог пријатеља и бившег логораша Лотхара Херманна из Буенос Аиреса, у ком пише да је његова кћерка Сyлвиа упознала најстаријег сина Адолфа Еицхманна, који је због својих антисемитистичких изјава лако пао у сумњу. Фритз Бауер обавјештава израелску владу, која у сурадњи са израелским тајном службом Моссад организира праћење и истрагу о Еицхманну. Изјавом агента Моссада, након посјете у стану, да један тако високо рангирани нацистички СС официр живи у скромним увјетима, истрага се готово прекида, све до марта 1960. године када Лотхар Херманн у сурадњи са њемачко-жидовском заједницом у Буенос Аиресу, саставља писмо израелским властима у којем тврди: "...како изгледа Израел нема интереса за хапшењем Еицхманна...". До тада Еицхманн је запослен у фирми Даимлер Бенз у мјесту Гонзáлез Цатáн, предграђу Буенос Аиреса.

Хапшење и процес

Снимак са суђења и доношења пресуде Адолфу Еицхманну 1961.((ен))

11. маја 1960. године Еицхманн је отет и пребачен авионом у Израел. Подаци о операцији хапшења и пребацивања Еицхманна у Израел до сада нису службено објављени и потврђени, те постоји неколико верзија, које су описане у књигама енглеских и израелских аутора. Због немогућности изручења и непостојања конвенције о изручењу измеду Бразила и Израела, постоји верзија да је тајно отет у акцији Моссад-а, под тајним именом Атила, међу којима је био агент Моссада Петер Зви Малкин. По другој верзији пребачен је уз помоћ генералног директора Даимлер Бенза у Аргентини Wиллиам Мосеттија, као и многих добровољаца пребачен у Уругвај у мјесто Пунта дел Есте одакле је летом израелске компаније Ел Ала пребачен за Израел. 27. маја 1960. године Бен Гурион обзнанио је хапшење Еицхманна пред израелским парламентом, док се истовремено у њемачким дипломатским круговима покушавала наћи могућност Еицхмановог изручења Њемачкој. Сматра се да није осим званичне информације, уопште покушано да се Еицхманн изручи. Правдано је тиме да непостоје дипломатски односи на линији Израел-Њемачка, те тврдњом да Еицхманн није њемачки држављанин због исељења у Аустрију и сл.

У документима објављеним 2006. године од стране америчке обавјештајне организације ЦИА-е. доказано је да је мјесто боравка било познато њемачкој обавјештајној служби, па тако и влади Њемачке, двије године прије хапшења Еицхманна . Информација није искориштена нити прослијеђена Израелу вјероватно из разлога заштите високих владиних представника, као нпр. Ханс Глобкеа, једном од аутора многобројних закона у нацистичкој Њемачкој и каснијем сураднику у влади њемачког предсједника владе Конрада Аденауера. Такоде је 1954. године Документациони центар Симона Wиесентхала већ 1954. године имао информације о боравку Еицхманна у Аргентини, али ни Свјетски жидовски конгрес (WЈЦ) нити Моссад нису показали интерес са хапшење Еицхманна.

У интервјуу њемачког дневника Јунге Wелт са новинарком Габy Wебер појављује се нова верзија о хапшењу Еицхманна. Она тврди да у отмицу није био умјешан Моссад него војна обавјештајна служба ЛАКАН, која је у Аргентини испитивала могућности трансфера нуклеарне технологије из Аргентине у Израел, те израду израелске атомске бомбе. Еицхманнова умјешаност у послове и у размјену технологије, те његови интервјуи са Wиллем Сассеном довели су до одлуке и сурадње аргентинских те бразилских власти на депортацији Еицхманна. .

Процес

Под службеним бројем 40/61 11. априла 1961. године почиње процес против Адолфа Еицхманна на Окружном суду у Јерузалему. Деветомјесечном припремом и истрагом састављена је оптужница у 15 тачака под предсједавајућим суцима Мосхе Ландау, Бењамин Халеви и Yитзхак Равех. Основица за оптужницу је састављена на основу преко 1.500 докумената, саслушања 100 свједока, од којих су 90 били бивши логораши концентрационих логора. Његов адвокат је био Нијемац Роберт Серватиус, што је омогућено доношењем посебног закона да један страни адвокат мозе заступати оптуженог на израелском суду, јер се није могао наћи ни један израелски адвокат који би заступао Еицхманна.

Оптужница

Петнаест тачака оптужнице могу се подијелти у четири групе:

• I категорија - Злочини против жидовског народа.
  • 1. Узроковање смрти милиона Жидова кроз логоре за уништавање, дјеловањем сигурносне полиције, оснивањем радних логора, оснивањем концентрационих логора и масовном депортацијом Жидова.
  • 2. Стварање животних услова под којима су милиони Жидова требали бити физички уништени.
  • 3. Узроковање тешких тјелесних и душевних штета милионима Жидова у Европи.
  • 4. Припрема мјера за стерилизацију Жидова, чиме би се онемогућило рађање.
• II категорија - Злочини против човјечности
  • 5. Узроковање убистава, уништавања, поробљавања и депортације жидовског становништва.
  • 6. Прогањање Жидова из националних, расних, вјерских и политичких разлога.
  • 7. Провођење пљачкања жидовске имовине кроз нехумане мјере, укључивши крађу, присилу, терор и мучење.
  • 9. Депортацију 500.000 припадника пољског народа из мјеста становања са циљем насељавања тих територија Нијемцима.
  • 10. Депортацију 14.000 Словенаца са циљем насељавања тих подручја Нијемцима.
  • 11. Депортација десетине хиљада Синти, Рома и њихово транспортовање у логоре за уништавање.
  • 12. Депортација отприлике стотину дјеце из чешког села Лидице у Пољску са циљем њиховог уништавања.
• III категорија - Ратни злочини
  • 8. Злостављање, депортација и убиство Жидова.
• IV категорија - Чланство у злочиначким организацијама.
  • 13. Чланство у СС.
  • 14. Чланство у Сигурносној служби СС.
  • 15. Чланство у тајној полицији Гестапо.

Одбрана

Њемачки адвокат Роберт Серватиус водио је одбрану Еицхманна под тезом, да он није био дирекнто укључен у холокауст, него да је извршавао наређења, што му је као војнику била обавеза, те самим тим непостоји основа за пресуду. Наређења је само даље проводио и био је "точкић у систему". Израел је финансирао одбрану са незнатних 20.000 $, док је породица Еицхманн додатно платила 15.000 њемачких марака. Дио новца који је Wиллем Сассен добио за тантијеме од продаје интервјуа са Еицхманом од америчког часописа Тиме, искориштен је за обрану Еицхманна, али је америчка обавјештајна агенција ЦИА прије објављивања, све дијелове разговора, који су се тицали њемачког правника Глобкеа избрисала и цензурирала. Још један проблем одбране је био у томе да готово није постојала могућност саслушања свједока одбране, који би по израелским законима могли бити ухапшени због сличних оптужби као и Еицхманн. Изјаснио се као недужан и улагањем жалбе у првој инстанци, повео је расправу о праву израелског суда и легитимности процеса према њему. Суђење је Еицхманн провео у кабини од непробојног стакла и у трајању суђења није показао кајање нити осјећаје кривње. Признао је да је убиство 6 милиона Жидова један од највећих злочина у хисторији човјечанства, али је нагласио да је само извршавао наређења других, али и да је добио наређење да сам убије, извршио би и то наређење без размишљања. Његову равнодушност према холокаусту може де огледати у дијалогу саслушања са израелским полицијским официром Авнер Лессом:

Лесс: " Ви сте службено знали за гасне коморе и убијања у њима? "

Еицхманн: " Да то знао сам, то је сасвим јасно."

Еицхманн: "(...) био сам све те године задовољан да са тим немам ништа. Ја са уништавањем нисам имао ништа . "

Лесс: " Зар депортација није била повезана са уништавањем ? "

Еицхманн: "Господине Авнер, рекао сам вам већ, нисам био задужен да знам ко је, а ко не био у радном процесу за шта обавезан. Ја сам имао наређење депортирати. (...)."

Лесс: " I то значи, да нисте били против злочина ?"

Еицхманн: " Ја сам слушао заповиједи. Свеједно какве. Ја сам слушао заповједи и извршавао их. Из моје коже не могу напоље. "

У разговорима Еицхмнанна са Wиллем Сассеном, припадником СС јединице из Холандије, вођених 50-тих година у Аргентини, који су објављивани у часописима у САД и у Њемачкој, Сассен наводи реченицу у којој Еицхманн каже:

"Да смо убили 10,5 милиона Жидова, био бих задовољан и могао би рећи, у реду, уништили смо непријатеља...Ја нисам био обични извршилац наређења, као такав био би будала, радио сам на томе из идеализма.." .

Сличне изјаве и размишљања, мада не у овако отвореном тону, могу се наћи у његовом тестаменту и дневнику ("Гöтзен") "Идоли" које је написао за вријем суђења у затвору у Рамли:

"...Ја ћу вам приказати живот тог времена како је било, како сам га ја преживио и видио. Нећу покушати ништа уљепшати. Не пишем за ничију част и славу; какве су то само лажне и лажљиве ријечи. Оно у што сам јучер морао вјеровати и обожавати, данас лежи у праху поражености. Описат ћу вам геноцид над Жидовима, онако како се десио и даћу вам моја размишљања од јучер и од данас. Не само да сам поља смрти властитим очима гледао, поља као клаонице на којима живот нестаје, видио сам још страшније ствари. Видио сам како са мало ријечи, кроз кратке ријечи и заповиједи појединца, коме је државно вођство дало власт, стварају се мјеста за уништавање живота. Видио сам и неугоду тока машинерије смрти. Точкић који покреће точкић, као сатни механизам. I видио сам оне, које пазе на сатни механизам, одржавају га, побољшавају га. Видио сам и оне, који механизам поново запињу и посматрају казаљку која секунде показује, која жури и жури као живот према смрти. Видио сам највећи и најнасилнији плес смрти свих времена. То сам видио.. "

Еицхманн је у свим тачкама оптужнице проглашен кривим.

Пресуда

Суђење је завршено 15. децембра 1961. године пресудом: Смрт вјешањем. Жалбом Еицхманна и његовог адвоката пресуда је потврђена 29. маја 1962. године и извршена 1. јуна 1962. године. Еицхманн је остао једина особа којој је један израелски суд донио и извршио смртну пресуду. Кремиран је и његов је пепео распршен у Средоземно море, да не би могао бити сахрањен ни у једној другој држави.

Легитимност процеса

Већ на почетку судења Еицхманн је изјавио да израелски суд нема легитимност, која њему. као оптуженом може осигурати непристрасно суђење. Критичари процеса, али и ревизионисти нацизма, сматрају ово суђење пристрасним, јер израелско право заступа само погледе и захтјеве жидовског народа. Суд се позивао на међународни правни принцип тзв. универзалну јурисдикцију, по којој повреде ових одредби омогућавају суђење и ван подручја на којем је кривично дјело почињено. Основица за доношење оптужнице је у Израелу 1960. године донесена законска одредба под називом "Нази анд Нази Цоллабораторс (Пунисхмент) Лаw" (ННЦЛ), која је заснована на Лондонском статуту из 1945. године, основном праву за суђења нациста у Њемачкој као и за Нüрнбершке процесе.

Суђење у медијима

Процес против Еицхманна праћен је у 38 земаља, а посебно у Њемачкој и Израелу. Суђење се могло пратити уживо, помоћу сакривених камера, којима је забиљежен цијели ток суђења. Дневне извјештаје израђивала је америчка филмска компанија Цапитал Цитиес Броадцастинг Цорпоратион. Постоји неколико документарних филмова у којима је приказан ток процеса.

У књизи Еицхманн у Јерузалему, америчка књижевница, њемачко-жидовског поријекла Ханнах Арендт говори о Еицхманну, као и већини националсоцијалиста, као сасвим нормалним људима, који су тежући каријери извршавали за писаћим столом и највеће злочине, без гриже савјести. Сам поднаслов књиге Баналност зла, у ревизионистичким круговима злоупотребљава се као теза, да је сваки човјек у одређеним околностима склон злочину. Те је тезе Арендт побијала и сматрала неправилним тумачењем свога дјела.

Књиге о Еицхманну

• Еицхманн у Јерузалему, Ханнах Арендт
• Како сам ловио Еицхманна, Петер Зви Малкин

Вањске везе

Адолф Еицхманн на Wикимедијиној остави

• Документи Центра Симон Wисентхала. ((ен)) ((де))
• Документи ЦИА ((ен))
• "Идоли" ("Гöтзен") Еицхманове биљешке из затвора Архивирано 2013-10-06 на Wаyбацк Мацхине-у ((де))