Нематеријална свјетска баштина
Од 1990-их УНЕСЦО-в одбор за заштиту свјетске баштине почео је обликовати појам нематеријална свјетска баштина као дијела свјетске баштине која ће се концентрирати на нематеријалну баштину. Год. 2001. УНЕСЦО је направио анализу[1] међу земљама чланицама како би уобличио дефиницију, а од рујна 2003. године конвенцијом у Абу Дхабију, свјетска баштина УНЕСЦО-а постала је и нематеријална свјетска баштина о чијему пису и управљању води рачуна "Мађудржавни одбор за очување нематеријалне свјетске баштине", чији је члан од 2008. до 2010. била и Хрватска.
Нематеријалну свјетску баштину чини нематеријална културна баштина као што је: усмена традиција, умјетничке изведбе, друштвени обичаји, ритуали, фестивали, знања и обичаји везани за природу и свемир, те знања и умијећа традиционалних обрта.
За упис на попис нематеријалне свјетске баштине, нематеријална баштина мора бити:
- традиционална, али још увијек жива. Не само наслијеђени обичаји, него сувремена рурална или урбана пракса у којој су укључене различите културне скупине;
- инклузивна, тако да повезује прошлост, садашњост и будућност, те доприноси друштвеном јединству, охрабрује осјећај идентитета и припадности различитим друштвима и друштва опћенито;
- репрезентативна тако да представља знања, традицију, обичаје и вјештине које се преносе у једној заједници с кољена на кољено, или другим заједницама;
- темељена на заједници која се с њом идентифицира, која ју ствара, одржава и преноси[2].
Попис нематеријалне свјетске баштине
[уреди | уреди извор]Попис нематеријалне свјетске баштине садржи 166 уписа од којих су 12 на "попису за хитну заштиту", а 3 на "попису дефинираном чланком 18" о програму заштите, планирања пројеката и активности:
- Попис нематеријалне свјетске баштине у Африци
- Попис нематеријалне свјетске баштине у Америци
- Попис нематеријалне свјетске баштине у Азији и Оцеанији
- Попис нематеријалне свјетске баштине у Европи
- Попис нематеријалне свјетске баштине за хитну заштиту