Музика

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Музика (лат. мусица < грч. μουσιϰή [τέχνη]: музичко [умијеће]) или глазба, умјетност чији је медиј звук којег организирамо у времену, углавном по неком плану и намјерно, иако има и других начина. Стварање, извођење, важност, а некад и дефиниција глазбе веома овисе о култури и социјалним аспектима. Глазбу дијелимо у жанрове и поџанрове, али њихове границе и везе понекад овисе о особној интерпретацији.

Један заокружен и цјеловит остварај глазбене умјетности се зове складба, глазбено дјело или композиција. Међутим, глазба је репродуктивна умјетност, слично као и драма или плес, што значи да се она не своди само на складање, него да је складано дјело потребно и извести (репродуцирати, интерпретирати) да би га се могло пружити публици као готов производ умјетности. Глазбу изводе интерпретатори, а може ју се репродуцирати на два начина:

  • живом изведбом на лицу мјеста, односно конкретним извођењем дјела пред публиком на концерту или некој пригодној свечаности;
  • пуштањем прије снимљеног садржаја с носача звука (CD-а, ДВД-а и сл.) преко сувремене електроничке опреме, као што су радио, Хи-Фи, и сл.
Изведба Махлерове 8. симфоније, Кöлнска филхармонија

Појам и дефиниција

Филиппино Липпи: Алегорија глазбе

Сама ријеч глазба потјече од славенског глас, а ријеч музика од грчког μουσική τέχνη (моусикē тéцхнē) - "умјетност музâ", од чега се задржала само прва ријеч μουσική, што је изведеница од ријечи μούσα (моуса), што значи муза. Даље се свијетом проширио латински облик мусица, који је углавном описивао угодне звукове. Управо је такав облик најчешћи у свјетским језицима.

Дефинирати глазбу већ је мало теже, а то су покушавали многи, од музиколога до интерпретатора. Углавном, за глазбу можамо рећи да је умјетност која се изражава пјеваним и/или свираним тоновима, разним звуковима, шумовима и тишином између њих. Звуковима и шумовима се користе понајвише модерни складатељи кад желе поближе глазбено описати неки садржај. Тишину пак између тонова чине станке (паузе).

Уз то што је репродуктивна (извођачка) умјетност, глазба спада у фине (лијепе) умјетности јер јој је циљ естетика. Као што филм називамо седмом умјетношћу, тако је глазба по традиционалној естетици прва умјетност (односно прва на попису умјетности). Глазба има и додирних точака с казалиштем, не само зато што се практицира у њему, већ постоји и жанр које је посуђује и од једног и од другог - мјузикл. Уско везан са сво троје (али посебно с глазбом) је и плес.

Глазба је уобличено вријеме, будући да се може доживјети само у тијеку неког времена (за разлику од сликарства које уобличује простор). Због тога глазба мора имати ритмичко уређење свог сировог материјала - тонова и других звукова. Осим тога, глазбу уређујемо и помоћу мелодије (низа тонова разних висина) и хармоније (истовремености разних висина тонова). Тако ритам, мелодија и хармонија постају основни елементи глазбе.

Глазба као физикална наука

Глазбену грађу чине звукови, а они настају титрањем неког тијела, које тако постаје извор звука. Звучни валови се преносе зраком у облику кругова од извора звука до нашег уха. Кад су титраји у зраку редовити, оно што чујемо је тон - дакле правилан, јасан звук. Кад су пак титраји нередовити, чујемо само шум или буку - звукове углавном више-мање неугодне људском уху (иако се и они користе у глазби).

Један извор титрања може изазвати исте титраје и у другим предметима, али њихови титраји морају бити у складу с титрајима извора. То се зове резонанција. Тако звук људског гласа не производе само гласнице него и резонантна титрања у шупљини лубање. Слично и звучна кутија неког глазбеног инструмента титра резонантно с почетним гибањем које је извођач дао инструменту. На примјер, виолинска кутија резонира на титраје жице виолине и појачава тон. Фреквенција титрања (број титраја у секунди) одређује висину звука. Што је више титраја у секунди, виши је и тон. Људско ухо је изванредно осјетљиво на разлике у висини и има опсег од око 20 до чак 20.000 титраја у секунди. Један мјешовити збор производи фреквенције између отприлике 64 и 1500, а концертни клавир између 20 и 4176. Кад скупина глазбеника свира заједно, они усклађују своје инструменте при чему је тон А дефиниран са 440 Хз-а.

Музика кроз повијест

Развој је глазбе везан уз људски развој, па је тако и глазба нераскидива од друштвеног окружења, цивилизацијског и материјалног развоја човјека. Раздобља у повијести глазбе углавном одговарају раздобљима у другим умјетностима (књижевности, сликарству). О њезиним почецима можемо рећи да глазба постоји откад и човјек, слично као и плес.

Постанак музике

Имала је велико значење у животу примитивних народа, још и прије цивилизације, али овим се периодом повјесничари музике не баве превише, занимљивија су им музичка достигнућа културних народа Антике. Ипак, музиколози су, проучавајући повијесне изворе и упознајући примитивна племена, донијели више закључака о музици у претповијесно вријеме:

  1. Музика је најприје служила као магијско средство, која је требала помоћи некој радњи (жетви, браку, успјешном лову...). Таква је музика редовно праћена плесом, а била је везана уз религијске церемоније.
  2. На напреднијем ступњу развоја, служила је као средство уздизања борбеног духа и родољубних осјећаја.
  3. У још каснијем периоду, код прве подјеле рада, уносила је у њега радост и неки ритам.

Први су инструменти били фруле, дрвене или од костију, бубњеви и удараљке и, дакако - људски глас, најсавршенији инструмент.

Музика народа Старог вијека

Врста египатске харфе

О музици старог Египта знамо понајприје због разних налаза на подручју Грчке, с којом су били у додиру, а и значење глазбене културе Египта је баш у томе што грчке теорије вуку коријен из Египта. Египћанима је глазба служила понајприје за вјерске обреде, а познавали су харфе, које су умјетнички израђивали, флауте и систруме (врста металних удараљки).

У Кини, која је имала веома дугу глазбену традицију, глазба је повезивана с филозофијом. Њихов највећи филозоф Конфуције је научавао да "музика оплођује клице крепости које човјек носи у срцу." Добра је музика значила ред, а лоша неред у држави. Пет тонова њихове љествице предстаљало је пет елемената, а каснија љествица од 12 тонова мјесеце у години. Глазбу су изводили на великим церемонијама, а познавали су доста инструмената.

Божица Сарасвати држи вину у рукама

Индија је такођер давала важно мјесто глазби. Сматрали су је божјим даром, који треба враћати боговима пјесмом и свирком. Чини се да је индијска љествица била веома слична кинеској - била је пентатонска (од пет тонова). Једним од најстаријих њиховим инструмената сматрамо вину (са седам жица и резонатором), а цијенили су и звона. Већину ових података повјесничари црпе из религиозно-филозофских књига, веда.

Музика је у Палестини доживјела процват у вријеме Давида и Саломона. Јеврејима је глазба служила у богослужју, али су посебни јер им није представљала магијско средство. Нису се глазбом опијали, већ су њоме изазивали свечано расположење. Имали су веома богат инструментариј, триангле, рогове, бубњеве, свирале, харфе, лутње. Њихово пјевање псалама и зборско пјевање преузела је средњовјековна католичка глазба.

Античка Грчка и Рим

Боетиус и Питагора, а у средини је Аритметика. У Грчкој је музика сматрана знаношћу као и математика, а овдје се види њихова повезаност с бројевима

У античкој Грчкој држава се бринула о развоју умјетности, а у средишту њихове умјетности била је музика. Такво занимање за умјетност настаје из чињенице да су у Грчкој тековине културе било добро цијелог народа. Иако је од грчке глазбе сачувано само дванаестак записа, о њој сазнајемо из литературе, па знамо да је глазба имала важну улогу у држави и друштву, одгоју омладине и, наравно, митологији. На примјер, Аполон, бог (међу осталим) сунца, дакле склада и среће, био је заштитник и бог глазбе. Примјена глазбе код њих је била свестрана: пјевали су у збору лирске пјесме, славили богове химнама, а и у драми је музика имала важну улогу. Било је доба кад су сви мушкарци до тридесете морали примати глазбену изобразбу из државних глазбених школа. Постојале су Питијске игре, глазбено-умјетнички пандан олимпијскима. Развили су теорију глазбе, и имали су љествице (силазне), које су називе добијале по покрајинама: дорска, фригијска и лидијска. Китари, лири и другим жичаним инструментима приписивали су својство продубљивања људских осјећаја и уношења склада, а пухачким моћ узбуђивања и довођења у екстазу.

Кад су Римљани покорили Грчку, преузели су и њихову глазбу, инструменте и нотно писмо, од осталих народа трубе, али ту глазбу нису даље унапрјеђивали, па јој је вриједност пала. Онолико глазбеног смисла нису имали, па им је глазба служила за уљепшавање гозби приредаба и игара, но ту је глазбу сачувао филозоф Боетиус у дјелу Де институтионе мусица, на којој почива развитак цјелокупне данашње глазбе.

Средњи вијек

Миннесäнгер Хеинрицх вон Меиßен (у средини)

Музика средњег вијека познавала је два смјера - црквену (сакралну) и народну (свјетовну) глазбу.

Старија сакрална глазба надовезује се на жидовску и грчко-римску, а преузела је много и од некршћанских народа, напосе источњачких, што је вјешто примијењивала у својем литргијском пјевању. Важан дио литургијске глазбе до данас чини грегоријанско пјевање, једногласно и непромијењиво црквено пјевање. Збирку таквих мисних напјева саставио је и прочистио у сурадњи са својим бенедиктинцима у књигу Антифонариј папа Гргур I., те га можемо назвати реформатором литургијске глазбе[1] Из Рима се такво пјевање проширило по цијелом кршћанском свијету, чему је помогао и Карло Велики.

Свјетовна глазба је у 12. стољећу добила нову врсту пјесама коју су гајили трубадури. У њима је најчешће ријеч о витешким војним и љубавним потхватима, њихова оданост, поштење, милосрђе итд. У њемачкој су такви пјевачи називани Миннесäнгерима, а имали су правилнике (табулатуру) по којем се учила умјетност. Све су то били путујући глазбеници, које су власти и Црква прогонили, али их је народ волио, јер су били весели, шаљиви и лакоумни, а обједињавали су много занимања у једном. Знали су свирати девет инструмената, измишљати риме, жонглирати, опонашати гласове животиња, чарати с картама и скакати кроз четири обруча...

Ренесанса

Као и све друге умјетности, музика је тада доживјела препород и означила крај веза са средњим вијеком. Појављује се занимање за културна достигнућа антике, и тежња да се антика прикаже у препорођеном руху. Новост је тискање нота - 60 година након Гутенбергова изума тиска. Глазбу ренесансе одликују јасан израз и једноставни облици, а у глазбене мајсторе ренесансе убрајамо Гиованнија Луигија Палестрину, Орланда ди Ласса и Словенца Јакоба Галлус-Петелина.

Својеврсну везу између средњег вијека и ренесансе чини раздобље готике. У то је доба инструментариј повећан: најраширенији је инструмент виелле (њем.: Фиедел), претеча дањашњих гудачких инструмената. Постојале су харфа, лира, лутња (неизмијењена до данас), рогови, фруле, звончићи, бубњеви. Појавиле су се и оргуље (тада називане краљицом инструмената), те клавикорд и чембало - претече клавира.

Барок и рококо

Гаспард де Гуеидан: Свирач мусетте (1738.)

Умјетнички стил барока, одјек је напретка на подручју свих знаности, које тад попримају обрисе сличне данашњим - астрономија, математика и физика доживљавају процват, уведен капиталистички сустав, излазе прве новине, уведена пошта, конструиран глобус... Уз све ово барок је ипак био веома везан уз Цркву, точније процес протуреформације, јер је Црква хтјела привући вјернике раскоши и вањским сјајем. Барок се најснажније очитовао баш тамо гдје је протуреформација била најснажнија - у Италији, Њемачкој, Аустрији, Шпањолској, Пољској.

Највећи мајстори барока су Јоханн Себастиан Бацх и Георг Фриедрицх Хäндел, а познати су још и Пурцелл, Цоуперин, Цаццини, Вивалди, Луллy, Сцхüтз. Барок је накићен, пун украса и кривудавих линија, а музици је донио полифони стил, ознаке за динамику и темпо, те нове врсте дјела (опера, суита, ораториј, кантата и други).

У другој половици 18. стољећа барок прераста у рококо, посебно у Француској. Рококо и почетак класике се у музики назива галантним стилом, а карактеризирају га мале, дражесне, витке форме; хедонистички је и не толико формалан. Његови важни представници су синови Ј. С. Бацха.

Важно је напоменути да у овом периоду барок у глазби не одговара увијек по годинама бароку у другим умјетностима (књижевности, сликарству), па је важно посматрати их одвојено.

Класицизам

Ново, велико раздобље започето 1730. Класично је у њему је савршено јединство облика и садржаја, а назива се још и Бечком класиком. У ово вријеме до највише је мјере уздигнут сонатни облик, а усавршени су симфонија, гудачки квартет и класична опера.

Највећи мајстори класике, бечки класици, су тројка Хаyдн – Мозарт – Беетховен, с тим да је Беетховен ушао и у романтизам. Других је складатеља било много, занимљивији су Луиги Боццхерини, мајстор коморне музика, Доменицо Цимаросса, највећи заступник опере буффа (шаљиве опере), Гиованни Баттиста Перголеси...

Класиком се некад сматрају и романтизам и барок, али то је само раздобље од 1730. до 1820. (види ниже). Правилнији би назив био озбиљна глазба, иако ни он није сасвим примјерен, будући да класицизам (класика) не мора бити озбиљан, али је озбиљан у односу на модерне жанрове.

Романтизам

Стил 19. стољећа, у којем превладава фантазија и чувство. Настаје као реакција на неиспуњена обећања Француске револуције, незадовољан и разочаран, умјетник се повлачи у себе, у прошлост - већином средњи вијек. Повлачи се и у природу, многа романтичарска дјела величају жубор потока, шуштање лишћа, годишња доба. Тако се, одласком у природу - на село - развија и занимање за фолклор, оно народно. Ово пак потиче родољубље, па су многи романтичари били борци за права народа.

За романтизам су значајна краћа дјела, часовита узбуђења; мелодија је сад једноставна, без скокова, чак припроста, а сад скоковита, узбуђена, обијесна. Оно што је некад било нескладно, дисонантно, сад се тому даје предност, а све опет звучи добро - то је разлог зашто су неки интервали и акорди у неким раздобљима сматрани дисонантним, а у неким нису. Романтизам је веома богат ритмичким и мелодијским елементима, увијек проналази нове интерпретације. Његови највећи складатељи су Сцхуберт, Сцхуманн, Цхопин, Wагнер, Брахмс, Лисзт и др.

Елементи и одреднице глазбе

Већина стручњака се слаже да су основни елементи музике

При музичкој изведби важно је фразирање, а оно заједно с темпом и динамиком даје дјелу љепоту, те у потпуности овиси од извођача. У глазби постоје и украси, глазбени орнаменти који кратким измјенама тонова "играју" око главног тона мелодије.

Њемачки псалми из 1540., писани коралном нотацијом

Начин биљежења тонова на папиру називамо нотацијом, те је она обично предувјет практичног извођења глазбе, те се учи од самог почетка учења глазбе. Нотација се кроз стољећа развијала, још од старогрчке нотације. У средњем вијеку Гуидо Аретински је развио неуме којима се биљежило грегоријанско пјевање, а поставио их је на четири обојене црте. Од њих су се развило корално нотно писмо, у облику квадратића, а од њега данашње нотно писмо на пет црти цртовља.

Гуидо Аретински је развио солмизацију, називе тонова које користимо при пјевању, а касније је тому додана и глазбена абецеда.

Подјела музике

Главни чланак: Подјела музике

Музику је веома тешко подијелити и категоризирати сасвим точно, због њене комплексности. Ипак, велике се подјеле лако могу направити.

Реноир:Портрет кћери вон Цатулле-Мендèс за клавиром

По томе чиме се изводи, глазбу можемо подијелити на:

  • вокалну - музика која се пјева, тј. изводи пјеваним тоновима;
  • инструменталну - музику која се свира, тј. која се изводи свирањем на инструменту;
  • вокално-инструменалну - комбинацију обје наведене.

По наслову дјела музика може бити:

  • програмна - умјетничка дјела која имају одређен наслов којим нам се открива глазбени садржај (програм). Сва вокална дјела спадају у ову врсту, јер имају ријечи, па тиме и наслов.
  • апсолутна - глазбена дјела која насловом не откривају ауторову замисао (иако, наравно, и оне имају програм). Оваква дјела најчешће носе само ознаке за темпо, облик композиције и сл.: Аллегро, Рондо, Престо итд.

Постоји и веома широка подјела глазбе по жанровима, а рјеђе су подјеле повијесна, зависно од периода у којем је глазба настала, и националносна, зависно о националности складатеља. Посве посебан род је народна глазба, која има и друкчија правила (најчешће у пјевању), те која чини посебан смјер на академијама. Из ове глазбе су "посуђивали" највише романтичари, али и класичари, јер је веома богата мелодијама и љепотом.

Музичари

Музичари су сви људи који се баве глазбом, а то могу на много начина:

  • Складатељи пишу глазбена дјела; од њих почиње процес глазбе. Идеје налазе у народној глазби, свакодневном животу или им једноставно долазе "из главе" - то је као сваки други процес стварања умјетности. Складатељи морају познавати веома много ствари - повијест глазбе, облике композиција, хармонију, звук сваког појединог инструмента...
Дјечачки збор
  • Интерпретатори изводе глазбу: пјевањем, свирањем, или комбинацијом наведеног. Много их је више од складатеља, а обично се у већ у основношколском глазбеном образовању опредјеле за одређени инструмент, мада послије могу учити нешто друго. Они су репродуктивни умјетници, а тек у сурадњи аутора и интерпретатора се глазбено дјело остварује у цијелости. Велика техничка вјештина интерпретатора назива се виртуозношћу, али уз њу је потребна и умјетничка вјештина. Могу изводити сами (соло) или у скупинама (ансамблима), који имају више врста - постоје зборови, оркестри, мањи вокални ансамбли, гудачки/пухачки/удараљкашки ансамбли, нестандардни, коморни, инструментални ансамбли...
Диригент
  • Диригенти су водитељи већих ансамбала - зборова и/или оркестара, те рјеђе других концертних скупина. Већина користи штапић, а пред собом имају партитуру - нотни папир са записаним дионицама свих инструмената, једних изнад других. Морају посједовати велико глазбено знање те добар слух, због чега постоје многи складатељи-диригенти.
  • Музиколози су знанственици који се баве глазбом, односно њеним проблемима. Веома широка и важна грана музикологије је етномузикологија, знаност о народној глазби. Хрватски је народ изњедрио доста записивача народних попијевки и мелодија, као што су Винко Жганец, Јосип Андрић и Фрањо Кухач.
  • Градитељи инструмената израђују глазбене инструменте, али не измишљају нове дизајне инструмената. Најпознатији класични градитељ је свакако Антонио Страдивари, а познате су и обитељи Амати и Гуарнери.
  • Глазбени педагози су наставници и професори у основним и средњим школама, глазбеним академијама и другим конзерваторијима те разним течајевима. Основна се школа похађа паралелно са "обичном" основном, те јој је веома слична. Средња глазбена школа такођер се може похађати паралелно с неком другом средњом школом, али то није обвезно и на то се одлучују само неки. Академија је назив за високообразовну установу који се користи у глазбеној, ликовној и драмској умјетности.
ДЈ у дискотеци

Социолошки аспекти музике

Много је примјера о важности глазбе и њеној улози у друштву и животу човјека. Мартин Лутхер постављао је глазбу одмах иза теологије, а у прошлости је глазбена изобразба била сасвим уобичајена (за више слојеве друштва). Популарност глазбених фестивала годинама не јењава, а Еуровизија проширује појам Еуропе дубоко у Азију. Химна - свечана пјесма - један је од основних државних симбола. Данас се глазба "увукла" у нашу околину па је некад и не примјећујемо, јер нас доиста окружује са свих страна - једноставни њени облици (звона, сирене, звиждаљке) често су нам неопходни.

Културолошка подјела

Глазбена изведба има друкчију форму у различитим културама и миљеима. У Еуропи и Сјеверној Америци, дакле у западном, развијеном свијету, честа је подјела глазбених жанрова на високо- и нискокултуралну. Висококултуралне врсте глазбе биле би класика с романтизмом и бароком, те модерна класична глазба. Нискокултурални жанрови укључивали би јазз, блуес, соул, цоунтрy и друге, уз које публика може пити, плесати, веселити се... Оваква подјела постојала је све до каснијег 20. стољећа, те је квалитета глазбе прво посматрана кроз то припада ли она првој или потоњој групи, а тек онда по њеној умјетничкој вриједности. Тако је прављена разлика између "умјетности" и популарних стилова који су могли чути у баровима и плесним дворанама, иако су се музиколози касније сложили да оваква подјела не мора нужно одређивати квалитету глазбе, већ је она произашла из друкчијих мишљења и социјалних статуса. Дакле, превазиђено је мишљење како је квалитетна само класика, док модерни рап, пунк, роцк умјетнички не вриједе. Ту је важно напоменути да чак ни неки каснији Беетховенови урадци, или Стравинскијеви балети нису одмах наишли на одобравање, те су и они сматрани непримјереним - што само говори да је понекад потребно времена да се нешто прихвати. Ипак, и данас се понегдје класика назива умјетничким стилом, што је одраз тог времена.

Примјене музике

Глазба не мора бити извођена само на концертима, данас јој налазимо многе друге примјене.

Лијечење глазбом

Одавна су познати утјецаји глазбе на људске осјећаје, па је и ова грана лијечења давно заживјела. Први је описао утјецаје глазбе на душу Ал-Фараби (око 872. - 950.). У 17. стољећу су дошли до закључка да глазба и плес изврсно помажу код меланконије и очаја.

Филмска музика

То је музика која је складана посебно за филм, а може бити и прије написана глазба употријебљена у филму (ту ју је важно разликовати од соундтрацка). Њезина је важност у томе што ствара угођај те потпомаже промоцију филма. Користи се јер потиче емоционалну повезаност с радњом, а често помаже карактеризацији ликова. Многе филмске складбе постану популарне и изван филмова, те се често поновно изводе (Тема славног Јохна Wиллиамса из Сцхиндлерове листе и Звјезданих ратова; насловна глазба Маxа Стеинера из филма Прохујало с вихором и др.).

Војна музика

Норвешка краљевска гарда

Војна се музика данас најчешће практицира на церемонијама, подизањима застава, обљетницама, постројавањима и др., али у прошлости је имала и практичну сврху - у ратном метежу звук трубе или бубња преносио је заповиједи, јер се глазба боље чула од заповједниковог гласа. Војна глазба је поједностављена, њен инструментариј чине разне врсте бубњева те пухачи. Обично су - из практичних разлога - сви инструменти лако преносиви. Из војне глазбе развила се лимена глазба, глазба лимених инструмената, војнички устројена, а која се изводи и на колеџима.

Најпознатији композитори

Извођачи

Музичка педагогија

дејан нисевиц -ПИЛЛЕ- БОСАНСКО ХЕРЦЕГОВАЦКИ пјевац текстописац и продуцент фронтмен поп-роцк групе НЕМИРНО МОРЕ Група,Немирно море се први пут представила широм аудиториуму на Интернационалном фестивалу забавне музике БЛ 2006 гдје осваја награду публике са пјесмом "Као некада".Музику и текст потписује оснивац групе и аутор композиције Дејан Нисевиц а, за истоимену нумеру урађен је и видео спот који је сниман на простору Будве и Котора. Ове године је изашао нови сингл и видео спот под називом "Лотосов цвијет".

  1. ↑ Драженко Маријановић и Драган Филиповић: "Богу на славу, Пјевачи у мостарској катедрали"; Црква на камену, Мостар 2008. Поглавље Повијест црквеног пјевања
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Muzika&oldid=41865764”