Amer Tikveša rođen je 1979. U Konjicu. Živi u Sarajevu. Diplomirao je na Odsjeku za književnosti naroda BIH Flozofskog fakulteta u Sarajevu, završio Visoku školu novinarstva Mediaplan, magstrirao na Rodnim studijama pri Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije Univerziteta u Sarajevu. Oženjen je, ima dijete, psa i ne vozi.
Tekst
Vraćam Chili sa čuvanja.
– Molim vas, jedan taksi kod Felinija, Nedžarići, naglasite da imam malog psa.
Nije dugo trebalo dispečeru da nađe kandidata: Zelena Fabija za tri-četiri minute. Tako i bi.
– Je l to mops?
– Jest.
– Joj jednom sam ja vozio lika u Kiseljak da kupi mopsa. Mi tamo…
– A ono s glave nije mops i opet ga lik kupio…
– Otkud znaš priču.
– Znam, ja je piso…
– Čekaj, čekaj, mi smo se već vozili skupa jednom.
– Jesmo i ti mi to pričo.
– A šta si piso.
– Skupljao priče iz taksija i objavio knjigu.
– I ima i ova o ovom mom…
– Ima.
– Pa đe to ima kupit?
– U Buybooku, u Radićevoj.
– I baš i mene spominješ?
– Pa dobro, neće znat ljudi da si to ti, ali ti se možeš lako prepoznati.
– E otiću baš da vidim. Čuj ja u knjizi… Šta bi sad moja profesorica rekla, nikad joj lektire nisam čito a vidi sad… Saće se o meni čitat. Uvede ti mene u književnost.
– Jest, a ti mene uvedi u Envera Šehovića, skreni tu kod Vjetrenjače.
– Otamo sam te vozio onomad baš u Nedžariće.
– Jesi, ima dole jedna djevojka što čuva cuke. Kad idem negdje na put, ja joj svog odvedem na čuvanje. Sad se vratio pa vraćam Chilli kući.
– Sad ti znam đe živiš, otiću ja do Buybooka da vidim šta si to piso, nemoj da si me obruko!
– Ma nisam, bolan, kažem ti, ne može te niko skontat.
– Šalim se ja, ba, nek si ti to napiso, joj crknuće mi u kući od šege, jedva čekam da to vidim.
***
Odem u Buybook po autorske primjerke knjige. S Adisom popijem kafu i krenemo nazad.
– Hoćeš taksijem – pita Adis.
– Neću, kažem, tanak sam s lovom.
Utom ide Sale.
– Šta ste to toliko u Buybooku nakupovali – iščuđava se gledajući kesu punu knjiga.
– Ništa, evo ja objavio pa nosim svoje, nešto sam malo i kupio, ne možeš s deset podmiriti ljude koji su te zadužili pa tako…
– Pošto su?
– 17.
– Daj jednu, evo ti pare.
– Kupi u Buybooku.
– Nemam kad sad tamo svraćat, kupi ti sebi drugu.
Nastavljamo dalje. Kaže Adis: Eto, sad imaš za taksi.
Zaustavljam prvog i on staje.
– Dokle, paša?
– U Envera Šehovića.
– Lijepo vrijeme, mogo bi i na more, da šta i ja zaradim.
– Mogo bi i ti kupit knjigu, da ja štagod zaradim.
– Eki, Taksi priče… To ti piso?
– Jesam.
Zvoni mu telefon.
– Ma gdje je zlato dajino… Ma šta kažeš, milja fali. Zovi nanu, reci joj da digne, kad ja budem imo nadomiriću joj to…
Prekide im se veza.
– Šta to daidža sponzorira, ako se smije znati?
– Ma zlato mi je ovaj od sestre mali. Elektrotehniku upiso, dao šest ispita od prve i ja hoću auto da mu kupim. Jučer sam 20 kilometara pratio jednog, okačio da se prodaje. Fiat Punto, dobra limarija, dobro zvuči, a godište 2005. Zapiso broj i reko malom da ode pogledat. Imo ja dvije i po milje, kaže evo ne da čovjek ispod tri i po, i to ga je malo spustio, reko mu je bio četri. Pa sad ćemo malo od nane posudit i nek vozi…
Opet telefon zvoni.
– Ma šta… Pusti babu, hiljadu će mu on mahana nać. On, bolan, ne vozi, ne može o autima pričat… Pusti to, zovi nanu i odma ga dovezi… U dan nego šta, gvožđe se kuje dok je vruće… Haj, čujemo se… I, veliš, taksi priče… Jesi ih sve u Sarajevu skupio?
– Ima jedna iz Novog Pazara i ima jedna što nije iz taksija već iz kombija. Putovanje u Beograd.
– I pošto su?
– 17.
– Daj jednu.
– Nemoj, majke ti, eno ima u Buybooku kupit…
– Ama ko će sad tamo ić, daj tu pa ti sebi kupi drugu.
– Dobro, hajde, eto, odbij mi vožnju i daj 12.