Католичке цркве новијег су датума, и српска презимена тамошњег народа указује да је покатоличавање релативно новијег доба, и да је данашњи херцеговачки живаљ по свему судећи српског порекла.
Гусле и презимена као што су Милошевић у западној Херцеговини је све што је остало од српства. Паритет вероисповести и националности уведен је у Аустроугарској тек концем 19. века анексијом Босне и Херцеговине. Пре тога, националност се није поистовећивала са вероисповешћу већ, како је то у целом свету, са језиком.
Обзиром да нигде у свету једно племе не говири три различита језика, мало је сумње да су Хрвати који говоре штокавски били нешто друго до Срби пре него што су постали Хрвати, јер изворни језик хрватског племена није штокавски него чакавски (кајкавски је "позајмљен" од Словенаца као што је штокавски преузет од Срба). Обзром да сви Срби говоре штокавски, велика је могућност да су ти Хрвати са српским презименима и гуслама пре двеста година били Срби.
Србима који су се опирали покатоличавању Марија Тереза је издала неколико пута указе да пређу на латиницу, што су Срби одбијали. Њихов једини извор црквених књига и старословенске књижевности били су православни уџбеници из Украјине заједно са рускоправославим свештенством. Срби су другом половином 18. века (за време владавине Марије Терезе) остали без штампарије и приморани су да употребљавају увезене књиге из Русије и Украјине заједно са свештенством. У то доба, Српска Православна Црква напушта српску редакцију црквенословенског језика и прелази на руску која је до данашњег дана званичан језик СПЦ.
Разлике у две редакције су минималне (поред ове две постојала је и бугарска редакција која се исто веома мало разликовала од друге две). Од свих редакција, црквенословенски је био један те исти језик који је омогућавао писменом живљу да чита словенску књижевност црквеног и световног карактера и широког обима.
Та литургијско национална повезаност православног словенског становништва представљала је један културни бедем који је давао Русији присутност на Балкану и кад Руси нису тамо били. Саветодавци царице Терезе били су свесни тога и њихов план је био да свесно и плански отуђе православне Словене један од другога да би се смањио руски утицај и потенцијална контрола над Балканом.
Према томе, насртаји Марије Терезије на Србе који су се одупирали латинизацији писма и вере нису били узроковани неком посебном мржњом према Србима, већ чистим интересима аутријске државе. Марија Тереза је умрла не успевши да натера све Србе да се покатоличе или да бар пређу на латиницу.
Али латинизација српског становништа је упечаћена од те аустријске царице као начин десрбизације Срба, начин који до дан данас свака страна или домаћа сила употребљава да би растакала и ослабила српско национално биће. Једна од првих промена коју су Асторуграске власти увеле у окупирану Србију била је – латиница.
Један од печата југословенства (предратног и послератног), разноразних "напредних" и "мондијалистичких" (некада познатих под изразом "козмополитиских") или западњачки оријентисаних политичких и друштвених организација до дан данас је латинизација српског језика као нешто "напредно", "европски", "културно", итд.
Наследник Марије Терезе, Франц Јосиф II, увидео је неуспех мајчине политике према Србима и другим народина (на пример Јеврејима, које је увео у државно устројство). План отуђивања Срба остварује се на суптилнији начин.
Уместо да издаје указе о забрани ћирилице као што је то његова мајка чинила, Франц Јосиф се окренуо једном човеку на кога је могао да рачуна. Католик, веран двроски поданик, Словенац, Вартоломеј Копитар (боље познат на Балкану по његовом политички подобнијим именом – Јернеј). Копитар, дворски цензор, чуо је о неком туском грађанину по имену Караџић и нашао је начина да се са њим упозна.
Са мало хвалоспева и са католичком јерменском штампаријом у Бечу Копитару није требало дуго времена да му Вук "једе из руку" и да му верује. Вукова идеја о стварању нове азбуке била је управо то што је Аустрија тражила – не само да би се Срби отуђили од других православних Словена и тиме ускратили њихов политички и културни утицај, него стварањем паралелне латиничке азбуке и новог књижевног језика Срба и Хрвата, Срби би се природно окренули од Руса и према Хрватима који су аустријски поданици (и католици) и самим тим Балкан би пао под утицај Аустрије а не Русије.
Није се ту радило о неком пансловенству, него баш о голој политици и Вук је био подобан наивчина који ће омогућити Аустрији да изведе свој паклени план. Копитар је знао управо шта да ради. У то доба, Европа је пролазила кроз романтичарско-револуционарне промене, стварање политичких странака и младалачког пркоса. Нова Вукова азбука била је нешто ново, револуционарно, модерно, различито, итд. и самим тим привлачно српској омладини која се полако уздизала из турког мрачњаштва и тежила за Европом – баш као и сада, после педесетогодишњег примитивног и културе лишеног комунизма.
Уместо да се окрену својим коренима, српска омладина се окренула "будућности." Све је то ишло на руке Аустрији и њеним политичким циљевима, а Вук је био, несвесно и наивно, водеће лице у том плану. Када је половином 19. века у Бечу (царствујућој Виенни – како га је Вук звао), потписан договор о језику, Копитарев задак је завршен. Вук је у име свих Срба трампио целокупно српско куклтурно богатство за лажно и неодрживо "братољубље" Хвата и Словенаца.
Отпор према Вуку се увек приказивао од комуниста и других обожаватеља Вука као нешто мрачњачко, назадно и "реакционарно". Међутим, хвалоспевци Вукови никада нису нашли за сходно да примете да је један од тих противника Вукове "реформе" био нико други до Његош! Њега је Вук преварио и у Венецији штампао Његошева дела новим правописомом.
Вукова празна парола "пиши као што говориш..." је нестварна. Нико не пише онако како говори. Кад би то било правило, онда не би постојао ни правопис ни стандардни књижевни језик. Чињеница да је потребан и правопис и стандардни књижевни језик доказ је да Вуков правопис није савршено фонетски, као и да постоји један наддијалектички језик којим се пише а којим народ као целина не говори. Да би се описменио, човек мора да научи да пише – процес који се није променио од памтивека и који Вук није успео да укине иако његова парола то лажно наговештава.
Које су биле штетне промене Вукове реформе? Прво, Вук је поцепао јединствени српски писани језик на два писана језика. До Вука Црногорци, Војвођани, Ваљевци Шумадинци, Баљалучани и Нишлије сви су писали истим правописом. То је нешто што је сасвим природно за развијене језике. На пример енглски се пише исто без обзира да ли лице које га пише долази и Нигерије, Тексаса, Индије или Аустралије. То је јединствен језик којим сви подједнако пишу без обзира што га исто не иговарају.
Вукова реформа је од српског створила два различита писана "језика" - један екавски а други ијекавски. Та подела је, као што је познато, посејала семе из којега је данас никло још неколико "језичака" – у Босни и Црној Гори, по "правилу" да сваки народ има право да "свој" језик зове својим именом. То правило важи само на Балкану, тачније на штокавском говорном подручју, и нигде другде на свету – и најбољи је пример провинцијализма ума који је завладао.
Нико у свету не зове језик Новог Зеланда "новозеландски," или језик у Аргенити "аргентински", или онај у Џибутију "џибутијски". Али Хрвати свој примљени штокавски зову "хрватски", Босански муслимани "свој" језик зову "бошњачки" а црногорски сепаратисти су "пронашли" да говоре "црногорским" језиком.
Јединство писаног српског језика савршено је очувано једним јединим словом које је Вук избацио – јат, словом које је Србима служило хиљаду година, али није био довољно достојно нашег генија Вука.
Вук је много пута мењао своје "савршено" сачињеније – избацивши слово "х" јер се оно у његовом крају не изговара! Онда га је вратио. Његов први Српски Буквар из 1823. као последње слово још увек има безгласни дебели јер. Пошто је избацио не само јат него и сва друга "непотребна" слова, нашао је за потребно да дода новоизмишена слова као што су ј, љ, њ, ћ, ђ и џ.
Један део тих "непотребних" слова су била грчка слова, фита, кси, итд. која су у црквенословенском употребљавана као бројеви и која су представљала део опште писмене изобразбе као што познавање латинских словних бројева, на пример II, IV, XIX, итд. представља део опште писмености, и који нико не покушава да избаци "непотребна" јер имамо арапска..
Српски је до Вука имао јоту али ону грчку јоту - ϊ, са две или без тачке, којом се латински служио све до 16 века, када је измишена она "друга" јота – ј. Та грчка јота, која је српском служила без проблема хиљаду година – све до Вука, који је онда "научно" утрвдио и одлучио да је "непотребна". Сигурно да му је сметала, јер је његов крајњи циљ била паритет са латинициом која има грчку јоту и латинску јоту па је морао српском да наметне латинску јоту.
Вукови обожаватељи су одлуку да уведе јоту називали "напредном" и "генијалном" а противљење Вуковој јоти "реакционарним" и "марачњачким". Није то било напредно него намењено латинизацији и тиме десрбизацији Срба. Да ли је надувени Вук знао или схватао шта ради, у то нисам сигуран. Није му било тешко ни да промени веру кад се оженио Немицом и прешао у католичанство – баш као што је то Марија Тереза желела од свих Срба да би се отуђили од самих себе!
Славено-сербски језик којим су грађански Срби писали у доба Вука, али не и сви (на пример Његош), био је незграпан и неприродан. Србија је била тек новостоврена државица, још увек под турским јармом, после вековне изолације и неписмености готово пет векова. Од 1804. до Бечког договра прошло је само 46 година. Како је један језик, са тек новостовреним полу-грађанским друштвом, тек изашавши из средњег века под турском чизмом, могао да буде развијен? Није српски уназадила наша премила Црква, неко турско ропство.
Црква је писменост очувала, народ окупљала, наду му давала кроз Јеванђеље и веру у милост Господњу. Без Цркве, ми данас не би имали прошлост, не би знали ко смо, одакле смо, зашто смо. Били би народ без памћења.
То све Вуку није ништа значило. Он је изричито забранио употребу црквенословенских речи (ту се много приволео комунистима), као да је бедем наше културне баштине нешто чега треба да се стидимо и клонимо! Срамота!
Увођењем својих измишљених слова Вук је затро разумевање језика. Фонетика је затрала извор речи и познавање динамике језика и граматике. Колико је данас "писмених" Срба који нису сигурни да ли је ћ или ч? Колико њих кажу "сретна" а колико "срећна" а колико знају зашто? У латиници ствари су још горе. Због латинице сви мисле да су ћ и ч произашли од ц.
Колико људи знају да је уџбеник некада био (логично) учбеник, то јест учебник, и да оно џ нема никакве веза за истим словом у речи џак? Колико људи знају да ћ произлази од слова т или к, и зашто. Познавање језика и његове динамике треба да буде природно да би се тим језиком лакше писало. Фонетски језик брише ту динамику и знање о језику.
Поред тога што је Вукова латиница створила неједнаке "еквилаленте" слова љ и њ употребом довословља lj то јест nj, данас многи пишу реч "инјекција" као "ињекција" јер им није јасно зашто би се nj читало као њ на латиници, а не и у ћирилици. Слична ствар је са речима као на пример "надживети" која у латиници изгледа као да је писана као "наџивети" – а која би требало да се пише "над живети" а не као једна реч.
Мало после кобног ујединњења троплеменог "народа" 1918. појавилио се и први правопис "српскохрватског" језика. Тај правопис је узео Вукову паролу "пиши као што говориш..." дословно. Такo је све писано онако како се изговара. На сву срећу, још је било довољно памети да тај правопис језика не преживи. Други правопис "српскохрватског" издат је концем '30 година кас су сви морали да буду само "Југословени".
Промене у српском језику Новосадским договором раних '50-тих година добро су познате. Форсирана латинизација и десрбизација Срба у аморфне Југословене ишла је пуном паром све до распада Југославије "братства и јединства". Рат је посетио Балкан још једанпут пре конца столећа и послератна гарнитура "досманлија" наставила је десрбизацију Срба путем латинизације све до данашњих дана.
Од Вукове реформе, која је наводно увела онај "прави" језик народа и омогућила свима да пишу (онако како желе), у српском је само расло расуло. Данас у Србији постоје најмање три правописа од којих вероватно ниједан није пуноважећи. После "два века Вука" Срби нису у стању да среде језичке недоумице, писмо или правопис. Погледајте колико је отпора било да се српкси назове "само" српским именом!
Гледајући све то уназад, човек се пита како је Вук допринео било чему сем једном тоталном расулу српке књижевне баштине, језичког расцепа, правописног хаоса, и у суштини једне невероватне неписмености. Питање је да ли ће Срби икада постати свесни тога?
Младен Коста Врањицан |